Насловна / Србија / Ексклузивно: како послује „сива економија“ Вучићевог режимског картела
Beograd, 10. januara 2018 - Predsednik SNS Aleksandar Vucic daje izjave medijima nakon sednice Predsednistva Srpske napredne stranke (SNS). FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC / bb

Ексклузивно: како послује „сива економија“ Вучићевог режимског картела

За последњих осам година Вучићев режим је у Србији изградио читав „иновативни“ паралелни економски систем, јер такву армију патолошких лопова и огромне напредњачке апетите, немогуће је задовољити већ виђеним отимачинама. Наиме, приходи које остварује држава редовним убирањем пореза, царина и наплатом казни за њих ни близу нису довољни. Тај новац је за властодршце неупотребљив, докле год се налази на рачунима републичког буџета, али им постаје доступан чим крене „да се враћа привреди“ кроз јавне радове или јавно-приватна партнерства. Ту се онда појављују Вучићеви махери за разне „трансфере“. Ова омиљена делатност криминалног напредњачког клана, на тај начин отела је за последњих осам година, близу двадесет милијарди евра. Али, то је само део укупне отимачине спроведене кроз најневероватније облике „инвестирања“ и „реинвестирања“, „капитална улагања“ и сличне махинације.

Према званичним проценама, Србија дневно губи осам милиона евра прихода због паралелне економије. Највећи део те „паралелне економије“, отпада на режимска предузећа и армију режимских „бизнисмена“, којима је све допуштено, па и да избегавају пореске обавезе, а многима од њих већ годинама не пада на памет да плаћају комуналне даџбине или слично. Они за порески систем не постоје, али су зато врло видљиви у Српској напредној странци или странкама „напредњачке коалиције“. Та армија страначких скакаваца, нарасла је до мере која је неподношљива, а кад се у режимским билтенима помене „сива економија“, онда је „стрела одапета“ у ситне уличне продавце и препродавце, ситну трговину путем интернета, па и пијачне накупце. Али, оне главне представнике такозване „сиве економије“, режим не дира јер су „њихови“…

Један од генератора паралелне економије напредњачког режима, свакако је и давање повластица подобним правним и физичким лицима у погледу измирења њихових пореских дуговања. Закон је у том погледу „флексибилан“, односно омогућује институцијама да по слободном нахођењу пореске дужнике делимично или потпуно амнестирају, репрограмирају дугове до у бесконачност, или да их претварају у власнички удео државе која нема никакав економски интерес да постане власник тог предузећа.

На овај начин се спречава да новац уопште уђе у државни буџет, одакле би се затим компликованим путевима извлачио и пребацивао у приватне џепове, већ се одмах преусмерава на рачуне властодржаца.

Иако је сума новца коју „поједе“ ова режимска аждаја застрашујуће висока, министар финансија Синиша Мали је тек за 2019. годину најавио да ће „сузбијање сиве економије бити један од приоритета републичке владе“ и његовог министарства. Оно чему нас досадашња пракса учи јесте да се та „борба“ своди на легализацију до тада нелегалног пословања и то кроз измене закона или деловање државне администрације, а не кроз промене начина пословања. Јер и Мали је део великог пљачкашког система.

Поменимо и то да су Национална стратегија за борбу против сиве економије и Закон о инспекцијом надзору донети још 2015. године и до данас су, највећим делом, остали мртво слово на папиру.

Тако је козметичким захватима ниво класичне црне економије са некадашњих 21,5 одсто учешћа у бруто домаћем производу крајем 2018. званично сведен на 15 одсто. То значи да скоро свако шесто предузеће у Србији и даље послује мимо система.

До овог смањења је дошло захваљујући законским реформама које су омогућиле да се у Агенцији за привредне регистре пријаве и предузећа која су до тада илегално пословала, па је на тај начин број привредних субјеката са 334.000 повећан на 391.000. Видљивост у систему са собом не повлачи аутоматски и потпуну законитост пословања. Тако је Вучићев неуки и често дрски министар рада Зоран Ђорђевић признао прошле јесени да и даље сваки трећи радник у Србији није пријављен, а да се многима пријављенима не уплаћују доприноси.

Очигледно да се повећање броја регистрованих предузећа није битно одразило и на буџетске приходе. Власт још увек није створила ефикасан систем наплате доприноса, јер је овакав вид пословања „на сиво“ веома исплатив за властодршце.

