Грех, стид и кајање

Иза Александра Вучића и мене налази се скоро 20 година турбулентног односа у коме су подједнак значај имали периоди у којима смо се сукобили, игнорисали и сарађивали. На исти начин, игром случаја, у исто време, у складу с личним афинитетима, карактерима и могућностима, одредили смо своје судбине. Он је ушао у политику, ја у новинарство.

Стицај околности пречесто нас је упућивао једног на другог. Први интервју у животу Вучић је дао мени, а да ја минут пре тога нисам знао ни да он постоји. Кад су радикали били прогоњени и медијски блокирани, сарађивао сам с ретким новинама које су им давале простор. Дебитантским доласком на власт, Вучић је смисао своје министарске функције видео у креирању и спровођењу тортуре над Славком Ћурувијом и „Дневним телеграфом“. Хајка је завршена рафалом у леђа Ћурувије, с којим сам у то време припремао његову биографију. Радикали су петооктобарском револуцијом отерани с власти. Мене је задесило да направим „Национал“, једини опозициони лист у време ДОС-овог режима, у коме је, чак и као колумниста, Вучић нашао своје место.

Вучић је „Правду“ основао с политички и приватно ближим новинарима. Међутим, већ после три броја, незадовољан постигнутим резултатима, понудио ми је место главног и одговорног уредника, да гасим пожар који је сам изазвао. Направио сам фаталну грешку са чијим последицама се још суочавам, пристао сам.

После свега што смо претурили преко главе – свих свађа, псовања, увреда, помирења и скоро другарске комуникације – као најјачи утисак остало ми је уверење да се ништа нисмо променили.

Пуних 15 година, Вучић је био један од најистакнутијих радикала. Без обзира на страначку функцију и пароле којима је замајавао грађане, и тада сам знао да не мари за радикалску идеологију, користио ју је само као средство за намицање гласова, посланичких мандата, моћи и пара. У исте сврхе, потребљавао је и људе, како свог првог политичког оца Шешеља, тако и хиљаде радикала, које је стимулисао да убијају и гину, а самим тим и милионе несрећника из свих република и народа, који су постали жртве његових политичких авантура.

Трансформацијом у евро-атлантског напредњака одрекао се шешељевске прошлости и прихватио фанатичну понизност пред новим вашингтонско-бриселским газдама. Ма колико горљиво покушавао да створи представу о свом новом лику, не може да сакрије конвертибилну суштину властитих амбиција. За паре, урадиће све. Као радикал, могао је да Србе и Србију гура под бомбе НАТО агресора. Као напредњак, може предано да испуњава задатке које му испостављају исти они које је називао „европским убицама чије ципеле су умрљане крвљу српске деце“ и „америчким нацистима, горим од Хитлера“. Уместо одговорности за политичке промашаје, обележене стотинама хиљада гробова, милионима избегличких судбина и трајно изгубљеним Косовом, Вучић је прихватио новац, станове, куће, аутомобиле и статус диктатора пред којим дрхте сви, од фолк певачица до патријарха, а нарочито тајкуни и компромитовани политиканти из других странака.

Без обзира на сабласно-комични преокрет своје политике, Вучић је остао исти. Иза значајних стратешких промена, којима је на дужи рок зауставио демократизацију српског друштва, налазе се ситни лукративни интереси, које је, на исти начин – сплеткама, интригама, преварама и лажима – покушавао да реализује и пре 20 година.

Као и он, ни ја се нисам променио. На удару његових манипулација, често бесмислених и још чешће врло озбиљних и опасних, налазио сам се од тренутку кад смо се упознали, па до данас. Узалуд ми утешна чињеница да му никада нисам веровао, на крају сам принуђен да главом разбијам тикве које сам с њим садио.

Инсајдерске исповести не волим ни да читам, а камоли да пишем. Одлука, не баш паметна, да објавим ово сведочанство о познанству с Вучићем, мотивисана је намером да, мало због читалаца а мало више због себе, оставим оптужујући траг одговорности једног тривијалног похлепника, који је добио прилику да у одлучујућој мери утиче на савремену српску историју. Не упуштајући се у анализу његових политичких потеза, покушао сам да што пластичније, с много описа одређених ситуација и цитата разговора које смо водили, објасним Вучићев аморални поглед на свет око себе. Са статусом „сведока сарадника с извесном дистанцом“, који сам себи приписао, од истине, углавном непријатне по обојицу, нисам штедео ни њега, ни себе. Такође, признајем властити део кривице за све ружно што се догађало између нас и што је потврдило моје уверење да је њему било теже да сарађује са мном, него мени с њим.

Кад сам прихватио сарадњу с Вучићем, погрешио сам. Стидим се и кајем због тога. Сигуран сам да се и он каје.

 

Предраг Поповић

 

Књига “Истина о Вучићу” од сутра се може купити у колопортерској мрежи у Новом Саду у Београду или наручити на мејл  [email protected]