Дужничка криза је, изгледа, много ближе него што мислимо. Већина показатеља задужености већ је у „црвеном“ и упозорава да се Србија приближава грчком сценарију. Однос спољног дуга према, прецењеном, бруто домаћем производу је у априлу, према подацима НБС, био 86 одсто, али у међувремену је дошло до слабљења динара па је вероватније преко 90 одсто БДП. Према критеријумима Светске банке, када спољни дуг пређе 80 одсто БДП земља постаје високо задужена.
Није то једини индикатор који звони на узбуну. Однос спољног дуга и годишњег извоза робе и услуга је 226 одсто, док је 220 одсто граница изнад које се рачуна да земља има потешкоће приликом сервисирања дугова. Отплата дуга годишње поједе петину БДП, а скоро половина (47,4%) девизних прихода од извоза оде на плаћање доспелих главница и камата.
Дуг јавног сектора драматично расте
У априлу ове године спољни дуг је износио 26,3 милијарде евра, а у мају је смањен за 199 милиона. Ипак у односу на мај 2012. спољни дуг је повећан за 1, 9 милијарди евра. Спољни дуг јавног сектора износио је 12,95 милијарди евра и повећан је за 1,85 милијарди у односу на исти месец претходне године. Банке су дуговале 3,7 милијарди евра и смањиле су дуг за 400 милиона евра од маја 2012, док су предузећа дуговала 9,4 милијарде евра, а у односу на претходну годину повећале су дуг за 454 милиона евра. Неки економисти упозоравају да се у спољни дуг мора урачунати и девизна штедња грађана од око осам милијарди евра, јер су и то девизна потраживања од банака, а осим тога држава гарантује за депозите до 50.000 евра. Са тим дугом, спољни дуг Србије дебело превазилази 100 одсто БДП.
Спољни дуг јавног сектора се готово изједначио са приватним дугом, а у последњих шест година се удвостручио. С друге стране приватни дуг је доживео бум до 2008. године, да би онда стране банке нагло зауставиле доток кредита. Приватни дуг у 2003. години износио је само 1,3 милијарде евра а за свега пет година порастао чак 11 пута. У наредних пет година, од 2008. он се смањује како се привреда и банке раздужују.
То је вероватно и разлог зашто се у јавности може чути само о кризи јавног дуга, о презадуженој држави и потреби да држава штеди. С друге стране, о приватној компоненти спољног дуга ретко се говори, а рецимо у 2013. години је од укупне планиране отплате главнице и камате од 4,9 милијарди евра, на банке и предузећа отпадало 3,2 милијарде евра.
У извештају о стабилности финансијског система Народне банке Србије каже се да ниво спољног дуга на крају прошле године упозорава и да уколико би се у спољни дуг укључио и унутрашњи јавни дуг у рукама нерезидената, његово учешће би се повећало на близу 90 одсто БДП-а.
Током само једне године укупни спољни дуг је увећан за 1,6 млрд евра, а његово учешће у БДП-у за 12 процентних поена. У НБС истичу и да је прилив страног капитала у форми страних директних инвестиција или кредита приватном сектору – мали и веома варијабилан, па ће трошкови финансирања у наредном периоду бити врло високи.
„Раст спољног дуга је потенцијално ризичан за Србију. Тај ризик би се могао испољити у случају наглог успоравања прилива страног капитала због промене расположења инвеститора. Девизне резерве су довољне да ублаже велики, али не и трајни шок. Тешко би било у дужем периоду из девизних резерви сервисирати доспеле обавезе по основу
сервисирања спољног дуга“, напомиње се у овом извештају.
Милојко Арсић, професор на Економском факултетту у Београду каже да за редовно сервисирање оволиког спољног дуга треба између пет и шест милијарди евра годишње.
„Ризик постоји јер, према методологији Светске банке, када спољни дуг пређе 80 одсто БДП-а земља може доћи у проблеме са измиривањем обавеза. Зато је добро да се дефицит текућег рачуна платног биланса смањује. Имамо смањење приватног дуга, али повећање јавног дуга“, објашњава Арсић.
Опет на мети плате чиновника и пензије
Пре кризе Србија, као и већина других земаља у Европи није имала проблема са јавним дугом. Буџетски дефицити су били ниски и финансирали смо их продајом имовине, односно приватизацијом. Чак је у прве две године кризе Србија била међу земљама са најнижим буџетским дефицитом у Европи. Међутим, када су 2011. и 2012. године све друге земље нагло почеле да смањују дефиците Србија је почела да троши много више него што су били порески приходи.
С друге стране, Србију као и цео регион задесило је повлачење западних банака.
„Смањење нивоа пласмана је неповољно за привреду, а раздуживање у рецесији само продубљује рецесију. У априлу је на годишњем нивоу реално смањен укупан обим кредитне активности, што домаћих банака што из иностранства, за око пет одсто. Зато мислим да је држава требало да нађе средства да настави субвенционисање кредита за ликвидност, колико год та мера била спорна, да се одржи кредитирање“, сматра Арсић.
Уколико имамо смањење кредитирања од стране банака, оправдано је поставити питање шта би се десило са привредом ако би и држава кренула да смањује потрошњу и/или повећава порезе. Арсић каже да у земљи каква је Србија већи део државне потрошње не утиче на домаћу привреду већ иде на увоз.
„То доста зависи и од структуре потрошње. Најважније је смањити текућу потрошњу, на пример субвенције, а задржати јавне инвестиције. Код нас међутим стално се штеди управо на инвестицијама. Такође, када земљи прети криза јавног дуга онда ни банке неће у тој земљи да позајмљују, а и грађани се уздржавају од трошења јер је неизвесна ситуација. Смањење потрошње гура привреду у рецесију, а онда из земље креће да бежи капитал, смањују се приватне инвестиције што смањује БДП и прави се зачарани круг који је тешко пресећи“, истиче Арсић, додајући да су се балтичке земље извукле из такве ситуације смањењем плата у јавном сектору и пензија за 20 одсто што је довело до великог смањења БДП-а да би онда у наредним годинама дошло до опоравка.
Најбрже расту камате
Спољни дуг је подједнако важан као и јавни дуг, јер утиче на кредитни рејтинг земље, а када он пређе 80 одсто БДП-а они који позајмљују постају забринути да ли ће видети своје паре. Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду сматра да је још опасније када однос спољног дуга и извоза пробије границу од 220 одсто коју је поставила Светска банка као горњи лимит.
„Дуг се може враћати само из реалних прихода од извоза. Ми смо се једно време озбиљно приближавали нивоу од 300 одсто. Важан је и однос камата и прираста БДП. Бојим се да смо у ситуацији да се спољни дуг у односу на БДП повећава и да су износи које плаћамо за камате већи од годишњег прираста БДП-а. Само држава ће у 2013. години платити 90 милијарди динара за камате. То је скоро три одсто БДП-а, а ми нећемо имати толики раст. Значи да све што смо створили нове вредности у овој години и још преко иде на отплату камата. Сада долазе на отплату дугови из 2007. године и мораћемо да се задужимо поново да вратимо те дугове. Трошкови сервисирања дуга су све већи и расте ризик, а тај ризик се плаћа кроз веће каматне стопе. Шта се дешава када крене дужничка криза гледамо данас у Грчкој. Када крене да се руши, сви беже, вредност имовине се смањује, код нас би био и раст курса. Ако не будемо водили паметну политику није такав сценарио далеко ни од нас“, упозорава Савић.
Спољни дуг (у % од БДП)
2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012.
60,2 64,6 77,7 84,9 77,5 85,9
Спољни дуг (у млрд ЕУР)
2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. април 2013.
Јавни сектор 6,25 6,5 7,8 9,1 10,8 12,2
Приватни сектор 10,8 14,5 14,7 14,6 13,3 13,5
Укупан спољни дуг 17,1 21 22,5 23,8 24,1 25,7 26,2
Милош Обрадовић
Балкан Магазин
