Што је више нових, и страних и домаћих, инвеститора који јуре профит и трљају руке због добрих субвенција које су легле на рачун а скромних обавеза према држави и још скромнијих према радницима који су у Србији постали јефтина радна снага које понестаје, све је и мањи отпор оних који то трпе.
Последњих 10 година, можда и више, није било “главног” синдикалног штрајка, тек спорадични “изрази незадовољства”. Синдикати “нису више што су некад били”, оштрица је отупела, број истинских бораца за права радника се смањио и све је мање оних независних, а све више и буквално државних синдиката.
Последњих дана крагујевачки синдикалци жалили су се медијима како им се у граду формира Заједница синдиката Србије, иза које стоји власт, а која чланове прикупља тако што им обећава – ревидирање радних места, технолошких вишкова, отпуштања. Многима у јавним предузећима и државној управи ово звучи веома познато.
“То да држава формира синдикате се дешава, нарочито у јавном сектору и државној управи, где је јавна тајна да министар полиције има свој синдикат. Он то може да демантује, али ми знамо у пракси да ти синдикати постоје и да се формирају тако што се притискају људи или дају привилегије”, каже за Данас Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката.
Све се своди, како каже, на то да људима причају да треба да уђу у тај синдикат јер ће им бити понуђени бољи уговори и позиције, боља радна места.
“Знам да је у ПИО фонду формиран нови синдикат где је из постојећег синдиката на хиљаде изашло и прешло у тај нови, који је формиран доласком неких партијских људи у Фонд”, истиче Савић.
Честа појава је, напомиње она, да и директори у неким фирмама формирају сами свој синдикат, најчешће након што се повереник пожалио или ушао у сукоб са њим.
“Сада водимо битку са ЈК Букуља, где је директор оформио нови синдикат са нашом чланицом коју смо ми месец дана пре тога спасили отказа. Он је нашао погодну особу за то и уценама или обећањима довео до тога да људи прелазе у тај синдикат”, наглашава Савић.
То се масовно дешава, каже она и тешко је борити се против тога јер је снага у рукама послодавца и директора. Ово није само “партијски” јер се, напомиње она, често ради о класичном уцењивању радника и изражено је тамо где се људи побуне против нечега, макар то био покушај да се дође до неке информације, укаже на корупцију, од јавних набавки до нерационалног трошења пара или незнања у пословању што је масовно, јер долазе кадрови који немају знање за посао који обављају.
Ситуација је тешка, а у овој неравноправној борби, истиче Ранка Савић, они који се боре за права радника имају за противника државу и послодавце. Да је изузетно лоше и да је сваким даном све више синдиката које је купила или формирала држава тврди и председник УСС Слога Жељко Веселиновић.
“Заједница синдиката Србије основана је неке 2014. када је Александар Вулин постао министар рада, и тај синдикат направљен је од људи који су искључени из свих других синдиката и није успео да заживи нормалним путем. Функционисали су тако што су користили привилегије које им је власт давала. То није синдикат већ интересна група, која брани интересе власти и појединих групација”, истиче Веселиновић.
Такав државни синдикат присутан је, каже он, у многим установама попут социјалних служби и његова функција није ништа друго до да брани власт када је то потребно. Осим тога, у Србији одавно као и у свету постоје тзв. жути синдикати, они које формира послодавац у предузећу и који имају задатак да штите интересе послодавца.
“Доста је фирми које саме формирају синдикат, нађу своје људе и формирају га. На пример, Мекдоналдс има свој синдикат, где је председник синдиката и директор људских ресурса. Они су позната мултинационална организација и не би им одговарало да их неко прозива да нису синдикално организовани. Овако имају синдикат који су сами формирали” каже Веселиновић.
У Србији, како каже, постоје и два велика синдиката које није формирала власт али које су слуге власти – синдикати полиције и ЕПС-а. Веселиновић као пример “жутог” синдиката издваја и ситуацију са Геоксом у ком је пре четири године био протест и након чега је пословодство направило синдикат у ком је био тек онолики број људи да би се задовољила репрезентативност и који није имао друга посла до да напада, како каже, Слогу.
“Постоји много модела, где се такви синдикати формирају или их како ко дође, врло јефтино купи. Ружно звучи, али синдикати могу да се купе за неколико радних места, коефицијенте, семинаре. Синдикални покрет се у Србији урушава јер ми данас имамо само 20 до 25 одсто људи који су синдикално организовани, у свим фирмама и свим синдикатима. То је за европске стандарде још увек пристојан број, али с обзиром на то колико је синдиката који су на страни власти или које је власт купила ми смо данас у врло лошој позицији”, напомиње Жељко Веселиновић.
Поверење је међу радницима мало, страх велики и то иде, напомиње он, у правцу да синдикална сцена код нас нестане или постоји само у траговима. Плаши се да ће то мало што остане да буде под контролом власти, што је држави довољно да би међународној јавности показала да они не бране синдикално организовање.
Румунски модел
“Тренутно, сигурно је две трећине синдиката у Србији под контролом што власти што послодаваца”, истиче жељко Веселиновић, који би синдикалну сцену код нас уредио по румунском рецепту. У Румунији је након промене власти на шест месеци укинут сваки синдикат, да би се после кренуло од нуле, и где су, по истим правилима за све, радници одлучивали да ли и у које организације имају поверење.
Данас.рс
