Гасно блефирање мистер Етингера

Упркос притисцима без преседана од стране Европске комисије, реализација пројекта “Јужни ток” се наставља у складу са првобитно утврђеном графиком радова. У наредне три недеље биће потписан дуго очекивани споразум о градњи гасовода у Србији. Према сведочењу заменика начелника одељења за управу пројеката ОАО “Газпром” Александра Сиромјатина, српски део гасовода има “кључни значај”, јер ће на територији Србије бити изграђена два гасна одвода и саграђено велико подземно складиште гаса у “Банатском двору”.[1] Ради се о већ усаглашеним крацима према Хрватској и Републици Српској у Босни и Херцеговини. Поред тога, у “Газпрому” не искључују прикључивање “Косова” пројекту (наравно, уз услове који одговарају политичкој позицији Москве о статусу Косова). Стварање овако опсежне инфраструктуре претвориће Србију у кључни елемент система енергетске безбедности не само Балкана, него и читаве централне, источне и јужне Европе.

Нема сумње да је позитиван импулс у реализацији пројекта “Јужни ток” пружило гласање о поверењу садашњој влади Бугарске – која је без обзира на притисак из Брисела и од своје сопствене опозиције, наставила да брани своје национално-државне интересе у сфери енергетике и у сарадњи са Русијом. Драгомир Стојнев, министар економије и енергетике у влади Бугарске је говорећи током парламентарне расправе истакао, да кабинет тежи реализацији пројекта изградње гасовода “Јужни ток”. “Јужни ток за нас остаје стратешки европски прјекат који ми тежимо да реализујемо упркос притиску опозиције” – изјавио је он. Према речима министра, пројекат се реализује по условима који су угодни за Софију: “Ми смо успели да смањимо каматну стопу на кредит за изградњу гасовода са 8 на 4,25% на годишњем нивоу, са грејс периодом од 5 година. Отплата кредита ће се отплаћивати на конто дивиденди од експлоатације “Јужног тока” током 22 године, при чему ће 22% моћи да се расходује за потребе бугарског енергетског холдинга”.[2]

Позиција владе по овом питању је ојачана и захваљујући успешно завршеном тендеру за радно пројектовање, набавку опреме, материјала, грађевинско-монтажне радове, обуку персонала и увођење у експлоатацију гасовода “Јужни ток” на територију Бугарске. На јавном тендеру који је стартовао у децембру 2013. године узеле су учешће компаније из Аустрије, Белгије, Бугарске, Немачке, Индије, Италије, Русије, Швајцарске и Јапана, а победник је био «Стройтрансгаз консорциум», у чији састав је ушла руска компанија ЗАО “Строитрансгаз” и  иGasproekt Jug AD из Бугарске.[3] Бугарска влада је саопштила Бриселу да је тендер био “у складу са стандардима ЕУ”.[4]

Истовремено, још једна кључна балканска држава – Грчка – показује све веће интересовање за пројекат. Јанис Манијатис, грчки министар за заштиту животне средине, енергетике и климатске промене, назвавши Русију “поузданим добављачем природног гаса и поузданим партнером”, истовремено је изјавио и да би његова земља такође желела да изгради крак гасовода “Јужни ток” на своју територију.[5]

Према доступним информацијама о овој ствари се разговарало још пре неколико година али још није напредовао развој у току дискусије са грчке стране. У садашњим условима кризе снабдевања европског тржишта од кључних добављача са “привилегованог” списка Европске комисије, угодности сарадње са Русијом, за Атину су постале више него очигледне.

Ипак, сама Европска комисија одбија да призна очигледно. Ово следи из последње изјаве Комесара ЕУ за енергетику Гинтера Етингера који је пожурио да пружи подршку пројекту “Јужни ток” апсолутно скандалозним политичким условима. У интервјуу немачком часопису FrankfurterAllgemeineSonntagszeitungон је изјавио дословно да “политичка одлука” о изградњи “Јужног тока” није могућа све док Москва не призна владу у Кијеву. “У садашњим условима када је у источној Украјини дошло до ситуације која подсећа на грађански рат, све до тада док Москва не призна владу у Кијеву, ми нећемо моћи током преговора доћи до политичке одлуке” – то је позиција Европског комесара за енергетику. Гинтер Етингер је том приликом очигледно провокативно позвао руске партнере да се “придржавају међународно-правне праксе”.[6]

Одавно није никаква тајна да су енергетска питања за Запад постала једна од кључних елемената геополитичке игре. Међутим, један од основних закона било које геополитичке игре јесте да се исувише “не заигра”. На жалост, изјаве које су се последњих недеља чуле из Брисела још једном сведоче да се многи европски лидери мало-мало “заиграју”, па оставе Европљане без поузданих испорука јефтиног руског гаса. Јер се руски пројекти одликују поузданошћу, ниском ценом гаса и угодним трензитним плаћањима за земље које учестују у пројекту.

Европска Унија је свих последњих година стављала акценат на гас из Азербејџана као алтернативу руском гасу, али се те рачунице нису оправдале пошто се ради о годишњим испорукама од 10 милијарди кубних метара гаса, а “Јужни ток” је предвиђен за испоруку 63 милијарде кубних метара гаса. Поред тога, у складу са постојећим проценама, почетак експлоатације у налазиштима Шах-Дениз не може се остварити пре 2020-2022. године. А други потенцијални учесник пројекта ЕУ – Туркменистан – орјентише се на Русију и Кину (у правцу Кине већ је изграђено неколико гасовода).

Све ово што смо навели значи да блокирањем енергетске сарадње са Русијом, Европска комисија практично не предлаже алтернативу потрошачима – другим речима, блефира.

Русија, упркос политичкој хистерији из Брисела, не намерава да одустане од сопствених обавеза по питању пројекта “Јужни ток”. Шеф ОАО “Гаспрома” Алексеј Милер је нагласио да Европска комисија нема законску основу да заустави реализацију овог пројекта: “Пројекат “Јужни ток” реализује се строго према усвојеном распореду. Нема ни на месец дана пребацивања од услова који су првобитно сувојени. Изградња морског дела реализује се строго по договору, радови су у току у Бугарској, Србији, Мађарској. И нема никакве сумње да ће први гас из пројекта “Јужни ток” стићи већ крајем наредне године у Бугарску кроз прве морске цеви”.[7]

Међутим, Русија неће деловати на своју штету. О томе је ових дана директно говорио Владимир Путин приликом сусрета са руководиоцима светских информативних агенција: “Наравно, ми ћемо све то остварити. Штавише, уколико код нас и даље буде некаквих проблема са “Јужним током”, а Брисел непрекидно буде подметао клипове у точкове овом пројекту, ми разматрамо и друге варијанте – преко земаља које не улазе у Европску Унију. Једноставно, Европска Унија ће добити још једну транзитну земљу. Због чега то они раде, ти бриселци, ја не схватам. Али ми смо расположени, уколико нас не буду ометали, да реализујемо те пројекте: и “Јужни ток” и “Северни ток”…[8]