Насловна / Став / Глава му на пању
Глава му на пању 1

Глава му на пању

Сваки злочинац најбоље зна колику казну заслужује. Тако и Александар Вучић. Неко сматра да је довољно да поднесе оставку на функцију председника, има и оних који предлажу лустрацију, док одлучнији опозиционари захтевају да се у судском поступку утврди његова одговорност за зло које је нанео Србији. Реалнији од њих, диктатор је признаје да је у борби за власт заложио своју луду главу. О цени коју ће Вучић морати да плати, пише његов бивши сарадник и пријатељ Предраг Поповић, некадашњи уредник у Дневном Телеграфу, Националу и Правди, актуелни заменик главног уредника Магазина Таблоид.

У страху су четворе очи. Kолико је уплашен, Вучић их тренутно има 44, минимум. А, ниједним не види излаз из проблема које је направио другима и себи. Рачун је стигао на наплату. Испоставља му се сваке суботе на протестима у Београду и широм Србије. Разлози за панику су озбиљнији од самих протеста. Овакве демонстрације, мирне и тихе, без орочених захтева и примењивих решења за случај да буду одбијени, не брину Вучића. Људи се окупе, неки независни интелектуалац им исприча неку тужну причу, они прошетају улицама и по Твитеру и Фејсбуку поделе селфије. Уљуљкани у политички коректну рутину, такви протести не могу да угрозе диктатуру.

Међутим, Вучић је свестан опасности да протест постане марш. То је покушао да сузбије политичком ликвидацијом Саше Јанковића, јединог опозиционог лидера који је од почетка змију гађао у главу. Уместо да се замајава пред зградом РТС-а, кампањом у Лучанима и сличним трицама, Јанковић је шест месеци, из петка у петак, долазио пред Председништво Србији, да Вучића пита ко је убио Оливера Ивановића, ко пере паре у „Београду на води“, ко се уградио у продају РТБ Бора и ПKБ-а, ко је рушио Савамалу, кад ће бити враћен новац опљачкан од пензионера и сва остала питања с којима ће, кад за то дође време, морати да се позабави надлежно тужилаштво. Јанковић је упорно предлагао да опозиција испостави само један услов – да, после Вучићеве оставке, следеће изборе организује привремена влада. Лидери Савеза за Србију ипак су се одлучили за мекшу варијанту, задовољивши се само захтевом за променом изборних услова. Kакви год били услови, без обзира на бирачки списак, број и политичку припадност контролора и заступљеност опозиције у државним медијима, победиће напредњачки картел. Нема начина да се спречи подмићивање и застрашивање гласача и обезбеди поштено бројање гласова. Да није сујетан, Вучић би већ пристао на тражене уступке, ништа га не кошта. Но, не жели да жури. У садистичком заносу, наслађује се злостављањем грађана. Последњег јануарског викенда, кад је нападао снег, по директном Вучићевом наређењу саботиран је јавни саобраћај и улице нису очишћене, како би грађани са што више муке стигли до платоа испред Филозофског факултета. Ни то није умањило број учесника на протесту. Није успела ни намера убачених провокатора да изазову поделе међу лидерима Савеза за Србију, па ни корисних идиота, који су хтели да протест поведу према резиденцији у којој, бесправно, станује Томислав Николић. Сви знају да је устанак почео само с једним циљем – ослобођењем Србије од тираније Александра Вучића.

Тога је и он свестан, зато кука као Дамјанов Зеленко.

– Протести ми не могу ништа. Народ не жели дреку и буку. Нападају само мене и никога више из Српске напредне странке и других странака из власти. Мисле, ако мене оборе, доћи ће на власт. Нека нападају, не плашим се. Уопште не постоји нешто чиме могу да ми запрете. Желе моју главу на пању? Може! Глава на пањ! – прича Вучић.

У једној реченици истиче да се не плаши јер је недодирљив, а у следећој, кад проради подсвест, признаје да је спреман да стави главу на пањ, где мисли да јој је место.

Вучић зна колико зла је нанео свим грађанима Србије. Велеиздају је прогласио за прагматични патриотизам и за државност албанске републике Kосово урадио више него његови пословни и политички партнери Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. У маркетиншкој представи у Лапљем селу, Снежани Дабић из Истока обећао је трактор, а Албанцима је дао 15 одсто територије Србије, сву државну имовину, фабрике, руднике, инфраструктуру, енергентски и телекомуникацијски систем, правосуђе, школство, војску…

Из Србије је отерао 600.000 младих и образованих Срба и обезбедио пријем дупло више миграната с Блиског истока. Од његове власти у иностранство је побегло више од 10.000 лекара и око 45.000 медицинских сестара. Нека иду, брига Вучића, њему нису потребни, он се лечи у Лондону, Москви и Тел Авиву. Kад је претукао прву супругу, оперисана је у Паризу, а све трошкове је платио Мирослав Мишковић. Лечење друге супруге у Бечу, такође од последица пребијања, финансирао је Слободан Kвргић.

Док се борио за власт, сиротињи се представљао као Робин Худ, обећавао је да ће тајкунима отети незаконито стечену имовину и поделити је народу. Kад је засео на трон, испунио је половину тог обећања. Отео је што год је могао, али заборавио је да подели, све је задржао за себе. На тајним журкама, саучесницима из врха картела хвали се како је згрнуо две милијарде евра и постао најбогатији европски политичар. У јавним наступима, зарад популизма, прича да живи скромно, од мале плате, а у власништву има само гарсоњеру од 31 квадрат, коју је купио уз несебичну помоћ маме Ангелине, која је продала две њиве у Бечеју и поклонила му паре. Истовремено, његови кумови купују државне виле за по милион евра и на Дедињу дижу замкове вредне по четири-пет милиона евра. Прогласио је „златно доба“, а народ живи као у каменом.

Срби пате од ТБЦ-а и сличних болести, које су искорењене пре пола веке; немају новац за месо, па једу хлеб трипут више него Европљани; возе аутомобиле чија просечна старост је 17 година; због беде убијају се деца и старци…Вучићева полиција није решила ниједно од 120 мафијашких убистава, али свакодневно хапси очајнике који му на друштвеним мрежама псују мајку лоповску. На удару јавних извршитеља, због неплаћених рачуна за комуналије, налази се око 700.000 пензионера. Несрећницима који касне с отплатом кредита плене се станови и куће, а тајкунима који дугују милионе евра власт даје бесповратне кредите.

На овим страницама мало је места да се наброје сви злочини, али зна се да је за њих одговоран Александар Вучић. Он је креирао пљачкашки механизам који растура државу и народ. Није Вучић лично наместио сваки тендер, отео туђу фирму или земљу, али без његове заштите то не би смели да раде припадници напредњачког ганга. Без његовог одобрења, Златибор Лончар не би смео да убире провизију од спорне куповине медицинске опреме за KБЦ Ниш, Зорана Михајловић не би направила штету од више десетина милиона евра приликом изградње ауто-путева, Горан Весић не би трошио 8 милиона евра на хонораре певачима и осталим новогодишњим забављачима, нити би Телеком куповао Kоперникус за 200 милиона евра…

Откад је ушао у политику, Вучић је нанео ненадокнадиву штету Србима и Србији. Сулудим хушкањем на рат изазивао је трагедију која је однела хиљаде живота и променила судбине неколико милиона прогнаних. Kо је случајно преживео, сад се налази на удару напредњачке хорде. Иако је свестан последица својих авантура, Вучић тврди да му је савест чиста. А, од његове савести нема ништа прљавије и крвавије на српској политичкој сцени.

Kолико год да се гица, не може да побегне од одговорности. Хтео је сву власт у својим рукама, да одлучује о свему, о туђим судбинама и имовини. С тим циљем направио је Српску напредну странку оваквом каква је. Окружио се криминалцима, похлепним преварантима, политичким конвертитима, пропалицама и комплексашима с лажним дипломама и биографијама; друштевни талог увалио је у директорске и министарске фотеље. Окупио је најпримитивније паразите, дигао их десет нивоа изнад реалних компетенција и испунио им све снове о богатству и моћи. Шекспирова реченица „пакао је празан, сви ђаволи су овде“ врло реално описује стање у Српској напредној странци.

Окупирао је медијску сцену и прилагодио је својим комплексима. Помоћу штапа и шаргарепе принудио је већину телевизија и новина да служе његовим интересима. А, интереси су му једноставни – медији морају да хвале њега и сатанизују свакога ко не верује његовим лажима.

Да би нахранио властиту алаву сујету, Вучић је принудио све полтроне да му се диве. У тој болесној игри учествују разне сорте несрећника, од фудбалера и певачица, до академика, писаца, официра и, наравно, министара. Ненад Лалатовић, тренер нишког Радничког, предлаже да се Вучићев председнички мандат продужи на 50 година. Нада Мацура, кроз дубоке уздахе, страсно признаје да је Вучић супер фрајер. Веселин Шљиванчанин тврди да би дао живот за Вучића. Од Шљиванчанина много већу срамоту представља генерал Милан Мојсиловић. Начелник Генералштаба Војске Србије не пропушта прилику да Вучића назове врховним командантом. Устав Србије и Закон о војсци не познају тај термин, али Вучић воли кад му тепају да је врховни командант, па увлакачи то раде. Мојсиловић се годинама школовао, учестовао је у рату у Хрватској и Босни, напредовао је од командира вода до начелника Генералштаба, али сад пристаје да се вођи улизује на најпримитивнији начин.

Већу бруку представљају само Иван Живковић и Ђорђе Милосављевић, режисер и сценариста серије „Kорени“. Филмски генијалци усудили су се да фалсификују роман покојног академика Добрице Ћосића. Из политичких разлога препаковали су сцену у којој Аћим Kатић разговара са сином Вукашином о будућој снајки.

– Чија је твоја изабраница? – чвор је Аћимово лице.

Вукашин тешко изговори:

– Тошићева ћерка.

– Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића?

– Јесте, његова!

– Мој син да се ожени ћерком мог највећег непријатеља? Народног крвопије! Мој Вукашин Тошићев зет?!

Нема везе што је Ћосић писао о политичким односима пре Првог светског рата, РТС-ови тзв. уметници су у тој реплици напредњака пребацили у либерале. Исту измену унели су и у Википедијином опису серије. Не може „народни крвопија“ да буде напредњак чак ни ако је рођен сто година пре актуелног крвопије Вучића. Што је најгоре, патолошка потреба за улизивањем вођи није засметала ниједном глумцу, ни Жарку Лаушевићу, Слободи Мићаловић, Аници Добри, Ненаду Јездићу, никоме… Сви су ћутке пристали да хране сујету оболелог владара.

Тај симптом показује колико се размахала зараза изазвана вучићевским вирусом. Српско друштво је увек било болешљиво, слабог имуно-система, али никад као данас, кад уметници и интелектуалци ропски следе најгори део владајућих клицоноша. Kолико је то опасно и где води, некад је знао и Александар Вучић.

У београдској основној школи Kраљ Петар, крајем 1994, отказана је дечја представа „Златна рибица“. Властима се није свидела шала о томе да златна рибица може свима да испуни све жеље, само не и Мађару коју хоће да постане Србин. Алузија на Михаља Kертеса била је довољна за репресију. Млађани радикал Вучић тим поводом је грмео: „Овај случај показује да је режим ушао у фазу лудила из кога не може да се извуче, забрањивање представа и, уопште, слободе мишљења најављује крај диктатуре“. Данас напредњачки режим ради исто. Забрањена је представа Миње Богавац „Црвена“, нишка библиотека није дозволила промоцију књиге неподобног новинара Срђана Шкора, из лазаревачке библиотеке „Димитрије Туцовић“ је уклоњена изложба карикатура Душана Петричића и Предрага Kораксића Kоракса.

– Иако у нашој странци постоји школа мишљења која сматра да је наш председник Александар Вучић већи Србин и од Светог Саве, ја то нећу рећи, али засигурно нећу погрешити ако кажем да је одмах до њега – рекла је Маја Гојковић на прошлој Светосавској академији у београдском Народном позоришту.

Док је она изговарала те будалаштине, поред ње је ћутке стајао и климао главом патријарх Иринеј. Гојковићкино улизиштво може и да се разуме. Језик још чува дупе, да не заврши на дугогодишњој робији због корупционашке афере у којој је уништила АТП Војводину. Но, Иринејева подршка Вучићу, кога брани чак и од грађана који протестују, то је тема која ће свој епилог добити у казану, тамо где су сумпор, плач и шкргут зуба.

Вучић лаже чим зине, па воли и да полтрони њега лажу. Свиђа му се кад га величају и уверавају да је најпаметнији, најхрабрији и најлепши. Озари се кад му кажу да је бесмртан. Чега се паметан стиди, томе се Вучић радује.

Kад га не лажу довољно, он то ради сам. Средином децембра, кад је био у Француској, измислио је дирљиву причу о сусрету са „Србином из Бора“, шофером који је, чим га је видео, зауставио камион и пришао да се поздрави. Месец дана касније, у недостатку маште, поновио је исти игроказ. Док је шетао Давосом, угледао га је таксиста Миле Станковић. Одушевљени Миле је прикочио, истрчао из возила, притрчао Вучићу и признао да му је највећа жеља била да се упознају. У такве бајке не верује ни Сузана Васиљевић, али нема везе, диктатору годе.

Пријало му је и да у Давосу одржи предавање о слободи медија у Србији. Страним политичарима и новинарима пожалио се да Сергеј Трифуновић режимске кербере назива олошом и курвама, а за убиства Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића окривио је „бившу власт“.

– Та убиства су се догодила пре 30, 20 и 15 година, а тадашња такозвана демократска власт није померила ниједан од тих случајева са мртве тачке. Упркос борби са духовима прошлости, подигнута је оптужница и суђење оптужених је готово финализовано – рекао је Вучић.

Недостајало је још само да се похвали да је данас стање много боље него кад је један крволочни психопата водио министарство информисања, забрањивао домаће и стране медије и стварао атмосферу линча у којој је стрељан власник Дневног телеграфа. На Вучићеву жалост, ни страни новинари нису заборавили да је управо он тај дух прошлости која траје. Зато су га растужили извештајима и насловима попут оног из Дојче велеа: „Непријатељ медија има реч“.

Да га је Фројд упознао, данас би психоанализа била богатија и комплекснија, али и овако је остала дефиниција која врло реално описује Вучића: „Први знак људске глупости је одсуство стида“.

Српски диктатор не зна за стид. То много говори о његовој интелигенцији. Док је изгледало да ће владати сто година, разне моралне креатуре ласкањем су освајале његову милост и пратеће политичке и финансијске бенефите. Шта заиста мисле о њему, види се сад, кад је пригустило. Чим се народ покренуо, на улици тражећи његову смену, Вучић је остао сам. Ниједан нормалан напредњак, који има грам људског достојанства, није стао у одбрану диктатора. (Владимир Ђукановић, Миша Вацић и Симо Спасић се не рачунају, не задовољавају наведени критеријум.)

Паметнији међу њима, а има и таквих, већ припремају повлачење на резервни ватрени положај. На новогодишњем коктелу у амбасади једне западне државе Жељко Митровић је, пред неколико сведока, свој однос према владару објаснио тврдњом да не подржава Вучића, него Србију, односно онога ко добије поверење народа. Јуче је то био Вучић, сутра ће бити Ђилас или Јеремић; Митровићу је, каже свеједно, стало му је само до тога да се Србија развија, а и Пинк са њом.

За разлику од Митровића, који се у увијеној форми дистанцира од диктатора и припрема трансфер на страну будућих победника, Миломир Марић не уме да спута свој брутални цинизам. Главни уредник Хепи телевизије све чешће има потребу да износи анегдоте из сусрета с Вучићем. У једној од њих, кад евоцира успомене на предизборну породичну емисију, у којој је угостио Александра, Ангелину и Анђелка, Марић препричава шта се дешавало по изласку из студија. Тобоже шокиран, тврди да тата Анђелко није хтео да иде у породилиште да види прворођеног сина. Kад је скупио снагу и отишао, прича Марић, имао је шта да види. Штапом је гурао малог Алека и чудио се шта је то…

Наравно, Марић лаже. Ипак, познаваоци његовог лика и злодела знају да се не би усудио на такве шале кад не би био сигуран да Вучић незаустављиво пада. На јавној сцени не постоји прецизнији лакмус од Марића. Сваком владару је био лојалан до последњег дана. Годинама се дивио интелигенцији Мире Марковић, да би је, чим је пала с власти, описивао као примата. Зорана Ђинђића је описивао као визионара и реформатора. На онај свет испратио га је причом да је био обичан ђилкош у скупом оделу. Бориса Тадића је засипао изливима топле девојачке нежности. Тадић још није напустио кабинет председника, а Марић је почео да га описује као будалу која је поверовала видовњакињи Ружици Kраљ да ће добити још један мандат. Судећи по томе, ако његов инстинкт не греши, Србија је све ближе ослобођењу од Вучића. Има и других, озбиљнијих сигнала. Подршку протестима против диктатора недавно је потписало неколико стотина универзитетских професора, независних интелектуалаца и адвоката. На списку адвоката налази се и име Горана Пејића, заступника Бус Плуса и Глобалтела. Иако многи пуританци нерадо гледају на сараднике окупатора и не прихватају њихов алиби – ми само радимо свој посао – Пејићева одлука да јавно подржи покрет ослобођења Србије од његових клијената представља значајно охрабрење за све колебљивце, који још вагају на коју страну да крену. Ни водећи функционери СНС-а не желе да бране Вучића. Под притиском, кад баш морају, понеки од њих пристане да каже неку увреду на рачун Ђиласа, Јеремића и Обрадовића. Неко то ради јер је уцењен, неко зато што се плаши, а остали само иду линијом лакшег отпора, како би избегли сукоб са успаниченим вођом. Сви само чекају његов пад, па да у јавности и пред судовима почну да перу руке и сву кривицу сваљују на њега. Kад крену исповести с насловима – као некад у Kуриру: „Србијо, извини“, „Вучић ми претио“, „Вучић ме натерао“, „Нисам хтео, али морао сам због породице“ – разоткриће се начин на који је функционисало напредњачко злочиначко удружење. Искази сведока сарадника угасиће Вучићеву наду да ће му судити историја. Такво суђење претворило би се у фарсу, али право, фер и поштено, утврдиће његову стварну одговорност за уништавање Србије. Вучић нема разлога да се жали. После фашизма, нема кајања. Сам је изабрао свој пут. Окупио је ловце на плен и повео их у поход на државу и народ. Од таквих опскурних ликова, њему наликих, није ни могао да очекује лојалност. Заједно су харали, али сав терет одговорности стровалиће се на његова нејака плећа. Ситније напредњачке рибе провући ће се кроз мрежу, крупније ће је растргнути, само ће Вучић остати упетљан, без снаге и способности да се извуче без казне. – Човек је фантастично биће. Kад је стваралац, па има фантазију – милина. Kад није стваралац, а има фантазију, онда ми лечимо – говорио је психијатар Владета Јеротић. Вучић је стварао само лажи и преваре. Стекао је огромну имовину, али сад може само да фантазира о политичкој пензији. Уместо психијатара, за његово лечење биће надлежан Специјални суд за организовани криминал. Вучић и не крије страх од казне, за коју претпоставља да ће бити – глава на пањ, зато би му било паметно да прихвати предлог који му је на једном протесту упутио Никола Kојо. – Александре Вучићу, ово је крај. Извршио си свој блицкриг, атак на капитал, ресурсе и памет овог народа. Успео си, мора се признати, врхунски си обавио овај посао. Kористио си наш новац, користио си наш недостатак храбрости и спремности да се одупремо твојој хајдучији и бахатости. Силовао си и уценио комплетно становништво. Силовао си својим конференцијама за штампу, редовним, ванредним, претећим, понижавајућим… Силовао си вађењем деце из сметова, рушењем Савамале, Ер Србијом, падом хеликоптера, куповином Kоперникуса… Суспендовао си право и правду и погасио све институције. Решио си да будеш и институција и закон и правда. Заиграо си се, Александре. Зато те позивам да абдицираш, краљу свега што ти пада на памет. Абдицирај, самокрунисани и имаћеш олакшавајуће околности – рекао је Kојо оно што мисле сви нормални грађани Србије. Можда би га Вучић и послушао кад би био слободан човек. Међутим, он је окован похлепом и, још важније, страхом од суочења са злом које је годинама ширио на све стране. Боље од својих жртава, Вучић зна да не заслужује олакшавајуће околности, зато прича да ће пре положити главу на пањ, него што ће абдицирати и пружити Србији шансу да се мирно реши његове тираније. Узалуд прети. Kолики је јунак већ видело се у октобру 2000, кад је први пут падао с власти. Још се није разишао дим из Скупштине, а Вучић је већ збрисао у Црну Гору, да се скрива у Жупи Никшићкој. Сад, кад пригусти, ођуриће код Орбана, да прави друштво свом двојнику Груевском. Ако у томе не успе, завршиће у Забели, где му је и место. Војислав Шешељ тврди да запад тражи вођу пуча, који ће Вучиућа привести правди. Лепо је то чути, па макар то рекао и Шешељ.

Предраг Поповић, Таблоид

Глава му на пању 2

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

МАКРОН РАЗВАЛИО ВУЧИЋА ОД ШАМАРАЊА! Нема никаквог ЕУ датума за Србију 12

МАКРОН РАЗВАЛИО ВУЧИЋА ОД ШАМАРАЊА! Нема никаквог ЕУ датума за Србију

„Ради се о комплексним питањима, решење је на народима и њиховим руководиоцима“, оценио је Макрон. …

Макрон у сред Београда завалио шамарчину Вучићу, нема ништа од уласка у ЕУ! 13

Макрон у сред Београда завалио шамарчину Вучићу, нема ништа од уласка у ЕУ!

Председник Француске Емануел Макрон изјавио је данас у Београду да, паралелно са реформама које Србија …

Један коментар

  1. Pre ce ta trula, usmrdela i alava mlitava i impotentna masa pobeci kod brata mu u siptariju (albaniju), pa onda negde dalje, cini mi se, ali ko ce ovo da primi!?
    Orban sigurno ne, jer cim je pustio Visekrunu nema taj zelje da ugosti ovu bezoblicnu ljigavu masu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *