Готовина вреднија од злата

ЖИВОТ просечног човека у Србији све више наликује на стару шалу: „Зарађујем 350 евра месечно, а трошим 500. Одакле ми оних 150, појма немам“. Већини грађана може да остане само горак укус у устима, јер се управо у овим речима проналазе. Живи се од данас до сутра, храна се купује на почек од чак седам месеци, задужени смо до грла и сада нам преостаје само да пресипамо „из шупљег у празно“.

У банке се улази углавном да се плате рачуни и, евентуално, подигне неки кредит за рефинансирање. Субвенционисаних стамбених кредита, који су у ово доба године обично увелико „распродати“ сада још има на располагању. Грађевинска дирекција Србије има чак и „летњу акцију“ у којој даје бескаматну позајмицу, у висини ПДВ, купцима првих станова у „Степи“.

– Не памтим да нам је неко у скорије време тражио потрошачки кредит – каже саветник за кредите у једној банци. – Каматне стопе на те зајмове у појединим случајевима су веће него за готовину, а то никада није било. За субвенционисани стамбени зајам још се распитује понеки брачни пар подстанара. Али, углавном све занима кеш кредит и то такав да се делимично отплате постојећи дугови и да, ако је могуће, још нешто „претекне“.

ДРЖАВНА КАСА ДОК год државну касу пројектујемо са мањком, морамо да се додатно задужујемо како бисмо враћали нарасле дугове. Укупан јавни дуг Србије достигао је 18,9 милијарди евра. Од почетка године, на име дуга платили смо 285,3 милијарде динара, односно 2,55 милијарди евра. Од тога на име отплате главнице 241,5 милијарди (2,2 милијарде евра). Од остатка датог на отплату камате, учешће оних које плаћамо по основу раније продатих државних хартија од вредности је 24 милијарде динара, односно 214 милиона евра.
Бројеви су неумољиви. Иако износ одобрених кредита симболично расте, становништво је укупно задужено чак 601,9 милијарди динара. По „глави“ запосленог то је 354.058 динара, односно око 3.105 евра. А просечна плата је свега десети део те суме.

Становништво је на крају јуна било задужено две милијарде више него почетком године, али чак 221 милијарду више у односу на преткризну 2008. годину.

У привреди је стање још горе. Само задуженост према банкама, мерена тадашњим курсом евра од 87 динара, крајем 2008. године била је девет милијарди евра. Данас је, по важећем курсу, чак пет милијарди евра већа.

– Према подацима Принудне наплате Народне банке Србије, са стањем на дан 10. јул ове године, блокирано је 45.379 предузећа и предузетника у укупном износу од 171,6 милијарди динара, без обрачунате камате – речено нам је у НБС.

Више од две хиљаде фирми је у стечају, а за порезе и доприносе дугују 229 милијарди динара. У реструктурирању је 175 предузећа, са дугом од 63 милијарде. Већина њих ће, до јула идуће године, једноставно нестати са листе постојећих.

Када се зброје сви порески дугови свих дужника у Србији, међу фирмама и предузетницима, дође се до износа од 596,68 милијарди динара.

ПОСЛОВНА АГОНИЈА НА питање да ли предузећа прибегавају пребијању међусобних дугова у роби, када немају кеша, Милан Кнежевић каже:
– Компензација је нормална ствар, јер је вредност робе једнака вредности новца у којем је изражена. Компензација је, у ствари, трансфер пословне агоније са једног пословног субјекта на други.

– Од тога је ненаплативо 506,16 милијарди динара – речено је „Новостима“ у Пореској управи.

Тих преосталих 15 одсто држава ће моћи, можда, да наплати само од оних фирми које нису на листама за ликвидацију, стечај, реструктурирање, међу брисанима, онима са одузетим пореским бројем… Само „Симпо“ држави по овом основу дугује 4,76 милијарди динара. Више од пет, када се саберу и дугови зависних предузећа, кажу порезници. Држава решење види у пребацивању дуга у власништво с намером да се једног дана нађе стратешки партнер, што је, опет, често виђен „пројекат“ и не увек успешан.

Фирме и међусобно дугују огромне износе. Покушај да се проблем реши кроз закон о редовности плаћања само је довео до веће „маштовитости“ привредника како да опстану на тржишту.

Милан Кнежевић, председник Асоцијације малих и средњих предузећа, каже да је „жив новац“ постао драгоценост за сваку фирму.

– Истина је да је живог новца све мање и да уколико га се нека фирма и докопа, не испумпава га ни по коју цену – каже Кнежевић за „Новости“. – Ако падају инвестиције, пада број запослених, пада тражња, пада продаја и нема новца у оптицају. Фирме су осуђене на асигнације и компензације. А последице закона о редовности плаћања су уговри о франшизи и комисионој продаји. Мени се промет током последњих годину дана преполовио.

Кнежевић истиче да из ове ситуације постоје само два излаза.

– Један је повећавање цена, што је самоубиство, јер продаја пада и по тренутним – каже он. – Друго је бежање у „црну“ зону. Држава је скупа, а стандард је низак.

 

Новости