fbpx
Насловна / Србија / Економија / Грађани са стамбеним и готовинским кредитима су на граници банкрота

Грађани са стамбеним и готовинским кредитима су на граници банкрота

ГРАЂАНИ Србије се све мање задужују код банака, што потврђују и последњи подаци Удружења банака Србије који указују да становништво једино узима готовинске кредите, а да све остале углавном враћа.

Кеш позајмице су за последњих месец дана порасле за око милијарду динара. У августу су износиле 213,7 милијарди, а у септембру су премашиле 214,6 милијарди динара. Стамбени кредити су у паду. Тако су у августу износили 372,5 милијарди, а прошлог месеца 370,7 милијарди динара. За последњих 12 година грађани су се код банака задужили 698,04 милијарде динара или нешто више од 5,8 милијарди евра.

Према овом износу сваки грађанин дугује 838 евра банкама или нешто више од 100.000 динара. С просечном платом од 360 евра, то није мали дуг. Просечан краткорочни зајам износи 4.800 евра, а стамбени 34.000 евра.

Задуживање становништва од 2006. године, када је кренула експанзија узимања кредита, није пратио раст плата. Тако је пре девет година просечна обавеза грађана за зајмове износила 401 евро, а данас је дупло виша. Овај раст није пратио скок зарада. Због тога су данас запослени са просечном платом од око 44.000 динара на ивици дужничког ропства, јер најмање 70 одсто примања дугују за рате кредита, кредитних картица и дозвољени минус.

НАЈМАЊЕ ДУЖНИ

Ако се упоредимо са земљама у окружењу и у Европској унији, ми смо најмање задужени. Тако Хрвати дугују банкама 4.000 евра, Словенци 9.000 евра, Црногорци 1.250 евра, а Аустријанци 12.500 евра. Истина, и разлике у платама су велике.

Уколико неко има стамбени кредит од 60.000 евра, сваког месеца за рату мора да издвоји минимум 225 евра или 27.600 динара. Уз то, ако има и кредитну картицу од 50.000 динара, минимум мора да уплати 2.000 динара, а 250 динара за дозвољени минус. Када све ове обавезе измири, за живот му остаје око 14.000 динара. Уколико нема додатних прихода или не живи у породици где има прихода од супружника или родитеља, он је на ивици банкрота.

– Кашњење у отплати кредита, поготово грађана, стагнира и на нивоу је од око 7,3 одсто – каже Верољуб Дугалић, генерални секретар Удружења банака Србије. – Нешто је веће кашњење код текућих рачуна, око 11,5 одсто. Ненаплативих кредита нема много код становништва и не размишља се да се зајмови које грађани не могу да врате продају фирмама које се тиме баве.

То значи да дужнике који нису у стању да отплаћују узете кредите неће јурити утеривачи дугова, него и даље банке. За кредите је кашњење на нивоу од 7,3 одсто, лизинг услуге 10,5, а за кредитне картице је највеће и износи 18,4 одсто. Рате за кредитне картице се најтеже отплаћују већ годину дана, али како су у питању мали износи, банке их отписују.

С. МОРАВЧЕВИЋ, Новости

Карикатура Тоше Борковића

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Случај пљачкања уништене Привредне банке и афера Фармаком: „Радили смо искључиво по налозима државе”

5 (1) Суђење због „ненаплативих“ кредита које је Привредна банка одобравала Фармакому траје већ четврту …

Синдикат Заставе оружја тражи хитан састанак са Аном Брнабић и Александром Вулином

5 (2) Дуг Заставе оружја достигао 17 милијарди динара, губици премашили 30 милиона евра. У …

Један коментар

  1. Moje zaduženje je nešto manje od 60000 Eu. Ratu plaćam 37000 dinara i od plate mi ostane jedva 12000 dinara za život. Plata mi je smanjena na nivo pre 2005. godine. Kredit sam uzela pre nego što je dodata klauzula euribora. februara 2008. godine. rata fiksna 300 Eu, za novogradnju, prvi vlasnik, stan od 80m2 u kući sa sopstvenim dvorištem. Srećna okolnost je bila – kredit u evrima a ne u švajcarcima.
    Sa prosečne plate 52000 din, koja je ušla u prosek za obračun kredita, 2007 godine, zadnja 3 obračunska meseca, pala sam na platu od 47000 din. od 2008 do 2013. god, onda 56000 2013. i 2014/2015 god. na 49800 (jedva 50000).
    Za inženjera terenca ta plata je nikakva, naročito kada se rad na terenu plaća iz sopstvenog džepa.
    Od bednog ostatka imam za račune, da barem obezbedim neki minimum detetu, hranim se uglavnom kod majke (hvala bogu da barem imam kod koga, jer mnogi verovatno ni to nemaju). O kupovini knjiga, stručne literature, nove odeće za mene mogu samo da sanjam, saloni, zabave, mora ili odlazak negde vikendom – izbrisano i nepostoji, ali za dete mora da bude.
    Neko će da pomisli – imam dobru platu. Ko ti kriv što si digla toliki kredit. Kredit bi bio manji da sam mogla da uzmem roditeljski stan u kome sam odrasla. Problem je bio – nije uknjižen, a pritom smo u tom stanu živeli od 1976 god.
    Ko je onda zakazao – radnici po Katastrima koji nemaju ažurne podatke? Ja – koja sam htela krov nad glavom? Firma u kojoj radim 13 godina i koja nije sposobna da tržišno posluje? Političari ove države koji više od decenije metodički sve uništavaju? Banke koje su postali legalni mešetari?
    Eto koji sam vajni inženjer, očigledno nesposoban da živi, samo zato što sam htela da obezbedim krov nad glavom meni i detetu. Nemogu da platim ekskurziju od 17000, ili dnevnu od 2000, te dete jedva negde ide sa školom, nemogu da plaćam sportske aktivnosti te sada dete ide na hor besplatno, jedva sam obezbedila neki odlazak tokom leta na neko kupalište, a pritom sam vodila i drugaricu sa sinom jer je ona bez posla duže od 11 meseci. Sestra nas oblači te nosim polovne stvari, jer joj se može (mada mislim da namerno izdvaja kako me ne bi dalje sramotila). Proplakala sam nabavku udžbenika za 5ti razred jer sam ih kupila polovne. Mi smo dane kupovine udžbenika videli kao porodični događaj. Nije me sramota ali volim knjige, sajam nisam videla 7 godina. Knjigu kupim samo da je poklonim deci. A radim ko konj (koliko god to neko nemože da zamisli, jer je uvreženo mišljenje kako naši intelektualci ništ nerade- ima i onih koji rade ali su politički nepodobni)
    Nisam jedina i situacija je krajnje užasna. Podnela sam preko 10 prijava za rad u inostranstu u struci – dobila sam samo 2 negativna odgovora. Uskoro ulazim u godine kada mi znanje i iskustvo ništa neće vredeti. Zamislite koliko divno dete imam kada je prihvatila činjenicu da mama mora da je ostavi na kraći period ako nađe posao preko. Ono što je moj otac radio da bi nas prehranio – sada moram ja – da odem preko i opstavim dete na kraći period – duša me boli i srce mi se cepa samo na tu pomisao. Kakva sam ja onda majka? Sve se češće kajem što sam završila fakultet, što sam pomislila da imam pravo na krov nad glavom, što sam i dalje lojalna firmi u kojoj radim, gradu u kom živim i ovoj državi, što sam nesposobna da iskoristim svoje znanje za sopstveni boljitak jer neznam da kradem i neću da budem u nekoj stranci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *