Борис Над: Позадина сукоба Истока и Запада

Борис Над: Позадина сукоба Истока и Запада

Сукоб између САД и Кине, или између САД и Русије није само сукоб двеју врста империјализма, већ и судар две економије – оне којом управљају финансије и оне којом управљају владе

Свет се данас, тврди амерички економиста Мајкл Хадсон, пре свега суочава са сукобом два различита система. Први можемо назвати финансијским капитализмом. Настао је „мутацијом“, из „демократског капитализма“ у Америци, а за њега је карактеристична потпуна власт финансијског капитала, који диктира држави шта треба, односно шта мора да ради. Сва власт је данас, у „демократским САД“, у тој „перјаници демократије“, концентрисана у рукама мешетара, предатора с Волстрита. Они су преузели „планирање и субвенционисање, економску и пореску политику из руку владе“.

Данас се то назива „слободним тржиштем“, али заправо реч је о безграничној, безусловној слободи искључиво за финансијски капитал, који преузима, између осталог, и власништво над некретнинама, не бринући се ни најмање за развој. Једина његова брига је како увећати и оплодити капитал, како се још више обогатити, а то се постиже „остваривањем капиталних добитака“: „растућим ценама некретнина или акција и обвезница“ и манипулисањем с њима.

Ту промену прати експлозија на берзама (која више нема везе с реалном економијом) и експлозија тржишта некретнина. Вирус корона је ствари учинио боље видљивим: „У последњих девет месеци, откако је овде дошао вирус корона, горњи један одсто америчког друштва обогатио се хиљаду милијарди… Берза је у порасту, тржиште обвезница је у порасту, тржиште некретнина је у порасту, док остатак економије пропада. Упркос царинама које је увео Трамп, кинески увоз, трговина с Кином расте јер ми једноставно више не производимо…“

Други систем можемо назвати и „демократским капитализмом“, али он је исто што и социјализам. Базира се на производњи и на улагању, на сталном унапређивању средстава за производњу. Доноси, у принципу, благодат свима, јер је овде реч о задовољавању потреба становништва. Контролишу га и њиме управљају (мање или више демократски) изабране владе.

Деиндустрализација САД

За почетак, у Америци се богатство више не прави у индустрији. „Постојала је илузија да се Америка деиндустријализује због конкуренције из Кине. А реалност је да не постоји начин да се Америка реиндустријализује и врати своја извозна тржишта, барем не на начин на који је данас организована, финансирана и приватизована, чак и да Кина не постоји. ’Појас рђе’ би и даље био зарђао.“ (Појас рђе – енгл. rust belt, познат и као „производни појас“, manufacturing belt, заједнички је назив за подручја североисточних и средњеатлантских држава САД, источног дела америчког Средњег запада, који је у посљедњој четвртини 20. столећа тешко погодила деиндустријализација.)

„И даље бисте имали америчку индустрију која није у стању да се такмичи у иностранству само зато што је структура трошкова толико висока у Сједињеним Државама.“ Привреда пропада управо зато што храни мешетаре с Волстрита, онај горњи један одсто становништва, а њихова похлепа и ароганција заправо немају граница.

Укратко, „Америка више не производи ни сопствене ципеле“. Заправо, она не производи скоро ништа, јер је „реалност таква да, ако желите зараду од неке индустријске компаније, зарађиваћете од њене продаје или куповине, а не од зајмова за повећање њене производње“. Преостало је веома мало тога што Америка још производи: пољопривреда („увек привилегованих америчких пољопривредника“), авионска индустрија (Боинг) и индустрија наоружања, Холивуд и поп култура (сасвим различита од оне из 1960-их и 1970-их година), „Биг тек“ који контролише друштвене мреже широм света и, наравно, „Биг фарма“. („Сада видимо моћ ’Биг фарме’, са читавим ковид операцијама. А видимо и да Боинг више воли да улаже у финансијски инжењеринг уместо да ствара пристојне производе.“)

Дакле, како примећује новинар Пепе Ескобар, то није много за једну суперсилу, и то су очигледно приметили потрошачи широм света. У исто време, Кина предлаже Нови пут свиле, а то је заправо спољнополитичка стратегија, стратегија инвестиција и одрживог развоја, којој се придружила и Русија. То је нешто што се примењује не само у Евроазији већ широм Глобалног југа. Тих „партнера је све више и више“ и њихов број свакодневно расте (у овом тренутку их је око 130).

Њујорк, град у којем Мајкл Хадсон живи, некад је био индустријски град. Сада су све индустријске зграде претворене у некретнине с високим ценама закупа. Шта је прави разлог деиндустријализације Америке? Ова фаза се обично назива „постиндустријским друштвом“, а могла би се звати и неофеудализмом. Чак и да не морају плаћати високе кирије, скупу здравствену негу, одећу и храну, Американци не би могли да се такмиче са страном радном снагом због „свих трошкова које морају да плате, а који се називају ’тражење ренте’“.

Америка је престала да буде продуктивна економија и постала је рентијерска економија; економија која почива на ренти. Када се у Вашингтону говори о „америчком капитализму супротстављеном кинеском социјализму“, то делује збуњујуће. О каквом капитализму је овде у ствари реч?

Нови феудализам

Америка је некад имала индустријски капитализам. (Било је то претежно у 19. веку.) Потом се (то је почело током мандата Регана) постепено одвија прелаз ка „финансијском капитализму“. Ова промена свакако није наступила преко ноћи. Али она заправо значи да је суштински мешовита економија, која је Америку учинила богатом, фактички укинута. Некада је влада преузимала велики део трошкова привреде: „Обезбеђивала је јефтино образовање, а не студентски дуг. Обезбеђивала је превоз по субвенционисаним ценама. Обезбеђивала је основну инфраструктуру с ниским трошковима. Државна инфраструктура сматрала се четвртим фактором производње.“

И то је било веома слично оном што данас ради Кина. И слично оном што су радиле све индустријске силе у прошлости, почев од Енглеске, Немачке или САД. Идеја је била „решити се класе рентијера“ који су гушили економију. Потом је у Америци настао систем који се данас назива „постиндустријским“. Идеја „постиндустријског друштва“ директно је супротстављена школи читаве класичне економије, од Адама Смита до Рикарда, од Џона Стјуарта Мила до Маркса (који ју је веома јасно изнео)“, у време када је „капитализам још био револуционаран“.

Како су, уосталом, Енглеска, Америка и Немачка створиле своја тржишта? „Требало је, у суштини, ослободити се банкарске класе и сносити све трошкове који су били непотребни за производњу.“ Управо то је омогућило привредни раст. И као најважније од свега: „Кинеска економија заправо не мора да плаћа банкарску класу, јер је банкарство најважније јавно добро, добро за све. Банкарство је Кина задржала у рукама владе, а кинеске банке не позајмљују из истих разлога из којих позајмљују америчке банке.“

Кина богатство стиче на старомодни начин: производећи га. Ово можете назвати „индустријским капитализмом, државним капитализмом, државним социјализмом или марксизмом, али то у основи следи исту логику реалне економије, а не логику финансијских трошкова“. У Америци је супротно: банкари су фактички преузели власт и диктирају све, укључујући и пореску и социјалну политику, само што то данас називају „слободом тржишта“. То је у ствари потпуна слобода за предаторе с Волстрита.

Кључно питање развоја

Упоредите то са стањем америчке привреде данас, када је „економија засићена и реорганизована, а резултат је борба економских система против Кине и Русије“. „У Сједињеним Државама и Енглеској финансије постају нешто сасвим друго. Банке више не позајмљују новац фабрикама. Оне не желе новац за стварање средстава за производњу. Оне зарађују новац који користе за преузимање друге имовине… Осамдесет посто банкарских кредита чине хипотекарни кредити за пренос власништва над некретнинама.“

Заборавља се да је управо то једном створило средњу класу у Сједињеним Државама и омогућило њен привредни раст: „Ефекат попуштања стандарда зајмова и повећања тржишта некретнина је повећање трошкова живота, пораст трошкова становања. Тако Американци морају да плаћају све више новца за свој стан, без обзира да ли га изнајмљују или су купци, јер се у том случају закупнина плаћа за хипотекарне камате.“ Исто је и с другим областима: са скупим (прескупим) здравственим осигурањем, студентским кредитима, пензионим фондовима…

И у Европи (Европској унији) дешава се нешто слично. И ЕУ је претворена у токсично „тржиште капитала“, у обичну провинцију „доларске империје“: „У Европи покушавају да блокирају било коју врсту демократске владе. Борба се сада води против владе која би радила све што није под контролом тог једног процента (становништва), против свега оног што није под контролом банака.“ И коначно имамо следећу поделу: „Имамо растућу економију ван Сједињених Држава и економију која се нагло смањује у Сједињеним Државама и њиховим сателитима у Европи.“

У основи ове промене је спајање сектора финансијског осигурања и некретнина. То је оно што разликује економију у САД и ЕУ од свих осталих. Кључно питање будућности је зато, према Хадсону, да ли ћемо се као цивилизација вратити назад, у феудализам, на контролу економије од стране један одсто становништва, „рентијера“ и „станодаваца“ (landlords), или желимо „демократску индустријализацију, која се некад звала социјализам, али се звала и капитализмом“. Јер, „индустријски капитализам је био социјализам; ту је постајала социјализована медицина, социјализована инфраструктура, постојало је социјализовано школовање. Борба против социјализма (у Америци) je борба против индустријског капитализма, борба против демократије и борба против просперитета“.

