Деда Мраз, како су га крстили словенски језици, име је које више одговара изворној легенди каква (према северњацима) до неког XВИИ века није имала везе са светим Николом, ст Николаосом а тек никакве са оним, много векова касније, названим „Санта Цлаус“. Није имала везе ни с црвено белим деком беле браде који је још распомамљен као онај изворни али данас, наизглед, безопасан јер служи само да распродаје разне непотрепштине, одавно се одметнувши од свог створитеља, а направивши трансфер ка светски познатом кројачу црвено-белих капута Санта Клаус стајлинга, а под именом Кока кола.
Није имала, та легенда, ама никакве везе ни са чим што би могло да носи префикс „свето“ а вала ни добро.
Зимски старац који кува малу децу и лов на то створење
Радило се о злом старцу, у прилог чему сведочи и словенски назив Деда Мраз, познатом по томе што мрзи (а хоће и да убије) децу; појављује се зими; људи су приморани да га лове како не би ловио он њих, спустивши се – кад заледи – у насељене крајеве. Када га улове, људи обучени за такве ствари око намамљивања злог старца (и његове свите, о томе после) у замку, морају да га прво савладају гађајући га неким стрелицама, затим да га стрпају у кавез где га сурово бију (сурово, помислиће неко неупућен у случај овог деде и колико је то једно опасно створење пуно пакости и склоно кувању деце у казану); тамо му показују лутке које личе на децу, он – такав какав је – не може да одоли него би да чалабрцне коју, ови га на то опет испребијају и, док га преваспитавају (ово вероватно није изгледало лепо) он је – го голцат, ко од мајке рођен. Након тога спреман је за експорт у друге крајеве где одлази и шаље своје помоћнике који се зову (сви до једног) Црни Пит. Или Црни Петар.
У некој је вези с Црним Петром и Одином, ђавоља работа
Деда Мраз или ст Цлаус код германских народа имао је поврх свега и лоше друштво. За њим је, наиме, ишао извесни Крампус, онај који кажњава безобразну децу док овај првопоменути дели поклоне деци која су, разуме се, добра.
У неким ретким списима доводе га у везу и са Одином, врховним божанством паганских Нордијаца. Да ли је овај контроверзни деда био једно од Одинових утеловљења или само слуга којег је Один једног дана упристојио, то се не зна јер је негде после тих страшних зима у Европу дошло хришћанство, које није сасвим растерало ове шумске, зимске и друге демоне али их је припитомило и дало им другу улогу. Тако грозни деда постаје, за новокалендарце, свети Никола а за, старокалендарце Божић Бата; није више лош и једина пакост коју може да направи јесте да неваљалом детету не донесе поклон.
Летећи Холанђанин, ни најмање симпатичан
Првобитну легенду приписују Холађнима мада је, према неким писањима, била најраспрострањенија на Балтику, ближе словенском говорном подручују, па отуд имамо оног Деда Мраза с почетка, којег су Срби, не зна се тачно када, прекрстили у Божић Бату и који је још један од многобројних паганизама нераскидиво везан за хришћанске празнике.
Долазак у Сједињене Државе и почетак новог живота, брисање мрачне биографије
Санта Клаус у Америку долази заједно са досељеницима у 17. веку. Тамо доживљава највећу популарност која траје до данас. Првобитно име овог створа било је измишљотина извесног Вашингтона Ирвинга давне 1773. године и створ се звао „Ст. А Цлаус“. Пишући историју Њујорка под псеудонимом Дитрих Кникербокер, Ирвинг је описао ову фигуру како јаше Црног Петра као ирваса доцнијег светог Николе.
Холандско-америчка верзија употпуњена је неке 1823. у поеми Кларка Мура „Посета светог Николе“, у ноћи пре Божића. Ту се појављују и свима познати детаљи понашања деда Мраза, смех, звоњава, летење у кочијама изнад снега итд.
Кока – кола, ново рухо и дружење с владарима из сенке (сметају неки Финци)
Рекламни тим Кока – коле 1931. схвата да деда Мраз има потенцијал да постане икона, брендира га као увек доброг према свој деци света (чак и безобразницима), стилизује га, деда добија сјајни црвени нос и мале раднике који током целе године праве поклоне за децу. Са својим црвено белим капутом, брадом и смешном капом, Санта Клаус је уз помоћ северноамеричке поезије и илустрација успео да распрода милионе и милионе поклона који су морали да се нађу у црвеној чарапи, како одрасли (међу којима су многи, такође, поверовали у тог дарежљивог декицу, рођеног у једној мрачној легенди) не би у божићна јутра имали проблема са својом децом. Остало је још једно питање на које је нешто раније дат одговор на једној финској радио станици – где живи Санта Клаус? Не живи, открива нам 1927. годне Анкл Маркус, фински дечји радио, на Северном полу. Живи у Финској, на Лапланду. Сели се 1950. у Напапири где се налази и његова пошта тако да од тада он може током целе године да чита поруџбине деце широм света.
Шаренило, врли нови свет, купујте људи и не бојте се демона
И тако… од опасног и помало крвожедног старца, грозне запуштене браде, демона који је у неким крајевима имао и рогове, створа којег су морали да везују и бију како не би кувао децу – Деда Мраз, смешкајући се из излога, са разних налепница, заштићен као бренд Кока коле, наставља да и данас, пошто је једнобоштво увелико завладало светом а шумски демони отерани занавек у заборав, наставља да мучи децу и одрасле – само овај пут не тако што децу кува а одрасилма се цери у лице (мада може и тако да се каже) него их напросто приморава да купују и купују и купују током божићних празника, ругајући се тако и новорођенчету Исусу чије рождество слави овај махнити свет, заборавивши да су алавост, прождрљивост, грамзивост и сличне манифестиације потрошачког лудила управо оно што је беба – слављеник када је порасла окарактерисала као грех.
Потрошачка грозница као обавеза и повратак демона у другом обличју
Овај давни демон сада не кува децу али их мучи неиспуњеним жељама и празничном похлепом; одраслима се руга и врло је вероватно да би многи волели да га затворе у неки кавез јер не могу да издрже темпо који им намећу све веће жеље њихових младунаца; све се то сад зове светим, има неке везе с хришћанством али онај атавизам који се некад давно бојао овог створења није поражен ни хришћанским учењима, ни цивилизацијским тековинама које кажу „ма то су све глупости“, ни све већом бедом… Ако не страх од шумског бића, оно макар Кока кола неће престати да их, својим новогодишњим одушевљењем на лицу белобрадог деде, подсећа на ту напорну и опасну обавезу. Заштити своју младунчад од разочарања што неће имати све што и „сва друга деца“ (што је једнако кувању у лонцу), опседнутости поклонима те поистовећењу истих с вољеношћу и на крају потпуног губитка интересовања за такве тривијалности – само док се има. У следећем кораку то је губитак критеријума шта ипак не треба радити да би се добило све оно, без сумње, заслужено и од стране једног поквареног шумског духа обећано, и да га буде много. Укратко све.
Yоу’ре инноцент wхен yоу дреам (лепота ће спасити свет)
Има и лепих божићних прича. Наравно. Рецимо једна нежна, где лопов којег игра Харви Кајтел упада у стан слепе старице, слепа старица хоће да верује да је то њен дугоочекивани син који никад не долази али га је баш тај Божић донео, лопов пристаје на улогу сина, они једу неко печење колико се сећам и док траје одјавна шпица (лопов је наравно украо нешто, али не било шта – он је украо фотопарат од којег се касније није одвајао) иде нека песма… „Ти си невин кад сањаш“. Песма је тужна, порука блага и каже – ето, једна слепа жена и један лопов поклонили су једно другом за Божић то да он буде њен син а она, после ко ће знати колико година, макар на једно вече некоме потребна.
Сад нек неко каже да је то филм и да се не важи. А реклама за Кока колу се важи, што је нормално ако се узме у обзир шта је заступљеније. Индепендент продукција или рекламе…
И за крај, да не омрзнемо Деда Мраза у овим данима када многи против урока купују да не причам сад које одевне предмете црвене боје, излазе на та и та а не она и она места да их не бије малер и љубе се с посебним особама (углавном ВИП избора, ако им је доступно), све верујући да ће те врле импортантности пољубљене персоне прећи на њих… бајалица је много и нису сад оне важне, него следеће.
Санта Клаус је Грк а живео је у Турској
Деда Мраз, који се тада уопште није тако звао јер тамо где је обитавао мраза није ни било, живео је у Турској! И (не бојте се) био је Грк! (Да се сад не разочара овај силан православан народ који без даха и у паници чита нешто што сасвим сигурно никада и нигде није имао прилику да чује). И био је добар човек. Богат али свет, помагао је и делио поклоне људима и деци негде у 4 веку. И звао се, нормално, Николаос, Никос, Никола… Медитерански тип, склон да се нађе морнару при руци, или некој другој приморској скитници, ушао је у легенду и остао запамћен као заштитник свакаквих луталица и деце, која су увек по природи луталице али су често спречена да реализују своју атавистичку луталачку ћуд.
И опет напали на Руса!
Како би облатили Русе неко је измислио да су њихове чувене Бабушке реплика једне праве која је била, како сама реч каже, баба и која је намерно једног доброг човека упутила у погрешном правцу док је овај ишао светом и распитивао се где да нађе оног доброг Грка Николаоса из Турске. После се, наводно, толико кајала да је сваке године деци поклањала све што има али узалуд. Та прича је ионако небитна за тему. На леденом Северу руски се претходник санта Клауса звао Деда Мраз као и код нас који смо тог типа позајмили говорећи исти језик ко брат Рус а да је у нашим крајевима обитавао, о томе нема никаквих података.
Када се овог сумњивог типа, добричине с Медитерана или грозноизгледајућег демона са леденог севера (ето каква разлика у менталитету), дохватио злуради Макавејев у свом скандалозном филму „Кока-кола кид“, где се не ради ни о чему осим што се аутор беспоштедно иживљава на две вероватно највољеније иконе 20 века – на потрошачком санта Клаусу и исто тако потрошачкој и империјалистичкој Кока-коли.
Америцан дреам & Демоцрацy ис цомминг
Кока –кола као симбол „ланд оф тхе фреедом“, света који је себи скромно приписао откриће демократије, младе нације која неоптерећена протеклим вековима може без пардона да измисли и точак и у име точка сравни са земљом све оне неразвијене и маторе који су проказани као кочничари цивилизације и као такви дужни да с’ одушевљењем дочекају ослободиоце који ће им порушти дотрајале градове, попут оног Триполија, али ће им за узврат донети Кока-колу (зар постоји неко ко не би живот дао за тај напитак?) и једну идеју, поједностављену до суза, застрашујућу у својој инфантилности, опасну у истој, а то је она коју приписују митском бићу које ће ти испунити све жеље ако будеш добар. У име тога да су „добри момци“ Америцан пеопле сложили су се са свим својим владама које су (осим у случају Вијетнама и сада су се мало збунили у вези Сирије) водиле освајачке ратове рушећи све пред собом. Уверени, то је оно застрашујуће инфантилно, да су као „добри момци“ дужи да и друге људе ослободе неких диктатора или већ нечега, живота ако ничег.
Да су и Кока-кола, енергетски напитак који се прави од биљке коју је неки тамо заостали народ конзумирао вековима пре Американаца и тај свети Никола, старији од ове младе и сумануте цивилизације која је свет успела да покори Мики Маусом, Левис фармеркама, Холивудом и митом о слободи – старији су.
Повратак коренима
Да је најцрња ноћ пред зору можемо да се надамо јер је чак и обожавани санта Клаус постао синоним безумне потрошње и уваљивања у кредите, дакле ропства; а биљка од које се прави Кока-кола највећа пошаст, да се та пошаст зове кокаин и да почиње да служи да би се преживео онај убитачни темпо који диктира потрошња маскирана у доброћудног деку који је заправо једна велика каса, лажни бунар среће у који људи бацају новчанице, не добијајући ништа за узврат. Све се, дакле, враћа својим коренима. Деда Мраз је зао демон а Кока-кола дрога која служи да се преживи поред овог демона.
Ана Радмиловић
Балкан магазин
