Правници упозоравају да неке мјере ограничења људских права доносе ненадлежни органи, што након укидања ванредног стања, може изазвати озбиљне правне посљедице.
Стотине људи који су кажњени због кршења забране кретања у време полицијског часа и десетине оних који су завршили у притвору, а потом и пред судом, због кршења мера самоизолације, пензионери могли би по завршетку ванредног стања проглашеног услед епидемије корона вируса да туже државу. Нарочито уколико се испостави да мере којима су ограничена нека права током трајања ванредног стања нису донете на начин прописан уставом и законима, на шта већ упозоравају адвокати, али и невладине организације.
Да је и власт свесна те могућности, може се закључити и из недавне изјаве премијерке Ане Брнабић, која је рекла да се до сада показало да после ванредних ситуација многи људи туже државу за разне ствари, на пример за изгубљену добит, као и да ће кад прође ванредно стање бити велики број тужби и суђења, те да ће држава морати да даје велику суму новца из буџета. Ипак, све мере које је донела, власт је правдала приоритетом очувања живота грађана.
С друге стране, за критичаре многе од тих мера нису спорне саме по себи, али начин на који се доносе јесте. Тако је Београдски центар за људска права (БЦЉП) поднео Уставном суду Србије иницијативу за оцену уставности два члана Уредбе о мерама за време ванредног стања, као и Наредбе о ограничењу и забрани кретања лица на територији Србије.
У овој невладиној организацији сматрају спорним то што је Влада Србије Уредбом о мерама за време ванредног стања Министарству унутрашњих послова делегирала овлашћење за прописивање различитих мера којима се може ограничити слобода кретања.
“Устав ни у једној одредби не каже да Влада своје овлашћење да прописује мере којима се одступа од људских права у време ванредног стања може пренети на министарства. Устав је са разлогом одредио да ће Влада, када Народна скупштина није у могућности да се састане, ценити сразмерност мера одступања од људских права и не постоји уставни основ да ово овлашћење Влада повери неком другом државном органу”, каже за Ал Јазееру Лука Михајловић из БЦЉП.
Ако мјере падну на суду, падају ли и пресуде?
Следећи ту логику, спорна је, према мишљењу БЦЉП, и уставност Наредбе о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије, коју је донело Министарство унутрашњих послова. “Наредба садржи мере којима се одступа од људских права зајемчених Уставом за време ванредног стања, тачније слободе кретања. Уколико Устав каже да такве мере може донети Народна скупштина, или изузетно Влада, јасно је да не постоји уставни основ да министарство прописује такве мере”, објашњава Михајловић.
Послије изванредног стања могу се очекивати тужбе за накнаду штете због неоснованог притвора и кршења права окривљених, кажу у YУЦОМ-у
Ако Уставни суд оцени да је Наредба о ограничењу и забрани кретања неуставна, јер је није донео надлежни орган, онда би се изгубио и основ за прекршајно кажњавање, односно уколико више не постоји забрана кретања за време полицијског часа, онда грађанин не може бити кажњен за непоштовање те забране, наводи Михајловић.
Увођење принудног рада на мала врата
У појединим деловима Србије локалне самоуправе иду и корак испред државе у ограничавању права својих грађана. На то је ове недеље упозорило неколико невладиних организација, наводећи пример из Бор, где је градски штаб за ванредне ситуације донео наредбу којом се удружењима грађана уводи обавеза “стављања на располагање свих расположивих људских ресурса”, за потребе поделе помоћи старијим особама.
Организације цивилног друштва (Црта, Београдски центар за људска права, Иницијатива за економска и социјална права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији) упозориле су да таква наредба упућује на могуће увођење “принудног рада” који је Уставом забрањен.
Сличну меру усвојио је 16. марта и градски штаб за ванредне ситуације у Зајечару, који је наредио “свим удружењима грађана, као и добровољним друштвима да ставе на располагање све расположиве људске ресурсе за помоћ најстаријим грађанима у виду доношења намирница и лекова на кућу и
организовања лекарске помоћи”.
Група НВО упозорава да градски штабови немају уставна и законска овлашћења за увођење таквих мера, напомињући и да је у Србији, па дакле и у тим градовима, проглашено ванредно стање, а не ванредна ситуација.
“У том случају грађани ће, од тренутка објављивања одлуке Уставног суда, имати шест месеци да се обрате Републичком јавном тужиоцу са захтевом да јавни тужилац поднесе захтев за заштиту законитости против пресуда прекршајних судова којима су оглашени кривим за прекршај из члана 1. Уредбе о прекршају за кршене Наредбе министра унутрашњих послова о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије. О захтеву одлучује Врховни касациони суд и уколико он одлуке прекршајног суда укине и врати прекршајном суду на поновно одлучивање доћи ће до обустављања прекршајног поступка јер више не постоји кажњиво понашање поводом којег се води прекршајни поступак”, каже Михајловић.
Према његовим речима, уколико након окончања ванредног стања грађанин и након подношења жалбе против првостепене прекршајне пресуде буде правоснажно осуђен, он ће моћи да поднесе уставну жалбу Уставном суду због кршења права на правну сигурност из члана 34. Устава Републике Србије.
Премијерка Брнабић је рекла и да када грађани туже државу, судови углавном пресуђују у тим ситуацијама против државе. Међутим, у Београдском центру за људска права оцењују да када је реч о евентуалним тужбама за накнаду штете, не постоји обавеза суда да досуди штету у сваком случају кршења уставом гарантованих права, али да ће држава свакако имати обавезу да свима који су кажњени на основу прописа за које се оцени да су неуставни накнади трошкове поступка.
YУЦОМ: Премијерка забринута с разлогом
И у Kомитету правника за људска права (YУЦОМ) сматрају да не значи аутоматски да ће људи чија су људска права ограничена на основу аката који су оглашени неуставним имати право на накнаду штете, будући да основ за поједина ограничења људских права може да се нађе у другим прописима – пре свега у самом Уставу, Закону о заштити становништва од заразних болести и другим актима.
Ипак, оцењују да се председница Владе основано брине због потенцијалних тужби грађана против државе.
“То је готово редовна последица проглашења ванредног стања. Нарочито је проблематично право на правично суђење, због чега можемо очекивати тужбе за накнаду штете због неоснованог притвора и кршења права окривљених. Ипак о томе да ли ће бити основа за захтеве за накнаду штете одлучују судови у Србији, као и Уставни суд, а сасвим је могуће да ће се неки од ових случајева наћи и пред Европским судом за људска права”, каже за Ал Јазееру Милена Васић из YУЦОМ-а.
Многим грађанима је одређен притвор због кршења самоизолације, а да нису били информисани у складу са законом о томе да им је изречено усмено рјешење, кажу у YУЦОМ-у
“Било је великих проблема са усменим доношењем решења о самоизолацији и инфомисањем грађана о њиховим правима и обавезама уколико им је изречена мера изолације. Многим грађанима је одређен притвор због кршења ове мере, а да нису били информисани у складу са законом о томе да им је изречено усмено решење. Ове пресуде су подложне преиспитивању од стране виших судских инстанци, које ће морати све ове околности да узму у обзир, будући да се право на правично суђење не може ограничити ни у току ванредног стања”, објашњава Васић.
Адвокати: Одлука о изванредном стању није образложена
Оспоравања државних мера услед проглашења епидемије корона вируса у Србији почела су већ са увођењем ванредног стања 15. марта. Одлуку су заједнички донели председник Србије Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић и председница скупштине Маја Гојковић, на предлог министра одбране Александра Вулина, због угрожености безбедности грађана Србије на највећем делу територије. Иако је за проглашење ванредног стања надлежна скупштина, Устав дозвољава могућност да га заједнички прогласе председник државе, премијер и председник парламента у условима када скупштина не може да се састане.
И управо се тај део о немогућности заседања парламента наводи као споран. Део опозиције оценио је да су, уз мере предострожности, посланици могли да се изјасне о предлогу увођења ванредног стања.
Примера ради, бугарски парламент је два дана раније заседао и подржао увођење ванредног стања у тој земљи на месец дана, а почетком месеца је изгласао и продужење. Хрватски Сабор и даље заседа, уз мере предострожности, а посланици словеначког парламента, који је такође заседао током епидемије корона вируса, ове седмице су усвојили закон који ће им омогућити да гласају посредством интернета.
За Адвокатску комору Србије (АKС) спорно је и то што одлука о ванредном стању не садржи образложење, због чега, како наводе, није ни могуће утврдити испуњеност услова да уместо Народне скупштине, ванредно стање прогласе председник, премијерка и председница парламента.
“Све је то регулисано практично једним чланом устава. Није био проблем да се то погледа и да се ванредно стање уведе на уставан начин. Ми смо у складу са својом улогом сигнализирали на једну такву појаву, јер сматрамо да је за правнике форма увек важна”, каже за Ал Јазееру председник АKС Виктор Гостиљац.
На питање да ли би евентуална оцена да ванредно стање није уведено у складу са уставом, могла бити основ за опоравање мера које су донете по њговом проглашењу, Гостиљац одговара: “Што се грбо роди, време не исправи. Ако је нешто противуставно уведено, онда и све што је уследило иза тога би по природи ствари морало бити неуставно. Али то је сад питање за Уставни суд”.
Прецизније речено, сама по себи мера самоизолације није спорна, као ни казна за њено кршење, јер се ради о могућем угрожавању здравља других грађана, али ако те мере и казне нису одређене на правно ваљан начин, цех би на крају могла да плати држава, односно грађани који пуне њен буџет.
Замерке на одлуке власти имала је и Адвокатска комора Србије, а једна од њих односила се на то што је институт суђења преко скајпа уведен “једноставним дописом Министарства правде судовима” у Србији. Оценили су да то не “може представљати ваљан основ за његово спровођење”, те да представља драстично кршење права окривљеног на правично суђење.
Подсетили су и да је уставом предвиђено да када Скупштина није у могућности да се састане, мере којима се одступа од људских и мањинских права може прописати Влада, уредбом, уз супотпис председника Србије.
Може ли суђење преко скајпа бити правично?
Министарство правде је заиста 26. марта упутило допис судовима који ће водити поступке против лица која су прекршила мере самоизоилације да та суђења организују путем видео линка, у циљу заштите како запослених, тако и лица против којих се води поступак.
У овом министарству за Ал Јазееру кажу да је иницијатива потекла од самих судија, као и да суђења преко видео линка поштују сва начела кривичног поступка.
Ипак, убрзо су предложили Влади Србије да то регулише уредбом, што је и учињено 1. априла. Из Министарства правде наглашавају да ниједно људско право оваквим начином суђења (вођења главног претреса) није нарушено.
У YУЦОМ-у, међутим, указују да је питање шта ће бити са саслушањима која су одржана посредством скајп апликације пре 1. априла када је донета наведена уредба Владе.
У Београдском центру за људска права сматрају да су суђења путем видео линка спорна из аспекта права на правично суђење. Додају и да спровођење главних претреса на овај начин може да умањи гаранције за заштиту од злостављања које гарантују устав и конвенција о заштити људских права и основних слобода.
На то је 1. априла указао и заштитник грађана Србије Зоран Пашалић, нагласивши да је “у ванредном стању потребно да Министарство правде предузме мере и омогући приступ алтернативним средствима и начинима комуникације (Скајп) окривљеног и браниоца у посебној просторији, без присуства трећих лица, уз надзор гледањем, а не и слушањем, без ограничења комуникације на 30 минута”.
Уставни суд на потезу
“Окривљени који је био жртва злостављања и који се током главног претреса физички налази под контролом службених лица која су га злостављала или су у блиској хијерархијској или организационој вези са учиниоцима злостављања, а не у згради суда, због страха од одмазде може бити обесхрабрен да суду изнесе наводе о злостављању које је претрпео”, каже за Ал Јазееру Лука Михајловић из БЦЉП и додаје да обесхрабривању окривљеног да изнесе наводе о злостављању доприноси то што ни са својим браниоцем не остварује лични контакт, него комуницира путем техничких средстава. Такође, због оваквог начина комуникације упитна је и могућност судије да уочи повреде на телу окривљеног током главног претреса.
“Од проглашења ванредног стања у Србији 15. марта 2020. године, поднели смо три кривичне пријаве против полицијских службеника због сумње да су, користећи неоправдану силу према грађанима који су прекршили забрану кретања, учинили кривично дело злостављања и мучења из члана 137. Kривичног законика”, каже Михајловић.
Први корак у утврђивању правне ваљаности мера државних органа треба да учини Уставни суд Србије.
“Једино је Уставни суд Србије надлежан да утврди кршење Устава у овом случају. С обзиром да се нико од судија Уставног суда није до сада огласио, а да су према подацима са њиховог сајта последње заседање имали 5. марта, ми тренутно не знамо ни да ли Уставни суд ради, нити у ком капацитету, тако да је мало вероватно да ће се оглашавати по овом питању. Додатно ће бити проблематично ако истекне 90 дана од проглашења ванредног стања, а постоји потреба за његовим продужавањем, јер Устав не предвиђа могућност да се ванредно стање може продужити за још 90 дана без сазивања Народне скупштине”, закључује Милена Васић из YУЦОМ-а.
Пише:
Милорад Весић
Извор: Ал Џазира