Кинески рецепт за успех

Кина је могла да то избегне, јер циљ њеног банкарског система „није стварање профита и камата, нити остваривање капиталних добитака и шпекулација“. Кинески банкарски систем ствара новац за финансирање стварних производних средстава: „за изградњу фабрика, за истраживање и развој, за изградњу транспортних објеката и за изградњу инфраструктуре“. Али „банке у Америци не позајмљују за такве ствари“.

Шта се заправо налази у корену данашње борбе против Кине? „Борба против Кине, страх од Кине састоји се у томе да не можете учинити Кини оно што сте учинили Русији. Америка би волела да у Кини постоји неко попут (бившег руског председника Бориса) Јељцина, коме би могли да кажу: ’Дајте све железнице које сте изградили, дајте брзе пруге, целокупно богатство и све фабрике појединцима.’ Када их појединци ’покрену’, онда ћемо им ми позајмити новац, или ћемо их откупити – све у циљу финансијске контроле.“ Тако у ствари функционише „приватизација“.

Бес на Западу јавља се због тога што „амерички финансијски систем није у стању да преузме стране ресурсе, страну пољопривреду“ (а оне су му неопходне да би се и даље „развијао“). Сада су му остала још само војна средства за пљачку. Како то тренутно функционише, видимо на Блиском истоку или у Украјини.

У неком тренутку Сједињене Државе одлучиле су да више не стичу богатство „стварним инвестирањем у средства за производњу и производњу добара и услуга“ већ да га стичу на друге, уносније, „финансијске начине“. Зато данас имате Кину која послује „као реална економија, повећавајући своју производњу, постајући ’светска радионица’ као што је некад била Енглеска, а Америка покушава да живи од страних ресурса, покушава да заради новац улажући на кинеском тржишту акција или премештањем инвестиционих банака у Кину и давањем зајмова Кини, а не кроз стварне начине индустријског капитализма“.

Сједињене Државе су за Кину постале „предметна лекција о томе шта треба избегавати, не само у индустријализацији економије већ и у стварању слике о економији у којој изгледа као да сви зарађују све, и да експлоатације нема…“

План опоравка берзи

Све се то јасно видело још током кризе 2009. године, када је америчка влада спасавала банке уместо жртве њихових превара. Као резултат тога, власништво над кућама у Америци опало је са 68 посто становништва на око 61 посто. Тамо где је стала Обамина администрација, сада ће наставити Бајденова (а све се настављало и под Трампом, чија је помоћ спасавала финансијски сектор). У суштини, Бајденов план за опоравак економије своди се на следеће: „Морамо повећати незапосленост за 20 процената, смањити плате за 20 процената и смањити економију за око 10 процената како банке не би изгубиле новац.“

Све што ради нова америчка влада подређено је овом „плану“. Ниједан једини цент тек одштампаног новца није, а и неће, отићи на градњу инфраструктуре, као ни за градњу нових фабрика. Циљ „плана спасавања“ је подршка цени акција и обвезница, које су након „помоћи“ владе експлодирале. Циљ је, у ствари, одржавање илузије да економија наставља несметано да расте.

У стварности, око пет милиона Американаца биће деложирано јер су током пандемије били незапослени: то су они који раде у индустријама које су затворене због пандемије. „Они ће бити деложирани, јер многи власници кућа с ниским примањима нису могли да плате хипотеку.“ Уследиће још један, нови талас деложација. Сада је питање „да ли би 15 милиона америчких породица требало да изгуби домове само зато да банке не би изгубиле новац?“ Односно: „Сада се поставља питање да ли би ових пет процената требало да изгуби своје богатство, или би требало да га изгуби оних 95 посто?“

У ствари, то је излишно питање, јер је „план“ јасан: уследиће нови талас приватизација, „и то ћемо учинити продајом болница, школа, паркова, превоза за финансирање капиталним групама с Волстрита. Можете замислити шта ће се догодити ако групе с Волстрита купе инфраструктуру. Урадиће оно што се десило Чикагу који је продао сва паркинг места. Они ће једноставно рећи: ’Уместо 25 центи на сат, сада ће се наплаћивати три долара на сат. Уместо два долара за метро, направићемо осам долара’.“ И то је оно што блокира било какав опоравак инфраструктуре.

Они („они“, то су предатори с Волстрита) траже прилику за „шпекулативне капиталне добитке, они желе да гурну новац на кинеску берзу и тржиште некретнина“. Затим би гледали како цене расту: вештачки би их надували куповином и распродали по високим ценама. Потом би извукли новац, остварили „капиталну добит“ и пустили економију да пропадне. То је сав њихов пословни „план“. Такав „план“, наравно, кинеске ни руске власти никад неће дозволити.

Америка на путу Рима

Коначно, на свету данас имамо два некомпатибилна система. Они се већ неко време крећу сопственим путањама. Осим тога, економија се на Западу нагло смањује, док на Истоку брзо расте, што (на Западу) изазива незадовољство и бес. Уз то, у Америци и кроз НАТО имамо и деструктивну војну силу, коју финансирају исте те елите.

За сада, тај сукоб се у Евроазији решава у Украјини, уз помоћ неонациста. „И то је иста она група која се поноси свастиком, и која је претила Русији у Другом светском рату. А то је попут махања црвеном крпом пред биком.“

„Сједињене Државе покушавају да изазову руски одговор како би могле да кажу да је Русија напала Запад.“ То је лаж: Русији (а ни Кини) уопште не треба рат, потребни су им мир и стабилан развој како би се ови трендови наставили. „Резултат ће вероватно бити то да ће Русија дати оружје источним Украјинцима који ће одговорити на ову инвазију. Имаћете пустош у западној Украјини и Пољској. А ова пустош ће бити нова тампон-држава према Европи.“

Украјина је данас банкротирана и депопулизована, упропашћена земља, из које је најмање десет одсто људи отишло у Русију, а још десет одсто ради у Европи. Украјина сада личи на Летонију и друге „неолибералне земље“, оне које следе америчке савете за упропашћивање привреде: „Ако желите да видите будућност, погледајте Летонију или Естонију. Погледајте Грчку. То је амерички план. У основи, то је емиграција квалификоване радне снаге, нагло смањење животног стандарда, пад становништва за око 20 процената…“ Јер сав амерички раст БДП-а своди се „на плаћање банкама, станодавцима и монополистима“. Становништво више није важно, јер оно не учествује у расту БДП-а и престаје да буде продуктивно. Све је, заправо, концентрисано на самом врху. „Америка прави пустињу, и то назива растом.“

Ништа се у историји није променило. И Рим је такође био „предаторска економија“, која се одржавала голом војном силом, али та војна сила се на крају срушила. „Америка је на истој путањи као и Рим. И то данас сви знају.“

„Разговарао сам“, додаје Хадсон, „са америчким креаторима политике, који кажу: ’Знате, до тада ћемо сви бити мртви. Није важно да ли ће Запад изгубити. Ја ћу се обогатити. Купићу фарму на Новом Зеланду и тамо ћу направити велико склониште и живети под земљом попут становника пећине…’“

То су временски оквири у којима се планира америчка спољна политика. Она је деструктивна, слепа за све, осим за ситну, краткорочну, себичну корист. Ко жели развој, треба да гледа на супротну страну. „Постиндустријско друштво“ је нови феудализам.

***

Ко је Мајкл Хадсон?

Мајкл Хадсон је професор економије на Универзитету Мисури, Канзас Сити, бивши аналитичар с Волстрита, политички коментатор и новинар. Требало би да зна о чему говори. Он је и колумниста неколико часописа и аутор бројних књига, од којих је најпознатија Суперимперијализам: почетак и основе америчке светске доминације. Књигу је написао 1971, ревидирао ју је педесет година касније, како би описао нову врсту „универзалног империјализма“. Своје тумачење или увиде у стање светске економије и „глобалног монетарног система“ износи не само у књигама већ и бројним колумнама, есејима и чланцима. Посебно је интересантан његов недавни разговор с новинаром и колумнистом Пепеом Ескобаром (одржан 26. марта) у коме се осврће на стање светске економије данас, обраћајући посебну пажњу на стање америчке економије.

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

Извор Печат

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Србија европски рекордер по проценту запослених који раде за минималац…

Србија европски рекордер по проценту запослених који раде за минималац…

Просечна нето плата у Србији у јулу износила је 65.070 динара, али она не говори …

Душан Никезић: Кључни економски показатељи потврђују да народ у Србији живи све горе

Душан Никезић: Кључни економски показатељи потврђују да народ у Србији живи све горе

Председник Одбора за привреду и финансије Странке слободе и правде Душан Никезић објавио је данас …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *