На чијим рачунима је завршило 8 милијарди евра намењених Србима на Kосову и Метохији

Ако се годишње заиста издваја 800 милиона евра, као што тврди председник Вучић, Србија је за КиМ у протеклих 11 година, колико су на власти СНС и СПС, издвојила чак 8,8 милијарди евра. На чијим је рачунима завршио тај новац, јер готово нико од Срба са КиМ није добио 88.000 евра, колико сваком у просеку следује? Зашто скоро ниједан пројекат није завршен, иако су паре за њих давно потрошене? Како су се обогатили појединци са друштвене маргине блиски СНС-у? И зашто и ова пљачка јавног новца има дубоко политичку позадину

Како сва симболика једном постаје стварност, тако је и Косово, најскупља српска реч, постало синоним за нестале милијарде из државног буџета, али и за дубинску криминализацију читавог друштва, за насиље као легитимизован метод владавине над грађанима. Владина Канцеларија за Косово и Метохију потрошиће до краја ове године 93 милиона евра. Но, то је, судећи по речима председника Србије Александра Вучића, само кап у препуној чаши, јер се годишње за финансирање разних „пројеката“ на КиМ издваја осам-девет пута више новца.

Вучић је, наиме, 13. септембра 2022. у Скупштини Србије, током једне од расправа о стању на Косову и Метохији, рекао да Влада Србије годишње издваја „више од 800 милиона евра за Косово“.

„Не знам тачно, не иде све преко Канцеларије за КиМ, али према подацима Министарства финансија, за Косово се годишње издваја између 700 и 820 милиона евра“, рекао је Вучић. Није, наравно, прецизирао у које се све сврхе користи тај новац, коме се и колико уплаћује. А то нису прецизирали ни Канцеларија за КиМ, ни Министарство финансија, јер нису одговорили на писани захтев НИН-а да нам доставе на увид структуру трошкова који показују куда одлази тај новац.

Али, ако је тачно то што је председник рекао, то би значило да је у протеклих 11 година, колико је на власти коалиција СНС-а и СПС-а, држава за помоћ Косову издвојила око 8,8 милијарди евра. С обзиром на то да, према подацима српских институција, на КиМ живи мање од 100.000 Срба, лако је израчунати да је држава за сваког сународника на Косову и Метохији у протеклом периоду издвојила по 88.000 евра, прикупљених од пореских обвезника Србије.

Ако је толико јавног новца и потрошено, извесно је да он није дошао до оних којима је наводно био намењен. Због тога се све чешће у јавности и намеће питање где, тачније у чијим џеповима завршава новац који се сваке године издваја из буџета за помоћ Србима са КиМ. А да је у питању значајна сума и за Србију – око 1,5 одсто њеног бруто домаћег производа – а нарочито за Косово, сведочи и податак да је овогодишњи буџет косовске владе премијера Аљбина Куртија 3,2 милијарде евра. Другим речима, на сваки евро из косовског буџета, на ту територију слива се још по један евро из државне касе Србије. Бар тако би требало да буде ако су тачни подаци које је јавно саопштио председник Вучић.

Једини јасан ефекат тако потрошеног новца је апсолутна политичка контрола Београда над српском заједницом на Косову, што се види и по томе да је на свим претходним локалним и покрајинским изборима – осим на последњим у четири општине на северу, у априлу 2023, које су Срби бојкотовали – Српска листа, својеврсна филијала СНС-а на КиМ, по правилу освајала све одборничке и посланичке мандате. Протести Срба на северу у мају и јуну, после покушаја Куртија да нове градоначелнике, изабране на изборима на којима је учествовало само 1.567 бирача или 3,47 одсто од уписаних у бирачке спискове, изазвали су прве пукотине и неповерење у Српску листу, а све приметнијем незадовољству допринеле су и десетине недовршених државних пројеката и појава неколицине све богатијих појединаца на северу КиМ.

Држава данас није криминализована зато што су тако хтели Срби са Косова. То је делом и последица вишегодишњег деловања државе, можда легитимних, али по правилу нетранспарентних тендера, што увек рађа сумњу у могућу корупцију. Тим пре што новац који држава немилице сипа, не би ли бар делимично ублажила економске проблеме Срба са Косова, само у капима стиже до оних којима је преко потребан. Оним одабранима долази бујицом. Брзином којом расту и имовина неколико привилегованих бизнисмена блиских СНС-у и добит њихових приватних фирми, од којих су неке у међувремену почеле „брже, јаче, боље“ да бизнис са севера КиМ селе у централну Србију. Вероватно и због уверења да им је ту имовина сигурнија.

А имали су на кога и да се угледају, јер су нешто слично пре свих осталих урадила двојица њихових земљака, које многи економисти сврставају у нову генерацију српских тајкуна – Милан Радоичић и Звонко Веселиновић, који су последњих година сав свој легални бизнис „дислоцирали“ у централну Србију и из године у годину га све више шире.

Додатни проблем је што све предуго траје, јер су први пут сличне појаве уочене још 2011. Тадашњи председник Србије, Борис Тадић, током свог другог мандата покушао је да се обрачуна са организованим криминалом, па и са кланом Дарка Шарића, али се убрзо суочио са прилично опасном ситуацијом на северу Косова, која га је, на крају, и коштала пораза на изборима у мају 2012. Пре тога, у јесен 2011. одбио је да послуша захтеве немачке премијерке Ангеле Меркел да укине све паралелне институције Србије, које су до тада функционисале на северу КиМ.

Некако баш у то време Безбедносно-информативна агенција успела је да сачини документ о некадашњим „чуварима моста у Косовској Митровици“, данас и политички и финансијски веома моћним појединцима у читавој Србији.

„Операционим активностима БИА, објављеним у извештају из 2011, а пратећи илегалне послове људи на које нас је тада упозорио Еулекс, а пре свега групе Звонка Веселиновића, пронашли смо да се њихов новац сусреће, али се и не ’пуца’ на онај из послова Дарка Шарића. Једноставно, нисмо тада довољно препознали значај те чињенице“, сведочи ових дана Борис Тадић за НИН и прецизира да је за њега и даље кључно питање везано за Шарића, како је он, од ситног криминалца са севера Црне Горе постао вођа међународне криминалне организације.

„Моје мишљење је да то није могао без државе Црне Горе и без некога ко је већ имао велики новац. Верујем да је новац од шверца горива и цигарета из времена санкција, после 2000. само пренет у шверц кокаина. На исти начин, подршку једног дела државе Србије имала је и Веселиновићева група“, истиче Борис Тадић за НИН.

Са историјске дистанце од две деценије, занимљиво је у овом светлу посматрати чињеницу да се нагли успон земунског клана временски поклапа са оружаном побуном у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа, местима у којима су рођени Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, касније учесници атентата на премијера Зорана Ђинђића. На сличан начин, реприза једне такве кризе на северу Косова, донеће коначни одлазак петооктобарских победника са власти у Србији, а на њену јавну сцену довести двојицу нових кумова, овога пута из Косовске Митровице. Случајно или не, тек успон ових кланова поклопио се и са политичким променама у Србији.

„Нажалост, једна од ствари коју смо превише касно схватили је и да је, поред опасности за друштво у коме делује, организовани криминал такође и фактор спољне политике“, закључује Тадић.

У прилог овој тези говори чињеница да је после промене власти и усвајања Бриселског споразума 2013, који је, у присуству тадашњег ППВ-а Александра Вучића, потписао премијер Ивица Дачић, за његову имплементацију била задужена управо Српска листа, уз помоћ двојице косовских кумова, Радоичића и Веселиновића. Заузврат су фирме у њиховом власништву биле ангажоване као подизвођачи за градњу „Патриотског ауто-пута“ од Приштине до Тиране, који је поверен америчко-турском конзорцијуму Бехтел-Енка.

Саговорник НИН-а са севера Косова, који је инсистирао на анонимности, потврђује тезу да иза финансијског успона појединаца са Косова стоје дубоки политички мотиви. Према његовим речима, нико од тадашњих лидера косовских Срба, укључујући Марка Јакшића и покојног Оливера Ивановића, није хтео да прихвати Бриселски споразум и „утера“ Србе у приштинске институције, што је била обавеза коју је Александар Вучић прихватио.

„Вучић је на неким скуповима био извиждан и читаво лето је провео убеђујући тадашње лидере да прихвате овакав споразум. Када је схватио да од тога нема ништа и да нико ’писмен’ и частан неће да учествује у томе, нелегално је распустио општинске скупштине и поставио Радоичића да устроји строги хијерархијски систем. Наравно, у ситуацији када најугледнији Срби нису пристали на ту игру, нашли су људе скромног образовања и скромног угледа, попут Горана Ракића и њему сличних. Снагом чизме су сломили сваки отпор, јер контролишу све токове новца, укључујући и онај који долази са Косова. Празан простор су попунили момци са малим мозговима и великим песницама. Ти људи су помогли да се прихвати Бриселски споразум, а заузврат су добили приступ великом новцу. Наравно да су у таквим околностима испливале и њихове фирме. Дакле, ако је расписан тендер, само њихови људи могу да га добију, ако је отворено ново радно место, само њихов човек може да се запосли“, прича за НИН саговорник са КиМ, добро упућен у тамошње (не)прилике.

Даље ширење легалних послова Веселиновића и Радоичића, бар на Косову, заустављено је када их је почетком децембра 2021, заједно са десетак њихових сарадника и пословних партнера, Трезор америчког Министарства финансија ставио на црну листу санкција, уз оптужбе да су вође организоване криминалне групе.

„Шверц који је раније бујао, посебно горива, сада је готово елиминисан“, тврди за НИН Дардан Кочани, повереник Међународне иницијативе за борбу против организованог криминала, из Приштине. Он, такође, наводи да се у међувремену Ментор Бећири, главни човек за везу са Звонком Веселиновићем, повукао из послова који су га везивали са њим. С друге стране, везе које са јужне стране Ибра има његов кум, Милан Радоичић, „јаче су и трајније природе,“ баш као и оне у региону, тврди Кочани.

Ту тезу потврђује и нешто више од годину дана стари снимак разговора Мимозе Кусари, вође парламентарне групе владајућег Самоопредељења премијера Аљбина Куртија и Игора Симића из Српске листе, који је недавно у наставцима објавио косовски портал Национале. У том разговору, вођеном у кабинету Мимозе Кусари, на њено питање ко заправо одлучује у Српској листи, Симић је одговорио да је њен формални председник Горан Ракић, али да Милан Радоичић уистину управља Српском листом. „Што се тиче свих тих одлука, мислим да нема потребе то да ме питаш, ти знаш да смо већ причали о томе и ја сам ти објаснио како функционише. Прво, човек није заслужио уопште такво опхођење према њему. Ставили сте га на ’стоп’ листу овде за неки случај који нема благе везе са њим. Ти си мени тада рекла да ћеш да разговараш са премијером, да ће премијер да види о чему се ради и да ће да разговара са министром правде и министром полиције“, рекао је наводно Симић Мимози Кусари. А да би отклонио било какве дилеме, рекао је и да на неке одлуке, које Српска листа доноси заједно са Радоичићем, „не може да утиче ни Вучић, нити било ко други“.

Из тих разговора наслућује се да би Радоичић хтео, али да са властима у Приштини још није решио статус persona non grata на КиМ. У Србији, иако је већ две и по године на режиму санкција САД, није имао таквих проблема. Напротив. За релативно кратко време, са кумом Звонком и његовим братом Жарком Веселиновићем у Србији је изградио пословну империју, која ортацима сваке године испоручује милионе евра профита из легалних послова. Њихова „кровна“ компанија Инкоп из Ћуприје, у чијем саставу послују и фирме Доли Бел (власник је истоименог хотела и ресторана на Копаонику), Путна изградња, а од пре две и по године и Нови Пазар пут и Бетоњерка Алексинац, имала је 2022. нето добит 28,8 милиона евра, а годину дана раније профит је био 18,8 милиона евра. Две њихове компаније, Инкоп и Нови Пазар пут, често су ангажоване као подизвођачи на изградњи путева широм Србије, које финансира држава, не толико новцем из буџета Србије, градова и општина, колико страним кредитима које ће са каматама враћати сви порески обвезници.

Посебно је импресиван раст прихода њихове нове фирме, Нови Пазар пут. Пре него што су је преузели Радоичић и браћа Веселиновић, та фирма је 2019. имала укупне приходе нешто веће од две милијарде и нето добит од само 20,9 милиона динара. Са новим газдама, међутим, већ две године заредом Нови Пазар пут има приходе веће од пет милијарди динара, а за само три године газдама је направио нето профит од 2,65 милијарди динара или скоро 22,5 милиона евра. Поређења ради, у последњој години пре него што су је преузели Радоичић и браћа Веселиновић, нето добит била је мања од 178.000 евра. Након тога је у просеку сваке године била не 42 одсто, већ 42 пута већа.

И трећа њихова фирма, Бетоњерка Алексинац, из године у годину бележи све боље резултате. Прошле године повећала је приходе на 412,9 милиона и исказала добит пре опорезивања од 104,2 милиона динара. Поента је у томе да је та фирма годинама била у стечају и да од 2015. до јесени 2019. није имала ни динар прихода. Тако је било све док је 25. септембра 2019. није купио Инкоп. Већ у првој години са новим газдама, 2020. у до тада празну рубрику – пословни приходи уписана је сума од 174 милиона, следеће 250,8 милиона, а лане 412,9 милиона динара.

Успон тројице ортака са севера Косова на српском пословном небу почео је у јесен 2018, када су Радоичић и браћа Веселиновић и формално постали власници Инкопа. До тада се у Агенцији за привредне регистре пет година као власница водила Душица Максимовић, сестра браће Веселиновић, која је пре пет година Жарку пребацила 20 одсто, а Звонку и Милану Радоичићу по 40 одсто удела. Од тада је, судећи и по јавно доступним финансијским показатељима, почео незадрживи успон, о чему сведочи и податак да је 2018. нето добит Инкопа била мања од 543.000 евра, а лане је консолидована нето добит достигла рекордних 28,8 милиона евра. За само четири године, дакле, добит су увећали 5.200 посто!

Многи економисти указују на то да у Србији, деценијама уназад, свака власт има своје тајкуне, а о блиским везама тандема са севера Косова са врхом државе и СНС-а, осим чињенице да је Радоичић потпредседник Српске листе, на известан начин сведоче и селфији старијег Веселиновића са братом председника Андрејем Вучићем. О тим везама посредно сведочи и наизглед ситан детаљ да је извесни Милан Милетић из Ћуприје пре 11 година, под редним бројем 2.283, био на списку донатора СНС-а за изборе 2012. Недуго потом, 8. марта 2013. Катарина Милановић из Лазаревца, дотадашња власница Инкопа бесплатно је фирму уступила сестри Звонка Веселиновића, која Милетића одмах именује за директора, а седиште фирме сели из Лазаревца у Ћуприју. Милетић је и данас директор Инкопа и један од законских заступника Доли Бел, ћерке-фирме коју је Инкоп основао 2015. Све остало је историја.

А историја Милана Радоичића почела је не на економским, већ у рубрикама црне хронике, у јуну 2003, када је после акције Сабља у садејству српске, македонске и бугарске полиције ухапшена такозвана Лесковачка група, која је 13. јануара те године у Скопљу отела македонског бизнисмена Митада Салија, заступника Фолксвагена за Северну Македонију. Двојица ухапшених и киднаповани Сали именовали су, односно препознали Радоичића као једног од учесника у отмици, али су накнадно променили исказ. Један од њих, Александар Шошкић, некадашњи жандарм и учесник рата на Косову, у марту 2004. умро је од прекомерне дозе лекова у београдском Централном затвору, док је други ухапшени, Милутин Павловић, 1. августа 2005. побегао из затвора у Забели.

Радоичић је ухапшен и септембра 2009, када је полиција на улазу у Рашку, заустављајући аутомобил у коме се налазио, утврдила да је показао фалсификовану личну карту на име Јована Калезића из Даниловграда. Калезић је, иначе, хапшен у неколико наврата због трговине дрогом и нелегалног поседовања оружја. Радоичић је тада изјавио да је туђу личну карту са својом сликом користио због учешћа у рату на Косову. Ослобођен је кривице за учешћа у отмици. Деценију и по касније, Радоичић је не само потпредседник Српске листе већ и по многим критеријумима „успешан бизнисмен“, који сасвим лепо може да живи и од легалних послова.

У међувремену, и на северу Косова је успостављен нови механизам, у виду тендера, преко којих се повлашћеним појединцима одобрава новац из буџета Србије, за финансирање неких пројеката од наводно општег значаја. С друге стране, нема баш много доказа да ико контролише намену тако одобрених пара пореских обвезника. Зато није ни чудо што се на сваком кораку, уместо готових, могу пронаћи трагови започетих, али недовршених објеката, као ново споменичко наслеђе једне политике која све своје успехе базира на привиду и илузијама, ма колико да оне коштају. При томе, недовршени пројекти, за које је новац већ исплаћен, бар су видљиви, али постоје бројни примери и „објеката“ који никада нису ни започети, иако је новац одавно пребачен на рачуне извођача радова. И док су за обичне грађане ти пројекти само илузија, то се не би могло рећи за неке „бизнисмене“, јер је захваљујући тим илузијама за њих постала реалност чињеница да се по износима на својим рачунима сада могу сврстати у нову финансијску елиту земље. При томе је вредност некретнина у њиховом поседу само спољашња манифестација финансијске моћи коју су стекли и која се сада види у Косовској Митровици, а још више у многим градовима у централној Србији.

Један од најекспониранијих подухвата на северу КиМ била је Сунчана долина, повратничко насеље на брду Мали Звечан, изнад Косовске Митровице. Одабране фирме са севера Косова добиле су вишемилионске износе за изградњу овог насеља, по узору на израелске кибуце. У тој „екипи“ била је и фирма Рад 028 из Звечана, која је од 2015. „победила“ на више од стотину тендера за разне пројекте, чија је укупна вредност, према рачуници НИН-а, скоро 110 милиона евра (инфо графика број 1). Формални власник ове компаније Радуле Стевић широј јавности постао је познат тек када је америчко Министарство финансија и њега у децембру 2021. обухватило санкцијама, а као разлог наведена је блиска сарадња са Радоичићем и Веселиновићем.

https://t.co/hiLbPvftfX KRIK: U popločavanju beogradskih ulica učestvuje firma u kojoj su vlasnici Veselinović i Radoičić #mediji pic.twitter.com/eoWKK3oiGZ

— Dijalog Net (@DijalogNet) August 22, 2020

 

Уз Радула, на тендерима је више послова добила и Ирена Стевић, власница фирме И&М Стил, такође из Звечана, којој су поверени послови вредни око два милиона евра. Још један саговорник НИН-а на северу Косова који, такође, није желео да му се помиње идентитет, каже да се за Стевића чуло у последњих седам-осам година, те да је близак СНС-у.

„Јавна је тајна да је Стевић ’играч’ Звонка Веселиновића и Милана Радоичића. Иза његове фирме стоје њих двојица. Он је добијао скоро све тендере које је овде расписивала држава Србија, али је добијао и послове које раде албанске фирме. Нико други не сме и не може да добије тендер, све и да понуди упола нижу цену. Иначе, као раднике углавном ангажује Албанце, јер су знатно јефтинији“, каже саговорник НИН-а.

Сам Стевић је у изјави за НИН 2019. казао да је он власник фирме Рад 028, која је, према његовим речима, у том тренутку запошљавала више од 350 људи. „Ми запошљавамо све, Србе, Албанце и Турке и сви они добијају редовне плате. Сарађујемо са албанским фирмама, јер је то једини начин да добијемо довољне количине сировог бетона или асфалтне базе… Али, на нашим градилиштима се говори српски“, рекао је тада Стевић.

Две године касније, након што га је Министарство финансија САД ставило на листу за санкције и повезало са „организованом криминалном групом Звонка Веселиновића“, Стевић је за портал КоССев одбацио било какве везе са Веселиновићем. „Могу да причају шта год хоће, ја се са Звонком Веселиновићем нисам видео 20 година и никада нисам имао никакве додирне тачке са њим, тако да су то стварно сулуде приче… Све што сам радио, радио сам, и иза сваког свог посла стојим. Ја имам фирму регистровану у косовском систему, плаћам редовно порез, исправан сам и сто одсто чист. Сви знају ко сам и шта сам, како радим. Иза сваког свог пројекта стојим, нема ниједан мој пројекат да је погођен и да није одрађен. С обзиром на то да знају сви ко сам и шта сам, мислим да ова одлука неће да отежа моје пословање“, казао је тада Стевић.

Е, сад у овај Стевићев исказ, макар у онај део о свим одрађеним пројектима, не уклапа се баш Сунчана долина. Уговор о изградњи насеља за повратнике потписан је 2015, али оно ни после осам година није завршено. Осим Рада 028, за овај посао 6,66 милиона евра добио је и РП Инвест, брзо растуће грађевинско предузеће, чији је власник председник Удружења привредника севера Косова и Метохије, Радош Петровић из Косовске Митровице. Уз то, предузеће са скоро истим именом, РП Инвест 1980 из Крагујевца, које се води на Радошеву супругу, Јелену Петровић, за исти посао добило је четири милиона евра, у неколико транши, од децембра 2018 до априла 2020. Директор владине Канцеларије за КИМ Петар Петковић у ауторском тексту за Политику од 17. априла ове године тврди да ће насеље „ускоро бити отворено“ и да су у току „завршни радови на уређењу цркве и јавних површина“.

Иако ни тај велики и помпезно најављени пројекат ни после осам година није завршен, другој фирми Радоша Петровића, РП Кнез КМ требало је само неколико месеци да на месту кошаркашког игралишта у Улици краља Петра, јединог у центру Митровице, изгради своју нову вишеспратницу са пословним простором у приземљу и луксузним становима на четири спрата изнад. И истовремено да тако затвори пешачку стазу до галерије Акваријус, једине такве установе културе у том граду.

Треће предузеће у којем је Радош Петровић сувласник, са уделом од 50 одсто, РП Еуро Инвест из Крагујевца много више гради по централној Србији. Та фирма недавно је представила луксузни грађевински пројекат пасторалног назива Зелена оаза – комплекс четири зграде од по пет спратова са локалима за пословни простор у приземљу, 348 станова и 452 паркинг места у Крагујевцу. Осим Петровића, 25 одсто удела у РП Еуро Инвесту има и фирма Еуро-ПВЦ из Рашке, сестринска компанија БАН Инвеста Бојана Премовића, познатог угоститеља са Копаоника, грађевинског предузетника и човека од великог поверења Милана Радоичића, док по 12,5 одсто имају Давор и Далибор Пековић.

„Радош Петровић фактички ’држи’ читав Крагујевац и колико знам није повезан са Веселиновићем и Радоичићем. Иначе, он је раније био опозиција, увек је био против напредњака, да би се то променило у последњих пет-шест година. Био је и повереник странке Покрет снага Србије Богољуба Карића“, прича НИН-ов извор о политичкој позадини још једног контроверзног бизнисмена са севера Косова

У нову зграду на митровачком шеталишту уселили су се надалеко чувени ресторан Греј и Српска листа. Баш добре комшије, с обзиром на то да је Радоичић потпредседник Српске листе, а заједно са браћом Веселиновић је сувласник Инкопа из Ћуприје, преко којег су 2015. основали и фирму Доли Бел, у чијем саставу послује и хотел Греј на Копаонику.

Зграду на парцели у свом власништву, процењену на 350.000 евра, гради и некадашњи градоначелник Северне Митровице Горан Ракић. Радници на његовој грађевини, која ће имати седам спратова, углавном су Албанци, а саговорници НИН-а објашњавају да је њихова дневница увек макар за 10 евра нижа него за српске грађевинце. Према проценама упућених у цене некретнина у Митровици, када Ракићев објекат буде готов, његова тржишна вредност биће око два милиона евра.

„Некада је цена станова била између 280 и 340 евра по квадрату, а сада се цене крећу у распону од 700 до 1.000 евра. Српска листа станове даје кадровима СНС-а, не водећи нимало рачуна о људима који су заиста социјално угрожени. Иначе, овде сви знају како је ишао политички и пословни успон Горана Ракића. Најпре је радио као ватрогасац, затим као возач Крстимира Пантића, бившег председника северног дела Општине Косовска Митровица. Најпре је под сумњивим околностима завршио Економски факултет, а потом је, након 2013. и докторирао и сада предаје на Вишој економској школи у Лепосавићу“, каже још један саговорник НИН-а који је желео да остане анониман.

Посебна је прича о томе како добростојећи Срби са севера Косова враћају дугове својим „добротворима“. Илустративан је пример власника фирме Рад 028, Радуле Стевића, који је купио стан од 90 квадрата и гаражу у Београду на води, а саговорници НИН-а са севера Косова тврде да станове у Београду имају и други челници Српске листе, с тим што се као формални власници воде њихови ближи и даљи рођаци, који уместо њих издају те некретнине. „Велики део новца од послова на северу Косова, укључујући и градњу над којом контролу имају кадрови напредњака, враћа се ’у рикверц’, односно натраг у Београд, јер се тако опраним парама, између осталог, купују станови у Београду на води“, каже извор НИН-а.

Срђан Вуловић, некадашњи председник Општине Зубин Поток и власник Колашин превоза, једне од две компаније које држе аутобуске линије ка Београду, уједно је и власник грађевинског предузећа у Крагујевцу Седеф Г, које у том граду поседује зграду са 35 станова у Цетињској улици, са 18 гаражних места. По просечној цени од 1.000 евра по квадрату, вредност ове некретнине је око 1,8 милиона евра. Уз то, Седеф Г почиње да гради или аплицира за грађевинску дозволу за сличне пројекте на још најмање две друге локације у Крагујевцу.

Срђан Вуловић је, заједно са братом Стеваном, својевремено био означен као наследник и припадник криминалних група које су деловале на Kосову након хапшења Радоичића и Веселиновића 2012. Обојица су осуђени због шверца нафте на по четири године затвора, али су, разуме се, били недоступни органима Србије. Локални медији извештавали су да је Вуловић купио и шљункару у Лешку, где је такође градио и халу површине која се мери у стотинама квадрата. „Срђан Вуловић је у рангу са Веселиновићем и Радоичићем. Он и његов брат имају сопствени возни парк у коме је и велики број аутобуса и практично имају монопол на свим линијама, тако да у тај ’забран’ нико не може да привири. На северу организују сва путовања, екскурзије, одласке на страначке скупове… Иначе, Срђан Вуловић је раније био кадар СПС-а, сада је у СНС-у“, прича наш саговорник.

За разлику од тих, приватних пројеката, они који се финансирају јавним новцем напредују неупоредиво спорије. Или, још горе, тапкају у месту. Високо место на дугачком списку недовршених пројеката свакако заслужује и највећи и за грађане можда најважнији – Регионални водовод за четири општине на северу Косова. Његова градња почела је пре једне деценије, 2013, када је промовисан као пројекат од капиталне вредности који ће омогућити несметано снабдевање пијаћом водом Лепосавића, Зубиног Потока, Звечана и Северне Митровице, водом из језера Газиводе. Коштао је два људска живота и више од 16 милиона евра. Два радника РТД из Бора страдала су, наиме, током прокопа тунела у Јагњеници у Зубином Потоку, а њихова тела пронађена су у тунелу неколико дана после нестанка. Половину новца за водовод обезбедила је Влада Србије, а још толико општине, које су се због тога задужиле и узеле кредите код београдских комерцијалних банака. После неколико одлагања, пројекат је проглашен успешно завршеним на Видовдан, 28. јуна 2019, али ће вам сваки Митровчанин посведочити да град и данас добија воду из Фабрике воде у Шипољу у јужној Митровици. Искључења и рестрикције воде су и даље редовна појава у Митровици и Звечану.

Одлука о изградњи нове зграде Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици 2017, уз подршку Европске комисије, у договору са Београдом била је један од оних ретких пројеката који је могао да додатно стабилизује позицију српске заједнице на Косову. Али, посао изградње је пропао, а ЕК је повукла бесповратну финансијску подршку преко ИПА пројеката од 4,5 милиона евра, јер општина Митровица званично није припремила земљиште за градњу, а незванично зато што тај посао није добила „права фирма“. Та права фирма, Рад 028, започела је радове на рашчишћавању терена за градњу нове зграде Универзитета у јуну 2021, а од 16. августа 2021. до 13. јануара 2023. добила је у четири транше укупно 929 милиона динара или 7,74 милиона евра да обави тај важан посао. Данас, две и по године касније, није завршена ни половина грубих радова.

„Тамо никада нема више од десетак радника“, сведочи за НИН један од запослених на Универзитету који је захтевао анонимност. Пројекат је, тврди, исти као и онај који је направио аустријски IC Consulten, уз ингениозну измену плана тако што су лабораторије, које су билe предвиђене на последњем спрату, сада спуштене на трећи, а Ректорат је подигнут на врх зграде. Само та измена плана коштала је, према речима саговорника НИН-а, око 300.000 евра.

Један други мајдан у који се бесомучно сипа новац из буџета је Здравствени центар у Косовској Митровици. Само за реконструкцију и доградњу објеката физикалне медицине 2021. је издвојено 497 милиона динара или 4,14 милиона евра. И тај посао је добио Рад 028, а радови су свечано отворени у присуству начелника овог одељења др Драгише Миловића, некадашњег сарадника Оливера Ивановића, сада функционера Српске листе и председника општине Звечан у оставци. У међувремену је још 296 милиона динара Рад 028 добио за реконструкцију постојећих објеката Здравственог центра у Митровици.

Приликом завршетка радова на одељењу Физикалне медицине у aприлу ове године, Даница Грујичић, министарка здравља у Влади Србије, најавила је да ће њено министарство набавити и одговарајућу медицинску опрему за то одељење. Истом приликом Грујичићева је тихо најавила и опремање ангио-сале у Здравственом центру у Косовској Митровици, која не постоји, иако је свечано отворена још 2013. Због тога се тешки, животно угрожени кардиоваскуларни пацијенти и даље лече на ВМА у Београду, док се стотине милиона динара уграђују у зидове одељења за лечење реуме.

„Обавеза државе Србије је да на један законит, транспарентан начин набави још један скенер, који ће бити компатибилан са ангио-салом, јер је важно да ти стратешки апарати буду компатибилни.“ Ова помало необична реченица министарке Грујичић, у којој наглашава нужност законитости у набавци опреме постаје јаснија са сазнањем да је иста фирма, Рад 028, задужена и за набавку опреме за Здравствени центар у Митровици. Једнако тако ова фирма „стручна“ је и за набавку опреме за Универзитет, а као круна свега располаже дискреционим правом у расподели помоћи домаћинствима за грађевинске радове, или започињање малих бизниса. Реч је о стотинама милиона динара, нaд којима не постоји никакав надзор надлежних органа.

Од оснивања, 2014. до данас фирма Рад 028 на тендерима које су расписале општине на Косову добио је послове вредне укупно 13,17 милијарди динара или скоро 110 милиона евра. Већина ових пројеката није завршена. Неки нису ни започети.

Да држава није заборавила ни Грачаницу, ни општине јужно од Ибра, потрудио се да нагласи председник Србије и на бизнис форуму у Лепосавићу 2018, када су најављена три велика пројекта, инвестиције у три мини-фабрике. Прва је била фабрика сточне хране, капацитета 5.000 тона годишње и подни магацин за складиштење сировина и готових производа у Грачаници, на територији Општине Приштина. И овај посао додељен је, у августу 2020, фирми Рад 028, по понуђеној цени од 114,9 милиона динара или 977.000 евра. До данас радови нису ни започети.

Други велики пројекат била је изградња хладњаче за воће, складишног капацитета 2.000 тона у Лапљем Селу. И тај посао, по цени од 157,5 милиона динара или 1,34 милиона евра, такође у августу 2020, на тендеру добила је фирма чији је власник Радуле Стевић у међувремену доспео на листу санкција САД. Од свих радова на сва три пројекта, завршен је – један темељ.

„Српска листа данас служи само као проточни бојлер за новац који се враћа у Београд на води или у друге веће центре“, каже за НИН Бранислав Крстић, политички аналитичар, некадашњи репортер Ројтерса и чест гост ТВ политичких дебата у Приштини. „Мислим да је коначни циљ те и такве политике исељавање што већег броја грађана српске заједнице и решавања проблема Косова тим путем.“

Крстић је уверен да је Српска листа пројекат који је осмишљен и настао уз наглашену подршку неких политичара са Запада и уз издашни прилив буџетских пара и из Београда, али и Приштине. „Владе Исе Мустафе, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја обезбедиле су стотине, па и хиљаде радних места и милионе евра буџетског новца, који се сливао у руке босова Српске листе, који су их даље трампили за гласове на изборима. Дакле, косовска држава је један од главних фактора јачања Српске листе на северу Косова, јер је она од почетка била инструмент за гушење сваког отпора Срба. То је учињено, али је Српска листа и даље потребна за моменат када званични Београд са пројекта ’Косово је срце Србије’, пређе на пројекат ’ЗСО је срце Србије’, а косовским Албанцима да независност. Тренутно је Косово део државе Србије само у њеном буџету“, истиче Бранислав Крстић.

Ако се има у виду да се из буџета Србије, према изјавама највиших званичника, годишње за КиМ издваја око 800 милиона евра, а да је буџет Косова за 2023. око 3,2 милијарде евра, јасно је да Срби са севера више новца добијају из Београда него из Приштине. То је и један од начина на који Београд контролише косовске Србе, а Приштина то не може. Но, упркос свим тим стотинама милиона евра, деценијама уназад на северу Косова није изграђена ниједна тржишно оријентисана и успешна приватна компанија.

„Скоро 50 одсто севера КиМ је под шумама, а нисмо успели да направимо ниједну дрвно-преређивачку фирму. Босови Српске листе много се више интересују за грађевину и гради се на сваком кораку, јер новца има, а и радне снаге, коју готово 100 одсто чине Албанци. Потребно је, ипак, уважити чињеницу да је шверц не само криминална делатност, већ и важна привредна грана на северу Косова, од које живе многе породице. Притом сви они везани су перверзном омертом којом се за посао, за плату неког од чланова уже породице, мора учинити било шта. Подсећа ме та ситуација овде на ону коју је Србија недавно упознала у Јагодини. Скоро цела заједница је уцењена на тај или сличан начин“, каже за НИН некадашњи службеник српских институција на северу са одличним увидом у „организационе методе“ Српске листе.

О томе како се арчи јавни новац за НИН сведочи и Бранимир Стојановић, некадашњи председник Општине Грачаница. „На чишћење, прање и зимско одржавање улица Општина Грачаница је за 2021/2022. потрошила 1.330.000 евра. Само у јулу 2022. за услуге прања тротоара и пешачких стаза Општина Грачаница платила је 58.772 евра. Према фактури опрано је неких 14.693 метара тротоара и пешачких стаза, које у нашој општини не постоје“, истиче Стојановић.

Таквих примера је небројено. Тако НИН-ов извор који је на почетку текста објаснио да иза финансијских малверзација стоје пре свега политички разлози наводи да је у једном тренутку на северу Косова прављено седам базена. „У Зубином Потоку, месту од 5.000 становника, грађен је затворени базен. Потрошено је милион и по евра, а базен никад није саграђен. Слично је било и у Лепосавићу где је, такође, планирана изградња затвореног базена. Потрошено је 800.000 евра, новац је дошао из косовског буџета, а ископана је једна рупа и пободена су два шипа. Нико никад није позван да макар објасни где је отишао тај новац.“

Говорити само о криминализованом северу представља данас политичку платформу, која нема утемељење, каже за НИН Кајлеб Ваугх, политички аналитичар НГО Актив из Косовске Митровице. „Његово јачање било је плод политичког договора, али су према нашим информацијама криминалне активности у сарадњи српских и албанских група сада у силазној путањи.“

Ветон Елшани, потпуковник Косовских полицијских снага, тренутно први човек Дирекције Север са седиштем у Северној Митровици, истиче за НИН да проблем није само шверц, већ и „бројне откривене плантаже канабиса и апарати за рударење криптовалута“. У прилог томе наводи да су припадници КПС за годину и по дана пронашли и уништили 11 мини-плантажа канабиса на северу Косова. Он и двоје његових колега из службе за борбу против наркотика, са којима смо разговарали, наводе да су ове акције биле плод тајних мера надзора, а да је канабис био намењен „београдском тржишту“. Извор НИН-а тврди да рударење криптовалута држе Албанци, док су плантаже и мале лабораторије за производњу канабиса у заједничком власништву Срба и Албанаца.

„Ми смо оријентисани само на борбу против криминала, политика нас не занима“, додаје Елшани, а на питање како прави разлику између организованог криминала и ситног шверца од кога живе бројне породице, одговара да сам закон прави разлику и да не мисли да сада има толико пуно тог ситног шверца. „Мислим да овде већи проблем ствара корупција, којом би требало да се баве одговарајуће службе“, истиче Елшани.

За сада се стиче утисак да је због корупције и криминала на северу КиМ више забринуто Министарство финансија САД, него власти у Београду и Приштини. Јер, како другачије објаснити да све веће приходе и профите остварују управо фирме чији се власници већ годинама налазе на црној листи САД. Као да су америчке санкције Радоичићу, Веселиновићу, Стевићу и са њима повезаним лицима својеврсна препорука за добијање нових, уносних послова, који се финансирају новцем пореских обвезника Србије.

Истраживачки тим НИН-а
Милан Радоњић, Милан Ћулибрк,
Зоран Прерадовић, Драган Јовићевић