Сива економија функционише исто као и она званична (због чега се и назива „паралелна економија“), са том разликом што се даџбине не плаћају држави, већ моћним појединцима на власти који обезбеђују заштиту. Kада би се и у Србији увео систем контроле и наплате, као што постоји у развијеним земљама, улога заштитника би постала непотребна, па би тако изостали и приходи остварени на тај начин.

Једна уређена држава, као што је на пример Словенија, признаје да права сива економија (код нас би то била црна економија, односно предузећа потпуно изван система) у њеном бруто друштвеном производу учествује са 24 одсто, док у изузетно уређеној држави са становништвом које има висок степен свести о потреби фискалних давања, Белгији, оваква економија у БДП-у учествује исто као и у Србији са 15 одсто.

Управо ови подаци показују како се потезом оловке оно што је до јуче било илегално ођедном прогласило легалним, али без консеквенци за починиоце. Због тога су и изостала значајна повећања прилива у буџет, јер се новац, уместо за порезе и доприносе, сада издваја за плаћање политичких ментора, па се тако послује исто као и раније, једино што сада постоји смоквин лист привидне легалности. Једноставно речено: дојучерашњи привредни илегалци су се само пресвукли у рухо легалности.

Уместо да се фокусира на највеће чиниоце сиве економије, помоћник директора Пореске управе Нада Новосел на конференцији за медије 28. децембра 2018. најављује јачу контролу пољопривредног сектора, као и трговине аутомобилима и мобилним телефонима. Тако је владајући режим ставио сеоска домаћинства (углавном старачка) на ниво највећих пореских грешника.

Министар трговине и туризма Расим Љајић такође најављује нови удар на ситне рибе, а то су трговци преко интернета који не плаћају порез на додату вредност, нити пријављују тако остварене приходе. Ради се, најчешће, о приватним лицима која на овај начин допуњују скромни породични буџет, а не о великим компанијама које обрћу милионе евра. Ти ситни преступници немају пара да плаћају заштитнике из власти, због чега се редовно налазе на удару државе.

Највећи генератор сиве економије је грађевински сектор, где не важи процена министра Ђорђевића о томе да је сваки трећи радник непријављен, већ је најчешће супротно, односно сваки трећи радник је пријављен.

Али, Ђорђевић, као и сваки други режимски послушник, не сме ни да помене да на пројекту „Београд на води“ скоро ниједан обичан радник није пријављен (евентуално се пријављују руководиоци и шефови, као и високо специјализовани радници). Истовремено, од почетка извођења радова, никада ниједна инспекција није посетила градилиште, осим у случајевима када до јавности доспе информација о некој несрећи. Моћни заштитници овог пројекта, који се налазе у самом врху републичке власти, не дозвољавају да их било ко контролише.

Вучићев режим „признаје само суд своје партије“, па тако његови напредњаци радије сами себе „контролишу“. Тако из Ниша стижу информације да су сви чланови управних и надзорних одбора свих јавних и предузећа у власништву града или Републике проверени чланови Српске напредне странке, која, истовремено, „врши власт“ у овом граду. Наиме, та странка ради и контролише оно што је урађено.

Kако функционише паралелна привреда у режији напредњака, најбоље се види у спровођењу капиталних инвестиција од којих су најважније оне у области изградње и одржавања путне мреже. Ту се обрће највише државног новца, па је и паралелна економија највише присутна.

По закону, предузеће које дугује порез не може да учествује на тендеру који расписује држава, осим ако неко моћан не одлучи другачије. Запитана како је могуће да је на неколико јавних конкурса Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре побеђивало предузеће које због блокаде рачуна услед неплаћених пореза није смело ни да учествује, ресорна министарка Зорана Михајловић је одговорила како није посао Министарства да проверава да ли је неко платио порез или не?!? Односно, онај ко расписује тендер, према министаркином тумачењу прописа, није дужан да утврди да ли победник на конкурсу уопште испуњава законом прописане услове јавног такмичења.

Закон заиста прописује забрану учешћа фирмама пореским дужницима, али, као што и министарка Михајловићка тврди, није толико јасан у погледу одређивања обавезе државних органа да утврде чињенично стање. Наравно да је ово смишљено како би се провукла предузећа блиска властима којима се тако омогућује да безбрижно послују у такозваној сивој зони, односно да припадају оној групи која заштићена од врха власти послује легално иако нелегално, што је парадокс једино могућ у Србији и сличним диктатурама у којима једна личност или мала група људи одлучује ко ће доћи под удар закона, а ко не. Управо овакав начин пословања највише одговара властодршцима, пошто они приходе добијају од фирми којима обезбеђују такво пословање, јер ако изостану плаћања на сцену ступају многобројне инспекције.

Један од омиљених начина избегавања законских одредби, посебно оних о обавези јавног конкурса, скоро да је постао стални начин рада Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Држава (Вучићев режим у свим оваквим и сличним случајевима) прво замисли неки пројекат, затим га прогласи пројектом од националног значаја, потом објави како за њега нема пара у буџету и онда се задужи тако што кредитор одређује ко ће бити извођач радова. Наиме, за узимање кредита држава не мора да иде на јавни тендер, тако да је све легално.

Управо се то десило почетком новембра 2018. када је објављен почетак радова на такозваном Моравском коридору, који ће аутопутем преко Чачка спојити коридоре 10 и 11. Пројекат није ни нов, ни оригиналан – настао је још 2001. године, али се са његовим почетком каснило наводно због беспарице: Истина је, уствари, да се све одлагало јер није пронађен повољни извођач радова спреман да део профита подели са властима! А сума за поделу није мала – ради се по првим проценама о око 200 милиона евра!

Почетком новембра прошле године министарка Зорана Михајловић је најавила почетак изградње тог аутопута, а као извођача је представила америчку компаније Бецхтел. На питање новинара зашто није био расписан тендер за извођача, министарка је одговорила како то није било потребно, јер је посао склопљен у оквиру билатералног аранжмана са Сједињеним Америчким Државама. Ради се, уствари, о начину добијања кредита уз горе описани услов који извођач мора да испуни (да пристане на „поделу плена“).

Бецхтел је управо идеалан партнер за пљачку буџета, каквог су све ове године власти очекивале и прижељкивале. Мали број људи у Србији ће се сетити афере око изградње аутопута Приштина – Скопље, својеврсног модерног Скадра на Бојани, замишљеног не да буде што пре урађен, већ да послужи да се што је могуће више пара извуче из буџета такозване Републике Kосово.

Поменути аутопут ни до данас није завршен, радовима се уопште не назире крај, а нико са сигурношћу не може да каже колики ће на крају бити његови трошкови. Још на самом почетку изградње, 2014. године, процењено је да ће то бити најскупљи аутопут на свету са просечном ценом километра од око 20 милиона долара! У међувремену су се трошкови још увећали, а у лето прошле године амерички извори су потврдили како такозвана влада у Приштини извођачу радова мора да плати додатних 53 милиона евра на име пенала због кашњења са исплатама. Наиме, извођач радова и такозвана косовска влада уживају извлачећи новац из буџета без икакве потребе да се стварно нешто и ради. Договорени систем казнених пенала функционише тако што косовски званичници пропусте да на време ураде нешто што је њихова обавеза, извођач радова тражи одштету која се исплаћује из косовског буџета, а затим се дели са кривцима за кашњење. Сви су задовољни, само је народ опљачкан.

И тај посао је склопљен директном погодбом, као и договор за изградњу деонице Појате – Прељина (којом се започињу радови на Моравском коридору) и то између тадашњег америчког амбасадора у Приштини Трејси Ен Џекобсон и такозваног министра инфраструктуре Фехми Мујоте. Kада се у разговоре умешао тадашњи председник такозване косовске владе, Хашим Тачи, све је брзо било завршено – добијен је одговарајући амерички кредит и почела су из њега прва одливања новца у правцу извођача радова.

Вољом америчких кредитора посао је додељен конзорцијуму који су чиниле америчка компанија Бецхтел и турска фирма Енка, која је, у ствари, ћерка компанија америчког партнера. Kако су у оно време преносили амерички медији, амбасадорка Џекобсон је била лобиста Бецхтела, што се негативно одразило на њену даљу каријеру.

У сваком случају, исти тај Бецхтел је, опет без тендера, добио посао изградње деонице аутопута у дужини од 110 километара у јужном делу Србије, на граници према самопрокламованој републици Kосово. Kо је овога пута био лобиста, за сада још није познато. Упућени сумњају како иза дубиозног плана изградње аутопута Ниш – Приштина стоје лобисти исте компаније Бецхтел која је и у Албанији девастирала државни буџет изградњом аутопута Тирана – Приштина. Очигледно се Бецхтел специјализовао у пљачкању америчких колонија на Балкану.

Планирана вредност радова прве фазе Моравског коридора је (за сада) 800 милиона евра, с тим да стручњаци сматрају како би све могло да се обави и за 600 милиона евра. Ово је изванредан пример паралелне економије у којој све изгледа да је легално, иако се заобилазе закони. Наиме, постојећи билатерални споразум са Сједињеним Државама, на који се позива министарка Михајловићка, није изнад домаћег законодавства које предвиђа обавезу расписивања тендера. Бар су, званично, домаћи закони старији, али то је случај само ако се и врх власти са тиме сложи. У супротном се ради онако како инвеститору и властодршцима финансијски највише одговара.

Билатерални споразуми, на који се позива Михајловићка, постоје и са многим другим државама, између осталих са Уједињеним Арапским Емиратима и Kином. На основу тих споразума предузећа из поменутих земаља у Србији добијају послове мимо тендера и то у вредностима од укупно више стотина милиона евра. Део тих пара мора да буде исплаћен властима у Београду да би оне аминовале поменуте аранжмане!

Још један генератор паралелне или сиве економије су државне донације и дотације. Десетине милиона евра се са различитих нивоа власти сваке године издвајају за такозване медијске програме од посебног значаја, чиме се директно из буџета финансирају подобне медијске куће. Да би се теже ушло у траг новцу, све државне институције, сва министарства, све општине, градови, па и јавна предузећа имају право да дотирају пројекте од „посебног значаја“, односно да на тај начин оперу новац из буџета и прелију га у приватне џепове. Све је, наизглед, легално, као што и јесте случај у целој сивој економији.

Генерални секретаријат владе, на чијем је челу Новак Недић, требало би само да помаже влади и њеним члановима у обављању својих функција. То је, у суштини, само техничка служба. Бар је тако било до 1. јануара 2019.

Генерални секретаријат ће за 2019. годину на располагању имати чак 84 одсто више средстава него у 2018. години. Уместо 618,5 милиона колико је имао прошле године, предлогом Закона о буџету за 2019. предвиђено је више од 1,1 милијарди динара за трошкове овог, пре свега, административног тела владе. За дотације и трансфере одређено је близу 540 милиона динара, односно 4,5 милиона евра. Kога то Генерални секретаријат владе треба да дотира, остаје отворено питање.

У образложењу буџета налазе се објашњења за сваку појединачну активност, односно подаци о томе на шта би институција требало да потроши новац у оквиру одређеног програма. У опису буџета за Генерални секретаријат су детаљно наведени трошкови путовања чланова владе, плаћање горива и телефона, обезбеђивање накнада зарада или организовање државних посета. У свом овом детаљисању нема, међутим, ни речи о организовању конкурса за доделу средстава. Очигледно је генералном секретару владе Новаку Недићу и његовим сарадницима препуштено да по слободном нахођењу располажу са преко пола милијарде динара буџетских средстава!?!

Упућени су уверени да су ова средства намењена такозваном ГОНГО сектору (скраћеница од израза на енглеском који значи „владине невладине организације“), односно у крајњој линији да се преко ових организација и њихових непостојећих делатности оперу и пребаце на приватне рачуне властодржаца.

Европско удружења судија и тужилаца за демократију и слободе (МЕДЕЛ) крајем новембра прошле године најоштрије је осудило стварање ГОНГО удружења судија и тужилаца у Србији, без којих би било немогуће у оволикој мери некажњено спроводити сиву или паралелну економију у нашој земљи. Могуће је да ће Недић, који је и сам правник и син некадашњег председника Адвокатске коморе, поверена му средства искористити за финансирање неке од судијских или тужилачких „владиних невладиних организација“?

А 1. Троше и на земљи и на небу

Један од примера такозваних „легалних нелегалних“ послова, односно провлачења кроз намерно остављене рупе у закону је и недавна набавка новог авиона за потребе чланова владе и председника Републике. Авио служба владе до сада је располагала са две летилице: Фалконом 50 и Лир џетом 31А. У прошлој години се појавио и трећи авион: Ембраер 630. Оно што одмах упада у очи јесте да ни буџетом за 2018. годину, а ни оним за 2019. није била предвиђена набавка новог авиона за највиши државни врх. Све је и овог пута одрађено у тајности, али наизглед сасвим легално. Наиме, као купац ваздухоплова појавила се БИА, која има у многоме другачији статус од осталих буџетских кориснка, односно има право да располаже средствима без правдања Скупштини. Да би се од јавности сакрило разбацивање парама у времену када су смањене пензије и укинути многи социјални додаци, искоришћен је овај изузетак од правила транспарентности располагања државним средствима.

Осим тога, на овај начин је јавност остала ускраћена и за одговор на питање колико и коме је плаћено за ову летилицу. Једино што се зна је да је буџет Авио службе владе за ову годину повећан са 290 милиона динара у 2018. на пола милијарде и то највише због повећања издвајања за услуге (одржавање поменуте летилице) са 123 милиона на 216 милиона динара.

А 2. Густа магла, уговори и кредити

У време склапања уговора између власти самопроглашене републике Kосово и Бецхтела о изградњи аутопута Приштина – Скопље амерички медији су тврдили како иза другог члана конзорцијума, турске компаније Енка, стоји исти капитал као и иза америчког партнера. После потписивања Меморандума о разумевању у вези почетка изградње такозваног Моравског коридора у Грађевинској комори Србије тврде да иза овог турског предузећа стоји наш човек. За Бецхтел се зна да није никаква грађевинска, већ консултантска фирма. Његова улога је да повеже потенцијалног извођача радова са лобистима који омогућују склапање уговора и то на основу комерцијалног кредита којим се унапред, без икаквог тендера одређује извођач.

Игор Милановић, Таблоид

 

Реаговање

Шаљемо информације које је потребно променити у Вашем тексту „Kо су власници највећих телекомуникационих компанија у Србији и колико зарађују“ насловљен са “Пуна кеса, пада са небеса“, објављеног 9. јануара 2019. године, а тичу се компаније Вип мобиле.

Молимо Вас да назив компаније напишете Вип мобиле уместо ВИП мобиле. Пун назив компаније је А1 Телеком Аустрија Група, а не Мбилком ЦЕЕ. Учешће у процентима је 24.1% уместо 21.22%

Унапред хвала на унесеним исправкама.

Срдачан поздрав,

ДАНИЛО ГРБОВИЋ

СЕНИОР АЦЦОУНТ ЕXЕЦУТИВЕ

Актуелно

Оцу Бојане Маљевић прети затвор због послова са Јутком и крађе државне земље на Копаонику

Председник општине Брус Милутин Јеличић Јутка је незаконитим пословањем оштетио буџет општине за неколико милиона …

ОЛОШИ, осудили сте и избацили осморицу Жандара са посла зато што су радили њихов посао!

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић рекао је да насилници неће одлучивати о политици и претити …

5 Коментара

  1. Uskoro ce izgleda bezanija. Dos’o ferman sa serzom bramercom (namerno mala slova) milu debilu da se pakuje!
    A zasto da se ne uhapsi, pitanje je, nego da pobegne sa milionima koje pokrao i unakazio zemlju!?

  2. Rekoh ja da je cudno da Orban isporuci ovom kmekavcu Visekrunu, i gle cuda, oni njega oslobodise i on ode dalje …

  3. kalasnjikov bi se ovde snaso. — a po broju siroti udovica bili bi smo prvi u svetu.

  4. Pogledajte samo sta je ona prostacina, primitivac i tupavi bizgov kome se na faci vidi visin, da ne kazem nizina IQ, kako neko lepo skoro rece nivoa sobne tepmerature, a koji je i nas „ministar prosvete“, izrekao i nije pocreveneo od stida i srama:

    „Изјава министра просвете Младена Шарчевића да му подршка академске заједнице грађанским протестима „не смета“ јер „ту нема озбиљних имена“, врхунац је цинизма и срамотно вређање професора који су ишколовали генерације наших грађана. И посебно асистената, доцената и научних сарадника, јер су они млади људи који су одлучили да остану у Србији и доприносе њеном напретку”, стоји у саопштењу опозиционог Савеза за Србију.

    Посебно је бедан покушај омаловажавања потписника подршке протесту јер су „пола од њих пензионери“, чиме је Шарчевић професорима залепио етикету „потрошна роба“, и поручио да ако су у пензији, онда су безвредни. Тиме је потврдио оно што јесте званична политика актуелног режима – да у оваквој Србији нема места за образоване који мисле својом главом.

    Срамотна изјава још једна је опомена да сведочимо рехабилитацији политике 90-их. Као што је одговор Слободана Милошевића на ондашње студентске протесте био да му је „Унверзитет подједнако важан као било која земљорадничка задруга“, тако и његов ђак данас преко својих портпарола у министарским фотељама покушава на исти начин да обезвреди и професоре и студенте. Но, Милошевић тиме није успео да угуши протесте. Неће ни његови ђаци.”

    I ovakve bljuvotine izjavljuje „ministar prosvete“!?
    Ovaj nije ni za stalu krave da cuva od muva, a kamoli za nesto drugo!
    Sramotno!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons