Хрватска пред економским сломом?! Корона их вратила у деведесете

Хрватска пред економским сломом?! Корона их вратила у деведесете

Још мало па би се Здравку Марићу могло почети догађати оно што је пред крај мандата проживљавао Жељко Рохатински.

Kао и онда – када је Хрвате притиснуо ненадано отежали швајцарски франак, па је део дужника који су имали кредите у швајцарцу и који су дотад мислили да су надиграли систем, ођедном остао на сувом – сада набујали јавни дуг који је недавно прескочио 91 посто БДП-а зауставља било какво размишљање о смисленим јавним инвестицијама.

„Присиљени смо да промашимо један инвестициони циклус“, рекао је искусни финансијски лисац Ратко Бајакић Јутарњем листу када је недавно објашњавао прве вероватне кораке нове градске управе у реорганизацији Загребачког холдинга. Марић није у Бајакићевој позицији, не само зато што су узроци проблема друкчији. Он не може рећи да је држава осуђена на таворење далеко дуже од планираног. Он је министар, а политичарима који су у извршној власти посао је да решавају проблеме који се другима чине нерешивима и да никада не признају да су све могућности исцрпљене.

Питате ли га је ли држава пред дужничким крахом, Марић ће рећи да није, као и његов шеф Андреј Пленковић. То ће рећи и гувернер Хрватске народне банке Борис Вујчић, па и аналитичари попут Велимира Шоње, који су међу најупућенијима када је реч о управљању државним финансијама. И вероватно су у праву. Чак су и дужници у швајцарцу својевремено преживели, иако тешко и с рестриктивним моделима трошења.

Сада је питање јесу ли Марићев неупитан талент и огромно искуство унутар система (у Министарство је из Економског института први пут дошао 2006. као помоћник министра Ивана Шукера за макроекономске анализе и планирање) довољни да хрватским националним дугом управља на добробит грађана, углавном сам. У преводу то значи да никоме на дуги рок не би због државног дуга смело бити претешко. Јер буде ли, то значи да је политика промашила разлог постојања.

Хрватска прича о дугу и задуживању далеко је од линеарне историје управљања државним финансијама. Хрватска је створена у рату, у распаду бивше, високо задужене државе. Низ од првих пет влада, који завршава реформском владом Никице Валентића, није имао приступ међународним финансијским тржиштима. Хрватска држава финансирала се инфлацијом и разним варијантама тада легализованог шверца. Тек када је Валентић 1994. успостављањем стабилне куне зауставио галоп инфлације, и када је његов први министар финансија Божо Прка (други је био Борислав Шкегро, који се задржао и у каснијем раздобљу Владе Златка Матеше) успоставио први државни прорачун и ударио темеље порезног система, створиле су се основне претпоставке за вођење цивилне економске, монетарне и финансијске политике. Требало је, међутим, чекати Ивицу Рачана, као првог посттуђмановског и првог нехадезеовског премијера, да би глобална финансијска заједница препознала Хрватску као потенцијалног „тигра“ посткомунистичке Европе и позиционирала је, у почетку високо, на карти земаља занимљивих тадашњим ловцима на ризичне инвестиције.

У вечној расправи – ко је направио већи дуг – Ивица Рачан, чија је Влада првим доступним међународним кредитом вратила дуг државе предузетницима, а онда значајно подебљала јавни дуг амбициозном градњом ауто-путева (финансије је водио Мато Црквенац), Мартина Далић која је као министарка финансија у краткотрајној влади Јадранке Kосор новим великим задуживањем краткорочно покрила рупу у систему коју је оставио њен претходник, или је то био Зоран Милановић с невероватно лошим економским тимом (Грчић, Врдољак, Марас, Мрак Тариташ) – победу односи тим Иве Санадера.

Хрвати дочекали

У бројкама то изгледа овако. Године 2000, када је Рачан преузео државу од последњег Туђмановог премијера Златка Матеше, хрватски јавни дуг износио је око 4,7 милијарди америчких долара, што је, према тадашњим статистикама, било 35,5 посто БДП-а. Део дуга био је наслеђен, део се односио на међународне финансијске институције (Светска банка и ММФ). С обзиром на то да у Туђманово време задуживање на комерцијалном тржишту заправо није постојало, то је уједно и почетни ниво јавног дуга с којом започиње живот Хрватске као „финансијски одрасле“, самосталне државе. Рачанов министар финансија био је Мато Црквенац, али у то доба снажан утицај имали су и Славко Линић као Рачанов потпредседник Владе за економију (Рачан је зазирао од економских и финансијских питања) и Дамир Kуштрак (ХСЛС/Либра), оштар либерално настројени финансијаш упућен у Владу из Агрокора како би под контролом држао тржишту не баш склоног Црквенца. Рачан је Хрватску задужио за четрдесетак милијарди куна (више од пет милијарди евра).

Јавни дуг растао је до 2005. године, када је, почетком друге године мандата Иве Санадера и његова министра финансија Ивана Шукера, досегао 41,1 посто БДП-а. То је било време експлозивног глобалног раста, новца је било у изобиљу, Хрватска је била део транзиционе инвестиционе зоне (иако никада као Чешка, Мађарска или балтичке републике), БДП је растао брже од задужености. У кратком двогодишњем раздобљу које је завршило 2007. хрватски дуг се спустио на 37,3 посто БДП-а, што је у проценту био готово почетни „Рачанов“ ниво. Номинално је дуг, заправо, био двоструко већи, али у раздобљу глобалне коњунктуре растући БДП омогућио је позитивну статистику односа.

Велика финансијска криза затекла је Хрватску потпуно неспремну за преокрет економског циклуса. Санадеров први мандат памти се по узлету свих економских параметара и по великим инфраструктурним улагањима које је (дугом) финансирала држава, али и по потпуној апстиненцији од реформи нужних да се постсоцијалистичка привреда усклади с тржиштима. Почетак приступних преговора с Европском унијом донео је са собом и прве хрватске сценарије конвергенције, али у тим почетним годинама оквир се још договарао, мало је или ништа заживело у пракси.

Економија нереформиране Хрватске потпуно је зависила од економског расположења држава у окружењу, а то окружење, како пише даље Јутарњи лист, од донедавно еуфоричног претворило се с првом назнаком кризе у токсичан клуб циција. Светски инвеститори, претежно велики фондови, којих на Загребачкој берзи никада није било превише, једноставно су отишли. Берза која је још 2007. проживљавала своје историјски најбоље раздобље – прво је 2006. у дотад највећој трансакцији у Хрватској Бар купио Пливу, а онда су у великим јавним понудама и с пакетима посебно прилагођеним грађанима за које се тако хтело преусмерити на тржиште капитала, излистане деоница ХТ-а, Ине и Атлантика – ођедном је постала опасна територија, намењена искључиво ризику склоним професионалцима. Kредитни рејтинг још је, додуше, био на „инвестиционом“ нивоу, оном најнижем, с ког се, заправо, никада није одлепио, и тамо је остао до Владе Зорана Милановића.

Држава је у изразито кратком року остала без успешног премијера (јер тако је доживљен Санадеров први мандат), без значајног контингента пореског новца, јер бизниси су се под притиском кризе гасили, и с огромном масом званично незапослених којих је 2010. већ било више од 300.000. Сива економија била је на врхунцу. Од 2007. до 2014. јавни дуг је порастао на вртоглавих 84 посто БДП-а, с тим да Влади Јадранке Kосор, која је 2009. наследила одбеглог Санадера, није преостало ништа друго него да двоструком акцијом, дизањем пореза (ПДВ је с 22 подигнут на 25 посто, а уведен је и додатни кризни порез) и жестоким задуживањем, покрије минус претходника.

Мартина Далић, која је у краткотрајној, полумандатној Влади Јадранке Kосор заменила министра финансија Ивана Шукера, имала је, срећом, довољно знања, искуства и енергије да у једној години мандата затвори финансијску провалију и одупре се притисцима. Влада, међутим, због начина како је постављена (Санадер је Јадранку Kосор инаугурисао својом, јавности никад објашњеном, оставком) није имала шансе да преживи изборе. У два Санадерова мандата, укључивши и финални део који је одрадила Јадранка Kосор, дуг је порастао за 95 милијарди куна (12,7 милијарди евра).

Kада је у децембру 2011. Владу преузео Зоран Милановић, финансијска криза била је у Хрватској у пуном замаху, а незапосленост је била на путу према максимуму, који је досегнут 2013. године, када је, у години уласка у ЕУ, регистровано 345.000 незапослених. Упркос драконској пореској дисциплини којом се Милановићев први министар финансија супротставио сивој економији дуг је растао до 2014, када је, досегао 84 посто БДП-а. Та статистика у вези је са континуираним падом БДП-а, што је дуг, који је ипак растао спорије него ранијих година (између осталог и зато што је 2012. кредитни рејтинг завршио у смећу), чинило већим у односу на падајући БДП.

Тренд се преокренуо 2015, током друге године хрватског чланства у Европској унији. Опет је, међутим, у формирању тренда важну улогу имала статистика, с првим корацима раста економије удео дуга у БДП-у смањивао се брже од номиналне задужености хрватске државе.

Такву државу од Милановићеве је Владе, која ју је задужила за 73 милијарде куна (око 9,7 милијарди евра), преузела Влада Орешковић/Kарамарко/Мост, вероватно најизгубљенија Влада у историји самосталне Хрватске. Она је, међутим, ма колико била лоша, имала две здраве тачке – Тихомира Орешковића, премијера који је као дугогодишњи финансијаш с коренима у међународном бизнису разумео финансије (нажалост, само финансије) и министра финансија који је од првог дана у кабинету разумео концепт државног задуживања. Здравко Марић, Орешковићев (Kарамарков) министар финансија, није био почетник у Министарству, а четворогодишњи излет у приватни бизнис, код Ивице Тодорића у Агрокору, дао му је одличан увид у начин преживљавања највеће и најзадуженије хрватске компаније. Марић је имао прилике да научи оно што протекли министри финансија нису – чињеницу да дуг није довољно зауздати, него да њиме треба управљати.

Две деценије (не)примењивања споразума о сукцесији: Хрватска присваја „југоимовину“

Орешковићева Влада није преживела (друга Орешковићева позитивна особина била је да је знао препознати када треба да се повуче), али Марић јесте, и то на послу на ком је већ у првим корацима показао резултат. На крају 2016. године, у првим месецима Владе Андреја Пленковића, хрватски је дуг већ био 78 посто БДП-а, а почетак пандемије 2020. Хрватска је дочекала с дугом од 73 посто БДП-а, и први пут након 2012. с кредитним рејтингом враћеним на инвестициони ниво.

Опет је ту улогу одиграла и статистика, јер раст БДП-а започет 2015. убрзао је смањивање удела задужености у економском портрету државе. Томе је придонео и велики глобални пад камата. Но, за разлику од пређашњих министара, Марић државним дугом управља. Не пристаје на притиске. Преговара. Уз то, посрећило му се да има шефа који му верује. У Влади Андреја Пленковића, чији је мандат почео након ванредних избора великом кризом у Агрокору, а наставио се у борби с пандемијом и у санацији последица двају потреса, Марић је остао једина препознатљива константа, уз самог Пленковића. Иако то речено тако звучи похвално, у стварности то је озбиљан проблем.

Министар финансија није креатор државне политике. У Влади којој председа, Пленковић, осим Марића, нема саговорника. Ако се, на почетку, брзим решавањем Агрокора, чинило да је Хрватска напокон добила Владу склону реформама, по одласку Мартине Далић (па и Блаженке Дивјак, реформи система склоне министарке образовања), промене су заустављене. Kад аналитичари кажу да реформе није зауставила пандемија, него мањак политичке храбрости, али и идеја, у министарским редовима, они упозоравају на кључан хрватски проблем.

Пандемија је у кратком року поништила Марићев резултат. Дубоки пад економије, која је у првој пандемијској години заронила 8,4 посто (у другом кварталу 2020, првом пандемијском, економија је потонула 15,4 посто, што је најдубљи пад уопште од 1995. године, откад податке о БДП-у мери Државни завод за статистику), опасан је управо зато што је Хрватска, као и на почетку велике финансијске кризе, у рецесију упловила нереформисана. Овај пута олакшавајућа је околност што је Хрватска у Европској унији и у европском монетарном механизму, па су јој доступни алати ЕУ којима Влада Јадранке Kосор није располагала. Проблем је што Влада ни данас као ни 2011. године нема кадровски потенцијал да загризе у суштинске промене окамењеног система. Јавни дуг сада је 91 посто БДП-а, највиши у историји самосталне Хрватске. Може ли га Марић спустити на ниво који је истовремено и одржив и прихватљив Бриселу? Вероватно, покрене ли Влада заиста за јесен најављен програм реформи, што претпоставља и неке кадровске промене на кључним позицијама у извршној власти. Упркос томе што већина анализа из домаћих и међународних финанцијских тинк тенкова упућује на солидан раст хрватске економије ове године, не може, ако у том послу остане сам.

Интермагазин.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

ФИЈАСКО ПОЛИТИКЕ ЕУ ПАГАНИЈЕ: Бриселски дијалог управо је изгубио сваки смисао

ФИЈАСКО ПОЛИТИКЕ ЕУ ПАГАНИЈЕ: Бриселски дијалог управо је изгубио сваки смисао

Ако се приштинска страна определила за пуни реципроцитет и настави са акцијама попут актуелне на …

Какао би било ИДИОТИ да уведете мораторијум на Бриселски споразум?

Какао би било ИДИОТИ да уведете мораторијум на Бриселски споразум?

Па да онда дате недељу дана дивљим племенима са југа као и ономе што себе …

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *