ГОТОВ ЈЕ!!!

На Космету, ако нисте знали, живи Луцифер лично. Зове се Марко Јакшић и контролише хорде батинаша, које су јаче и бројније од РОСУ, КПС-а, УНМИКА и КФОРА заједно. Једино ко може да му стане на реп, и то за 45 минута, јесу Чак Норис и ППВ. У одсуству Чака Нориса, који је оправдано спречен да интервенише, понудио се овај други.

Све ово ми данас не би ни гледали, ни о томе писали, да је гласала макар половина оних Срба који су, колико прекјуче, скакали на митингу ППВ-а, ојачаног Селаковићем и Вулином. Можда би и галсали, да нису морали да се врате кући: у Ниш, Београд, Крушевац… Ствар није могла да спасе ни појава шездесет интерно расељених лица, која су похитала, у два аутобуса, да дају подршку мудрој државничкој политици и напорима да се Србија прикључи породици европских народа.

Наравно, као и увек, шачица бандита је спречила огромну масу, иначе државној политици необично наклоњеног народа, да свој глас да за самоукидање Србије на Косову. РТС и Б92 знају тачно, а сутра ће то знати и Курир и Информер, да су Срби са Севера једва чекали да дан осване и огране сунце, па да похитају на биралишта и гласају за “Српску”, Крстимира Пантића и остале моралне громаде и заштитнике српства на Космету, али авај!…испречила се шачица батинаша оног несмајника Марка Јакшића, чија појава, већ сама по себи, изазива ужас и панику. Батинаши су, добро снабдевени сузавцем, који у својој гаражи сам производи Марко Јакшић, направили, у превеликој ревности, један потез више, па су демолирали и просторије ДСС-а, у којима столује Марко “Луцифер” Јакшић.

Нема тог РТС-а који ову причу може да учини уверљивом. Фијаско је очигледан и бабама са Копаоника. Режиму би било боље да призна пораз и проба да умањи штету, него да, по обичају, проглашава победе (Вулин је безвезекнуо да је ово највећа излазност Срба од 2000-те године). Но, сумњам да ће се то десити. Верујем да ће, колико сутра, осванути прича да би на изборе изашло око 99,98% Срба, само да није било бандита, а да је, у датим околностима, и оволика излазност одлична и да представља афирмацију мудре државне политике.

Лично сам, и ту признајем грешку, типовао на излазност од око 15%, плус 12 700 гласова интерно расељених лица у Централној Србији. Овако, испада да Вучића подржава око 70% грађана, а његову политику око 2%. Биће да га подржавају у неким изванполитичким делатностима, бар тако каже ова безначајна разлика од 68%.

Режиму је ово трећи пораз за месец дана. Први је везан за геј параду, други за привремено одустајање од закона о ГМО. Слично, или горе, режим би се провео да распише референдум о уласку у ЕУ, у НАТО пакт, или о томе да ли је Лазар Крстић геније. У ствари, више и не знам где они могу да однесу шњур за своју мудру државну политику. Поље њихове борбе, дефинитивно, јесу медији и будућност. Садашњост их, некако, неће. Само тамо где се ништа не може проверити, режим може да рачуна на неку ситну победу, било да је то улазак у ЕУ 2020-те, или бољи живот од 2015-те, или други силазак Елвиса Прислија, око 2030-те. Све њихове победе су победе у будућности, сви порази су овде и данас.

Срби са Космета су, вечерас, отргли своју судбину из руку мудре државнеполитике и њених протагониста и тиме, први пут од средине 2012-те, опет узели судбину у своје руке. Мислим, додуше, да се режим неће тек тако предати и то не зато што је сам расположен за борбу, већ зато што ће га странци у њу гурати. Прилично сам сигуран да је, ове ноћи, почео слом режима у Србији, али и да нас од њиховог одласка с власти дели тежак период медијског мрака и диктатуре.

Од сад, од ове вечери, власт ће тонути у нове и нове поразе и то се неће моћи прикрити медијима. Политика која је дијаметрално окренута од националних и државних интереса је потпуно исцрпена и на путу јој стоји сам народ. Време лажних месија је за нама; визионари, политички пророци и компрадори дефинитивно су прочитани и остаје им једино некакво трајање, односно покушај да оду што касније. Искористиће све што им је на располагању: безбројне невладине организације, “Другу Србију”, репресивни и медијски апарат, корумпирано правосуђе и све остале који су егзистенцијално везани за власт. Ипак, не треба потценити једну ствар, за коју сам сигуран да ће се догодити ако не вечерас, оно за дан, или два: центри моћи, односно они појединци који имају моћ, а добро су пливали у свим режимима, састаће се на неком скровитом месту да виде шта ће и како ће у времену после Вучића, Николића и Дачића. Треба спасавати моћ и капитал. Власти пролазе, интереси су вечни. Ове сигнале, везане за три узастопна пораза режима за месец дана, ти центри моћи су схватили боље од народа, јер они не подлежу чарима медија. По матрици, која је примењена већ више пута, од Слобе, до Тадића, и ови данас ће се, једног јутра, пробудити и видети да су сами са својим животним делом, остављени на цедилу од медија, који ће се већ неком другом увлачити тамо где сунце не сија; назваће телефоном шефове полиције и војске, али им се ови неће јавити; отвориће врта и видети да су отишли не само припадници обезбеђења, већ и мали који чисти базен; позваће чланове својих главних одбора, али ће сви бити на службеном путу у егзотичним земљама; отрчаће у прву пријатељску амбасаду, али амбасадор неће моћи да их прими, јер већ панично тражи новог Вучића, Дачића и Николића.

Вечерас се окончало време лажи; можда не свих лажи, али лажи ове политичке гарнитуре, свакако. Избегавши опозицију у парламенту, добили су опозицију у народу. Пробали су да укину све: историју, свест, обичаје, традицију, слободу медија, национални понос, достојанство, па чак и хлеб. Такви пројекти, пројекти производње новог човека, никад нису успели. Пробао је Робеспјер, пробали су фашисти, комунисти, либерали и Пол Пот, али никад није успело. Појединац може да буде хомо новус, може да му се учини да и други треба да следе његов пример, па опет се живот одупире томе. Једна, врло једноставна ствар, увек обара такве пројекте: производња хомо новуса увек почива на очекиваној добити од промене; произвођачи “новог човека” могу да подмите један део заједнице да их следи, али никад нема довољно мита за све. чак и да претпоставимо да постоји заједница у којој су сви подмићени и сви хомо новуси, таква би се заједница распала, јер је ништа више не би везивало и врло брзо би потпала под власт неке друге заједнице, која је везана древним симболима и која није, како би рекао Ниче, “унутрашње напустила себе”.

Режим, а ту укључујем и његове слуге до ниво месне заједнице, уредно се самоподмитио, па му се учинило да ће то урадити и читав народ. Можда би и упалило, да народ није гладан. Од њега се очекивало да једе сутра, док ће режим јести и сутра, али и данас. Данас је та игра прочитана и безизгледна. Нема “новог човека”. Човек је увек исти.

 

Милан Миленковић