Игре око Загребачке банке и хрватске старе девизне штедње

Уместо да својевремено потражује од Хрватске око две милијарде евра на име власништва над делом акција Загребачке банке, Србија ће се наћи у ситуацији да исплати 2,1 милијарде евра Хрватској на име старе девизне штедње, тврди Домагој Маргетић, хрватски новинар који је радио на откривању афере Хипо у Хрватској након чега је ухапшен премијер Иво Санадер. Он ће у петак на позив министра грађевинарства и урбанизма Велимира Илића представити Влади Србије доказе и документа да је Република Србија као правни наследник Југобанке, која је опет суоснивач Загребачке банке, власник одређеног дела највеће хрватске банке.

Међутим, питање Загребачке банке није само питање власничког удела већ део много шире афере кипарских пара које нико од српских политичара, бар званично, није успео да нађе. Маргетић тврди да је преко Загребачке банке која је контролисала заједничке српско-хрватске банке у иностранству изношен новац из Србије, као и из Хрватске током деведесетих од стране режима Слободана Милошевића и Фрање Туђмана, на чему су они наводно веома добро сарађивали.

“Хрватска ће у процесу сукцесије потраживати 2,1 милијарди тадашњих марака, односно данашњих евра на име старе хрватске штедње, коју је Хрватска исплатила грађанима и претворила у јавни дуг, јер хрватске власти представљају својој јавности да су депозити на име резерве слати у Народну банку Југославије у Београд где су конфисковани. Међутим, одређено време почетком 1990-их Загребачка банка уопште није слала новац у НБЈ, зашта постоје документи, већ их је износила у иностранство преко својих банака и користила тај новац за инвестирање. Ако се не отвори питање власништва над Загребачком банком, Хрватска ће тражити поврат тих средстава”, упозорава Маргетић.

Зачудо, у Србији међу државним институцијама нема никаквих амбиција да се ови наводи Маргетића потврде. Републичко јавно правобранилаштво се још 2008. године, одбијајући тужбу хрватског златара и такође оштећеног акционара Загребачке банке Пашка Каћинарија да је нашао имовину Републике Србије и да на име тога има право на законских 10 одсто који припадају проналазачу, одрекло потраживања на било какве акције Загребачке банке, тврдећи да нема никаквих доказа за такву тврдњу.

Маргетић тврди да су кључни доказ власништва два самоуправна споразума из 1977. и 1986. године на основу којих је основана Загребачка банка и у којима је Југобанка са седиштем у Загребу, недвосмислени суоснивач Загребачке банке, заједно са Кредитном банком Загреб. Осим тога, постоји и допис Југобанке Београд из 1987. године поводом неког другог спора са Загребачком банком, у коме се позива на власништво Југобанке са седиштем у Загребу над Загребачком банком.

Оснивачи банке која је била у друштвеном власништву, тврди Маргетић, били су 1.287 правних лица, град Загреб, запослени банке, Република Србија као правни следбеник Југобанке и Република Хрватска као наследник друштвених фирми које су оснивале банку.

Компликација настаје 1989. године када се обавља приватизација и из друштвеног власништва банка прелази у деоничарско друштво. На основу капитала од 17.512.892.293.300 динара и номиналне цене од 1.000 динара по акцији, Загребачка банка требало је да емитује 1.751.289 акција. Међутим, ова банка емитује само   863.000 акција, док без својих акција остају држава Србија, држава Хрватска, град Загреб и 1.287 правних и физичких лица.

Маргетић наводи да има доказе да овим акцијама, које чине више од половине укупних и које се налазе на тајним кастоди рачунима, управља руководство Загребачке банке иако се представља да су власници ове банке италијанска групација Уникредит и немачко осигуравајуће друштво Алијанц.

Иако по хрватском Закону о банкама морају бити позната имена и презимена и адресе власника акција банака, ипак и до данас власништво над већим делом деоница Загребачке банке обавијено је непрозирним велом тајних рачуна не само код Загребачке банке, него и већине иностраних, углавном аустријских банака у Хрватској.

“Ово је откривено на ванредној Скупштини акцинара током 2008. године која је била заказана због покретања питања спорног власништва над Загребачком банком и како би манипулацијама деоницама заварали траг власништва. На тој скупштини утврђено је да јавни подаци о структури власништва које је објављивала Загребачка банка не одговорају стварном власништву, а скупштина није имала кворум, мада је упркос томе заседање настављено. Показано је и да је већинско власништво над деоницама банке на тајним кастоди рачунима којима управља сама банка”, открива Маргетић објашњавајући да у ствари нема власника који би контролисао управу банке, јер она фактички контролише саму себе.

Хрватска народна банка није имала никакву контролу над приватизацијом Загребачке банке пошто је тада за њу била надлежна Народна банка Југославије, али се касније није потрудила ни да сазна какво је право власништво банке. Тако је Жељко Рохатински у извештају хрватском Сабору 2005. године навео да је извештај направљен од података које су саме банке доставиле и да – како је приватизација обављена 1989. Године – ХНБ не зна појединости о оснивању банака.

Маргетић из овога закључује да претварање Загребачке банке из друштвене фирме у деоничарско друштво није могло да се спроведе без договора Загреба и Београда јер је дозволу морала да да НБЈ. Такође, неко у НБЈ је том приликом намерно пропустио поставити питање утаје власништва правних лица из Србије над овом банком.

“Како ни касније није постављено ово спорно питање, а како су управо преко Загребачке банке контролисане заједничке српско-хрватске банке у иностранству пре свега Банqуе Францо Yугослав у Паризу и Англо Yугослав Банк Лимитед у Лондону, затворени круг индиција говори о томе како је утаја власништва Републике Србије над дионицама Загребачке банке д.д. Загреб била прешутни договор Загреба и Београда”, сматра Маргетић.

Загребачка банка је улагала и у друге стране банке у њеном власништву, и то: Одлуком Извршног одбора Загребачке банке од 28. априла 1987. године о повећању капитала стране банке под називом Англо-Yугослав  Лтд. са седиштем у Лондону, затим одлуком Скупштине Загребачке банке од 22. априла 1987. године о оснивању банке под називом “И.И.Ц.Y., С.А., Панама” као супсидијарне корпорације Међународне Корпорације за инвестиције у Југославији, са седиштем у Луксембургу. Такође је повећан капитал и Адриа банке у Бечу.

“Управо преко тих банака делимично је током 1990-их година изношен новац из Србије на тајне иностране рачуне под контролом разних повереника”, тврди Маргетић, додајући да се на рачунима ових банака налазио и део кипарских пара.

На крају 2008. године поднете су кривичне пријаве против одговорних људи у Загребачкој банци, пре свега председника управе Фрање Луковића и председника Скупштине Јакше Барбића, због великог броја казнених дела Уреду за сузбијање корупције и организованог криминала (УСКОК), али до данас по овој пријави ништа није урађено.

 

Милош Обрадовић

Балкан магазин