среда , фебруар 22 2017

Главни ресурс савременог капитализма су – ДЕБИЛИ!

Повод: Позвана сам на конференцију на Економском факултету МДУ (Московског Државног универзитета) у оквиру Ломоносовских свечаности. Биће речи о интелигенцији – интелигентној економији, интелигенцији као фактору развоја, економији знања и томе слично. Та тема ми је врло блиска. Ево о чему ћу говорити на том изузетном стручном скупу.

НЕЗНАЊЕ И МРАЧЊАШТВО СУ ПОКРЕТАЧИ САВРЕМЕНОГ РАЗВОЈА

Професор Катасонов је Књижевним новинама (Литературная Газета) испричао следећу причу.
Он воли да студентима задаје овакво питање:  „Шта је главни ресурс савремене економије?“
Одговори студената су различити: нафта, новац, знање… И све остало.
– Главни ресурс савремене економије, – свечано изјављује професор, – је будала. Њему можеш да им подметнеш било шта. Смех у сали.

Занимљиво, зар не? У ствари то није шала, већ, како је говорио Остап Бендер – “медицинска чињеница“. Покретачи савременог развоја су незнање и мрачњаштво.

„ЗАУСТАВИМО ЈЕ И УПИТАЈМО – КАКО СИ СЕ СПУСТИЛА НА ТАЈ НИВО?“

Човечанство је 60-их година ХХ века достигло врхунац своје научно-технолошке моћи. Након тога ништа се радикално није променило у науци и технологији. Покретачка снага тог развоја била је трка у нуклеарном наоружању. Симбол и апотеоза научно-технолошке моћи био је човеков лет у космос.

У то време најмодернија и најпрестижнија професија била је професија научника. Брадати физичари били су књижевни и филмски јунаци. Девојке су их волеле, а филозофски настројени младићи опонашали. Сећам се колико је у време мог детињства, 60-их година, космос био популаран. Знали смо напамет имена свих космонаута, а ја сам, сећам се, издавала зидне новине са насловом на који сам била веома поносна: “Нова етапа космичке ере – радиограм са далеке Венере. “

Инжењери-физичари, математичари били су веома тражени. Управо физичар је у то време био прототип савремене верзије „супер хероја“. Свака епоха има своју верзију јунака тог доба – у оно време то је био научник-физичар. Најбољи и најпаметнији су похађали математичке школе, а затим уписивали МИФИ или МФТИ (Московски инжењерско-физички институт или Московски физичко-технички институт). Нема сумње, да би неко постао светски шампион, на хиљаде њих мора да заигра фудбал у локалном тиму. Исто тако, да би неко стигао до светског открића, небројено мноштво младих мора да почне да озбиљно учи физику и математику,  да решава задатке из часописа „Квант“, покушава да победи на регионалном такмичењу. И све те активности морају бити модерне, престижне, цењене. Тако је и било онда. Било је у моди бити паметан. Када сам била дете, излазио је алманах „Желим све да знам“- у њему је углавном било речи о науци и техници. И деца су заиста желела све да знају.

338fc137-a0e3-4cad-8f15-2df22189796d-620x372

Већ 70-их година ракета као да је остала без горива и нашле се у балистичкој орбити. Све је наизлед ишло као и пре, али је ишло по инерцији, душа света напустила је ту сферу живота. Напетост ракетно-нуклеарне трке почела је да попушта. Постепено, моћне нуклеарне државе су заиста престале да се плаше једна друге и да очекују нуклеарни удар. Тај страх је постао готово ритуалан: америчке конгресмене и бираче плашили су совјетским претњама, а у СССР су људе плашили „империјалистичким интригама“. Уствари, трка у наоружању се настављала: велика дела  поседују огромну инерцију и не могу се тек тако зауставити. Ето, код нас још увек има трагова совјетске стварности (имам у виду како техничку инфраструктуру, тако и броделевске „структуре свакодневице“).

Трка у наоружању се настављала, али више није могло да се деси да нпр. министар одбране САД искочи кроз прозор и викне: “Руси долазе!“ Та трка је временом изгубила своју снагу, постајала све више бирократска, а све мање војна ствар.

Научно-технички захтеви влада од научне заједнице су се смањивали. Политичка руководства више нису говорила научницима оно што је друг Берија рекао другу Корољову док је седео у склоништу на нуклеарном полигону: “Ако та стварчица не експлодира, оде ти глава!“

У складу са тим и професија научника, иако је и даље била престижна, све више је постајала само једна од професија, и ништа више.

Из породичних анала: отац и стриц мога мужа су почетком 50-их година уписали факултете: свекар је уписао Баумански (Московски државни технички институт Н. Е. Баумана), а његов брат-МГИМО (Московски државни институт за међународне односе). Овај који је уписао Баумански имао је по мишљењу своје средине више среће од оног на МГИМО, био је популарнија личност. Већ некако у моје време, 70-их година, скала престижа се обрнула.

Тај нови дух се посебно испољио у раздобљу чувеног Детанта[1] (попуштања напетости), под којим знаком су прошле 70-е године. Нико више није озбиљно веровао у војне претње, није градио бункере у башти, правио залихе гас-маски. Тада су егзалтирани заговорници Детанта говорили да је то прави завршетак Другог светског рата, прави заокрет ка миру. Сасвим је могуће да је у духовном, психолошком смислу заиста тако било.

Леонид Брежњев и Ричард Никсон 1973.

Леонид Брежњев и Ричард Никсон 1973.

У складу са тим, постепено је нестајао углед науке, природно-техничких знања, научног стила мишљења. Наука није способна да се развија на сопственим основама, сама од себе. Њој се увек споља постављају циљеви и задаци. У огромној већини случајева, то су задаци који се односе на усавршавање војне технологије. Научно друштво само од себе може да изнедри само оно што се зове „задовољење сопствене радозналости на рачун државе“.

60-их и 70-их година научни стил размишљања (тј. вера у спознају света, експеримент и његову логичку интерпретацију) све више је узмицао пред разним езотеријским размишљањима, мистиком, источњачким учењима. Рационализам и позитивизам, тако својствени науци, почели су да се урушавају. У СССР-у то званично није било одобрено, што је само појачавало интересовање. Велики познавалац свакодневице совјетског друштва, Јуриј Трифонов, овековечио је тај прелаз у својим „урбаним“ причама. Инжењери, научници-јунаци његових прича-одједном сви заједно тону у мистику, езотерију, организују спиритуалистичке сеансе. На Западу се у то време проширила мода будизма, јоге и њима сличних учења која су далека од рационализма и научног приступа стварности.

Био је то један од предуслова оног што ће се десити касније. Постојали су и други, врло јаки предуслови.

„ЖИВИ СЕ БОЉЕ, ЖИВИ СЕ ВЕСЕЛИЈЕ!“

60-их година отприлике, напредно човечанство задесила је пошаст посебне врсте. Тих година у водећим капиталистичким земљама догодило се оно што човечанство није видело од изгнанства из раја. Чињеница да о томе нико није говорио на сва звона (и да и даље не говори) само потврђује оно што је неоспорно: и у својим малим животима као и у животу целог човечанства, људи се фокусирају на ситнице, а оно што је важно и значајно – чак и не примећују.

Шта се то догодило?

Догодило се нешто страшно. Елементарне, свакодневне потребе огромне већине обичних грађана биле су задовољене. Шта значи: елементарне? То значи оне природне, разумне – потреба за здравом храном у довољној мери, потреба за нормалном квалитетном одећом за свако годишње доба, за местом становања које испуњава просторне и хигијенске услове. Породице су почеле да купују аутомобиле, појавили су се апарати за домаћинство.

 

Још 50-их и 60-их година то је био амерички сан – сан који није био доступан свима. У Енглеској се 50-их година појавила сложеница SUBTOPIA, састављена од две речи: SUBURB-предграђе и UTOPIA-сан о сопственој кући ван града, снабдевеној свим савременим комфором.

Пре неколико година блогер DIVOV објавио је у свом часопису занимљив текст на ту тему. То је превод једног фрагмента сећања о животу у Енглеској, у провинцијском рударском градићу с краја 50-их и 60-их. У читавом градићу постојало је само једно (!!!) купатило, такав „комфор“ код свих становника налазио се на улици, садржина ноћних посуда је пред зору била прекривена ледом, жене су прале веш у кориту, воће се куповало само када је неко болестан, а цвеће – кад би неко умро.

Крајем 60-их и почетком 70-их година задовољавајући животни стандард и материјална обезбеђеност постали су доступни за отприлике две трећине становништва. С напором и тешкоћама, али-доступни. Наравно, ради се о „златној милијарди“.

То се раније никада није десило у историји, нигде у свету! До тада је животна норма обичних људи било сиромаштво и свакодневна мукотрпна борба за парче хлеба. Тако је било у свим, подвлачим- СВИМ земљама у свету. Посматрајући са те тачке гледишта, прочитајте поново књижевна дела епохе реализма, од Игоа и Дикенса до Ремарка и Драјзера, прочитајте „Римске приче“ из 50-их година италијанског писца Алберта Моравије – и све ће вам бити јасно.

И гле, све се чудесно изменило. Нормалан, просечан запослени грађанин добио је задовољавајуће место становања снабдевено свим могућим комфором, апаратима за домаћинство, почео је пристојно да се храни, купује нову одећу.

Имао сам прилике да разговарам са старијим Европљанима који се сећају тог тектонског поремећаја, тог епохалног преласка, тог… ни не знам како да га назовем, до које мере је епохалан. Сећам се, један Италијан ми је причао да је после рата маштао о томе да поједе огромну порцију макарона преливених маслацем. А на измаку 60-их година одједном је приметио: “Non mi manca niente“, дословно „ништа ми не недостаје“. А то је страшно! Човек одмиче тањир и каже: “Хвала, сит сам!“ А шта даље?

Другим речима, модел развоја заснован на задовољењу основних потреба новцем који су људи  зарадили, био је исцрпљен. Код људи није било, нити се очекивало ни увећање готовог новца ни увећања потреба. Бизнис је могао да расте само са порастом броја становништва, који је, на несрећу, у развијеним земљама почео да се смањује.

Достојевски је у роману „Младић“ предвидео: најешће се човек и упитаће: а шта даље? Дај му смисао живота, или неке друге циљеве.

Али, у стварности, то питање није поставио појединац. Њега су предухитрили. Глобални бизнис га је предухитрио. Он је први поставио питање „Шта даље?“ и први нашао одговор.

Капитализам не може да постоји без експанзије. Глобалном бизнису су потребна увек нова и нова тржишта. И он их је пронашао. Није их пронашао преко океана (тамо већ у то време није имао шта да улови), већ у ЉУСКИМ ДУШАМА.

Капитализам је почео не само да задовољава, већ да стално ствара нове и нове потребе. И да их тријумфално задовољава. Тако су, на пример, мобилних оператери створили потребу код људи да нон-стоп брбљају преко телефона, фармацеутске корпорације – потребу да људи непрекидно гутају таблете, произвођачи одеће – потребу да се одећа мења ако не свакодневно, оно бар сваке сезоне.

Могуће је такође стварати нове опасности – а затим штитити људе од ње помоћу (продајом) одговарајуће робе. Штите нас од свега: перути, микроба у клозетској шољи, зрачења мобилних телефона. Као стручњак за маркетинг могу да кажем да на руском тржишту најбоље пролази модел „бекство од опасности“.

salesperson

У први план је избио маркетинг. Шта је маркетинг? У ствари то је наука о томе како да некоме утрапите непотребну ствар. Заправо, шта да урадите како би оно што је непотребно, постало потребно и купљено. Зашто, нпр. маркетинг није постојао у ХIХ веку? Па, зато што није било потребе за тим. Тада се производила потребна роба и задовољавале су се реалне потребе. А када су почеле да се измишљају лажне потребе, тада је маркетинг ступио на сцену. Таква је улога тоталне рекламе.

Људи из маркетинга осећају професионални понос: ми не задовољавамо потребе, ми их стварамо. То је заиста тако. Да би људи куповали било шта, треба укинути разумне аргументе. Пошто се ради о наметнутим и лажним потребама, опасно је о њима рационално расуђивати. Врло лако може да се испостави да су оне лажне, да то, о чему оне говоре не постоји у стварности, нити може да постоји по законима природе. Наметање потреба дешава се строго на емоционалном нивоу. Реклама рачуна на емоције – то је нижи слој психе, за разлику од разума. Ниже од емоција су само инстинкти. Данас реклама све више рачуна управо на њих.

Да би се процес одвијао живље, потребно је уклонити препреке у виду рационалне свести, навика критичког размишљања и научних сазнања које су масовно распрострањене. Веома је добро што су те навике и знања уздрмана још у претходном периоду. Јер сметају глобалној експанзији капитализма! Сметају продаји мноштва непотребних и ништавних ствари.

Уосталом, критичко и рационално размишљање данас није ни потребно. Није ни модерно, ни савремено, није TRENDY. С.Г. Кара-Мурза стално говори о манипулацији свешћу (књига тог истог назива му је и донела популарност). То баш и није тако. Глобални капитализам се одлучио на амбициозније циљеве него што је манипулација свешћу. Манипулација свешћу – то је само ситно подваљивање, варање за једнократну употребу. А овде се сада ради о глобалном формирању идеалног потрошача, потпуно лишеног рационалне свести и научних сазнања о свету. Познати филозоф Александар Зиновјев је рекао да је идеални потрошач – нешто као цев у коју се роба са једне стране трпа, а са друге стране та иста роба излеће на ђубриште.

Какав је идеални потрошач? То је апсолутно необразована будала веселе нарави, која живи елементарним емоцијама, увек жељна нечег новог. Мало финије речено, то није будала, већ – шестогодишње дете. Али ако неко са 30 година има психу шестогодишњака, он је ипак будала, ма колико био фин. Он има глатку физиономију која није оптерећена сувишним мислима, брије се бријачом марке «жилет», има снежно-бели осмех захваљујући добро одабраној зубној пасти. Он је ведар, позитиван, динамичан и увек спреман. Спреман да троши. Шта да троши? Шта год кажу. Због тога је он идеалан потрошач. Он се неће жалити: «Шта ће ми нови ајфон, када ни стари нисам упознао? Уопште ми то не треба.» Њему изгледа треба – све. Дочепавши се нове играчке, он мора што пре да се отараси старе.

 

Он мора непрестано да жваће, осећајући «рајску насладу» и да се притом херојски бори са сувишним килограмима. И да притом не примећује сав идиотизам свог понашања. Он мора непрестано да брбља преко телефона и да притом панично штеди на услугама мобилне телефоније. Он (или боље рећи ОНА) непрекидно штити своје укућане од микроба, што је потпуно  непотребно, и чак штетно. И, што је најважније, он мора да верује – да верује свему што му кажу и да не тражи доказе.

Уопште, сам феномен рационалног доказивања, који је некада важио за велико достигнуће античке цивилизације и који је дд тада неодвојив од мислећег дела човечанства, сада се пред нашим очима гаси и прети да нестане. Људи више не осећају потребу за њим.

МЕДИЈИ КАО ВИРТУЕЛНО «ОСТРВО БУДАЛА»

Да бисте васпитали позитивног хедонисту – идеалног потрошача који себе непрестано радује новом куповином, преждерава се и притом активно мршави, не примећујући апсурдност свог понашања, потребан је свакодневни осмишљен рад на заглупљивању маса.

Главну улогу у том процесу има телевизија као најчешће коришћено средство информисања, али се тиме процес не ограничава. Потрошња тог, нећемо рећи «духовног», већ «виртуелног» производа мора да нас непрекидно радује, или да нас у сваком случају, не оптерећује компликованошћу, сложеношћу, неразумљивошћу. Све треба да буде весело и позитивно. Било која информација, о било чему, треба да буде сведена на ниво жвакаће гуме. Нпр. сви велики људи морају да буду приказани као објекти кухињских сплеткарења, као припрости и приглупи, као што су и сами гледаоци, и чак не само као они, већ као идеални потрошачи какве од тих гледалаца планирају да направе.

Потрошач не сме ни за шта да каже: «Ја то не разумем» или «Ово не схватам». То би било узнемиравајуће и не би било позитивно.

Једном је М. Горки написао да постоје два приступа писању књижевности и штампе за народ. Буржујски – кад се трудиш да спустиш текст на ниво читаоца и други, совјетски – да подигнеш читаоца на књижевни ниво. Совјетски писци и новинари, сматрао је Горки, морају да подигну читаоца на ниво разумевања праве књижевности и уопште, озбиљних текстова. Савремени медији не само да се спуштају до постојећег нивоа читаоца – они читаоца активно вуку надоле.

Све се више објављују књиге-сликовнице, али не за трогодишњаке као пре, већ за одрасле. Нпр. успешно издање тог типа је последњи период новије историје СССР и Русије у сликама од телевизијског водитеља Парфјонова.

Уствари, савремени медији – то је виртуелно Острво Будала, које је сјајно описао Н. Носов у књизи «Незналица на Месецу». Чини ми се да се у тој сатири аутор подиже до свифтовских висина. Ако је неко заборавио, да подсетим о чему се ради. На неко острво довозе луталице-бескућнике. Тамо их без престанка забављају, показују кримиће и цртаће, они се возе на вртешкама и другим забавним справама. После неког времена ту проведеног, пошто су се надисали отровног ваздуха на том острву, нормални људи онижег раста претварају се у овце које шишају, остварујући добит од  продаје њихове вуне.

Наши медији редовно достављају наручиоцима овце за шишање.

ad2a372264434a0c4305fe7e7b75c988_view_article

У ужем смислу наручиоци су произвођачи реклама, а у ширем смислу – то је глобални бизнис коме су потребни велики контигенти потрошача. Као што је совјетска штампа имала за циљ да радничке масе васпитава у духу комунизма, управо тако данашња средства информисања теже да васпитају идеалне потрошаче. Само људима потпуно испраног мозга може бити животни циљ – непрекидна замена телефона или непрестано трошење новца на шарене лаже. А пошто је то тако – онда људе треба обликовати, тј. направити од њих будале.

Испирање мозга креће од школе, од дечијих стрипова које можете купити било где, док се притом озбиљни часописи се нигде не рекламирају, и можете их купити само путем претплате. И сама сам била изненађена сазнањем да се и даље штампају новине и часописи из нашег детињства – «Пионирска истина» и «Пионир». Али они се нигде не појављују, ђаци не знају ништа о њима, они су нешто као илегални часопис «Искра».

Таквих издања (чији квалитет није идеалан, али је подношљив) нема ни у школским библиотекама, ни у киосцима тј. уопште се не користе. Последица тога је да већина деце чита само дечију фантастику која их припрема за перцепцију гламурозне штампе, криминалних романа, романа за даме и томе слично.

Резултат такве циљно усмерене политике је: немогућност и непостојање било какве озбиљне дискусије у средствима информисања, нити било каквог озбиљног разговора обило којој теми. Чак ако би неко и покренуо такву дискусију, њу једноставно нико не би подржао нити разумео. Амерички стручњаци су утврдили да нормалан одрастао амерички ТВ гледалац није способан да прими и прати континуирани развој неке теме дуже од три минута, након тога он губи нит разговора и престаје да прати. Што се тиче наше публике, података нема. Претпоставићемо, ласкајући нашем осећању патриотизма, да су наши ТВ гледаоци два пута паметнији. То значи да могу да слушају не три, већ шест минута. И шта с тим? О каквој озбиљној дискусији ту може бити речи?

Карактеристично је да чак и људи са формално високим нивоом образовања (тј. они који су стекли дипломе) не осећају потребу за рационалним доказивањем било каквих тврдњи. Нису им потребне ни чињенице, ни логика – довољни су шамански крици, нешто налик на универзални начин аргументовања: «То је тако!», који је у последње време веома у оптицају.

У сусретима са људима који се баве директном продајом (готово сви имају високо образовање стечено у совјетско време – професори, инжењери, економисти, лекари) више пута сам се уверила: људима није потребна аргументација. Она само одузима време и непотребно отежава наступ. Аргументовани наступ прихвата се као нешто гњаваторско. «Реците како јесте, па да завршимо». Много боље од било каквих аргумената прихваћено је оно што је Русо назвао «емоционалним крицима», приписујући их праисторијским дивљацима.

Навика да посматрамо омиљене тв водитеље формира представу (можда несвесну): није важно шта се говори, већ ко говори. Ако прича особа коју поштују и воле, која је симпатична – онда се све све што она каже прихвата као истина. Људи имају потребу да на екрану виде «главу која говори», док им је тешко да перципирају чак и једноставан текст у писаној форми. Није случајно да многи моји слушаоци радо слушају видео записе мојих наступа, иако је (са традиционалне тачке гледишта) далеко једноставније да их прочитају.

ШТА СЕ УЧИ У ШКОЛИ?

У својој простоти, министар образовања Фурсенко се изрекао: циљ образовања је – формирање културног потрошача. Савремена школа, средња и висока, полако се приближава датом задатку. Не одједном, али постепено.

Шта се сада учи у школи? Како се понашти  у друштву, како бити део колектива, како направити видеопрезентацију, или написати CV. А физика и хемија – то је досада, заосталост, прошли век. Не тако давно, на аутопуту Ентузијаста (на шоссе Энтузиастов) стајао је билборд на коме је био приказан симпатични „молекул сребра“, који се налази не сећам се више где, чини ми се у неком дезодорансу-антиперспиранту… Идиотизам те рекламе међу радницима моје компаније приметила је само једна старија жена, инжењер-хемичар по струци. Затим су билборд скинули.

Уче нас да не треба ништа ЗНАТИ – у смислу држати у глави. Све се може наћи на Јандексу. То је веома продуктивна тачка гледишта. Ако човек ништа не зна, може му се наметнути било шта. А празна глава је врло погодна да се у њу стрпају све појединости тарифних планова, или својства различитих врста тоалетног папира.

7-KOMPJUTERI_620x0

И у томе су постигнути велики успеси. Понекад имам прилике да причам са младим људима који се код нас запошљавају. Они се пристојно понашају, изгледају неговано, стекли су неке SELF-PROMOTION навике, али и притом они су потпуни дивљаци: немају појма ни о историји, ни о географији, ни о основним природним законима. Код нас је радила професорица историје по образовању, која није знала ко су били бољшевици.

Зашто пунити главу тиме? Треба знати друге ствари. Једном сам на интернету радила тест познавања разних модерних стварчица које су, по мишљењу састављача, својствене начину живота средње класе. На тесту сам прошла срамно лоше, добила сам овакав одговор: чудно је да имате компјутер и интернет, с обзиром како сте урадили овакав тест.

Управо на формирање таквог соја зналаца рачунају савремене школске институције и савремене образовне технологије.

Незнање и мрачњаштво су последње уточиште савременог капитализма. То није неки дефект савременог друштва, већ је то његова најважнија компонента. Без њега савремено тржиште не може да опстане.

Поставља се логично питање: ко ће у том случају производити нову робу која би се уваљивала  идеалним потрошачима? И ко ће водити људско стадо а ко ће бити пастири? Очигледно, идеални потрошачи за то нису погодни. У савременим САД данас ту улогу имају избеглице из земаља трећег света, из бившег СССР. Тешко је речи шта ће се даље догодити. Савремени капитализам и уопште савремена западна цивилизација не гледа унапред, за њу је важна садашња експанзија. Она се постиже тоталном дебилизацијом становништва.

Зато што је данас то – главни ресурс.

_________

[1] Детант (од француске речи, Détente – попуштање) је појам који се користи за раздобље генералног побољшања односа између Сједињених Држава и Совјетског Савеза током 1970-их.

Извор: Давыдов.Индекс
Приредио СРБски ФБРепортер, 24.1.2016.

Актуелно

Слика Вучићеве криминалне владе: Србијом управља скуп пробисвета на челу са осведоченим лудаком

Хорда Вучићевих министара у влади којом он самовољно руководи, представља скуп ординарних битанги које не …

Вучић: опстанак само на медијској агресивности и бескурпулозности све теже

Напокон се и то десило. Након неколико месеци мрцварења јавности својом притајеном кампањом, Вучић је …

Један коментар

  1. Фантастичан текст! Волео бих да је ауторка потписан пуним именом и презименом, да бих њене чланке могао и сам да потражим. Руски ми није проблем. 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons

Поштовани читаоци,

Помозите рад нашег сајта тако што ћете нас лајкнути, твитнути, плуснути! Хвала!