БЕОГРАД – Најкраћи и најпрецизнији увод за овај разговор са генералом Александром Димитријевићем, бившим дугогодишњим шефом КОС-а, гласио би – ово је аутентично свједочење о неким важним, преломним, опасним и драматичним тренуцима из наше новије историје. Вриједност овог свједочења је и у томе што је неколико пута током нашег разговора генерал Димитријевић рекао – за Побједу ово сада први пут говорим јавно.
Набрајати у уводу акценте из обимног, вишесатног разговора био би тежак задатак. Зато је најбоље одмах почети и то с краја…
ПОБЈЕДА: Били сте шеф КОС-а од 1993. године, док вас Милошевић није смијенио дан уочи почетка бомбардовања…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Практично од краја 1992. године, па до тог дана – 23. марта 1999. године…
ПОБЈЕДА: И онда изненада – смјена…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Моја смена није дошла с неба. На тај финални разговор са Милошевићем отишао сам потпуно миран. Пре тога сам већ био раздужио сву документацију, опрему… Зашто? Зато што сам два месеца раније био упознат шта ми се спрема. Било је само питање дана када ће доћи до реализације. Знате, налазити се на челу такве службе, а не знати да ће вас сменити, била би брука. Тим пре што је само пар месеци раније са места начелника Генералштаба ВЈ смењен генерал Момчило Перишић.
ПОБЈЕДА: Шта је био непосредни повод да вас Милошевић смијени?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Разлог је било неслагање око начина решавања проблема Косова. Наиме, неколико нас у Генералштабу – заједно са генералом Перишићем, залагали смо се да се проблем Косова, уместо силом, решава политичким средствима. Милошевић и људи око њега, међутим, имали су другачије мишљење. Тих месеци сам на састанцима војног и политичког руководства државе веома често упозоравао да је примена силе у обрачуну са терористима често непримерена и да би све то лако могло довести до војне интервенције НАТО-а на СРЈ.
ПОБЈЕДА: Кад сте сазнали да Србији, односно СР Југославији пријети бомбардовање?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Негде јула 1998. године, на једном састанку код Милошевића, пред тридесетак присутних сам рекао да моја служба располаже озбиљним подацима да ће, у тренутку када ситуација на Косову буде проглашена хуманитарном катастрофом, уследити бомбардовање. На крају се то и догодило, па смо под изговором спречавања хуманитарне катастрофе, ми доживели сопствену хуманитарну катастрофу.
ПОБЈЕДА: Шта се тачно дешавало тог 23. марта 1999. године?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Пре нашег сусрета 23. марта, Милошевић је неколико дана разговарао са тадашњим замеником америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, Ричардом Холбруком. Када је Холбрук, након последњег састанка, око тринаест часова кренуо на аеродром спремајући се да напусти Југославију, Милошевић лично ме позвао телефоном.
„Шта радиш?“ – питао је. „Ајде, седи у кола и дођи до мене“.
Отишао сам у Двор, где је Милошевиц имао своје радне просторије.
„Седи“, каже, „хоћемо ли да попијемо кафу? Шта има ново?“
Рекао сам му како, по мојим информацијама, НАТО бомбардовање само што није почело, упозоравао га да су, у том смислу, све припреме вец завршене, да се чека знак за почетак и да можда више и нема времена да се све заустави…
Сугерисао сам му, ипак, да телефоном одмах позове госпођу Олбрајт и да покуша да ту ствар некако реши.
„Ма шта ја имам њу да зовем и шта с њом да разговарам?!“ – одмахнуо је руком.
ПОБЈЕДА: Како сте ви реаговали?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Рекао сам му да мислим да је то погрешно, да ће нам НАТО уништити земљу, да ће народ изгинути и да ће, у коначном, он бити крив за све…
„Због тога бисте, господине председниче, могли да завршите у Хагу“ – рекао сам му без увијања.
ПОБЈЕДА: А како је он реаговао?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Милошевић је био човек који је умео да слуша, али ви никада на његовом лицу нисте могли да прочитате шта мисли о томе што чује. Мирно је саслушао то што сам му рекао… Настала је „драмска пауза“.
„Добро, није то баш тако“ – рекао је. „Ако и буду бомбардовали, можда ће два-три дана гађати неке касарне…
„Председниче“ – прекинуо сам га – па, те касарне су наше касарне! У њима се налазе наши људи, не можете тако… Поред тога, када операција буде покренута – пошто је то такав систем – и кад би се донела одлука да се бомбардовање прекине, потребно је најмање двадесет дана да би се зауставила“.
ПОБЈЕДА: Шта је на то рекао Милошевић?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Нисам те због тога позвао“ – рекао ми је. „Него, већ ево седам година си на том месту и то није нимало лак посао, тражи велика одрицања… Мислим да је време да се мало одмориш“.
Поновио сам му шта се спрема, све се, као чудећи његовој идеји о мом одмору.
„Ма не, не…“ – наставио је. „Нисам мислио буквално. Мислио сам да би могао да одеш на неку другу функцију, да мало одмориш… Млад си, знаш језике… А да одеш на неку дипломатску функцију, као амбасадор па, кад све ово прође, да се вратиш?“
ПОБЈЕДА: Нијесте прихватили?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно, одбио сам и предложио му да ме пензионише.
„Не, то не долази у обзир!“, брецнуо се.
„Немојте да мучите ни себе ни мене“ – рекао сам му мирно. „Недостаје ми 43 дана да бих имао пун пензијски стаж, могу да пођем на одмор, јер га десет година нисам користио, и да после тога лепо одем у пензију“.
Опет је настала нека неугодна ћутња коју сам прекинуо рекавши да му гарантујем да од мене нико неће сазнати ништа од тога шта се у међувремену дешавало.
„Успут“, додао сам, „молим Вас да ове Ваше „климоглавце“, умирите и наредите им да ми не праве проблеме. У супротном, бићу принуђен да се браним. А у одбрани су, као што знате, дозвољена сва средства…
ПОБЈЕДА: Како се то завршило?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Погледао ме је, пружио руку и рекао – ОК! Типично за Милошевића. Испратио ме до врата…
„Кога ћете поставити на моје место?“ – питао сам га излазећи.
Тада сам први, последњи и једини пут видео Милошевића који је оборио поглед. Увек би вас гледао у очи.
„Још увек нисам одлучио“ – рекао је.
Хтео сам још нешто да кажем, али сам ипак одустао…
ПОБЈЕДА: Шта се даље дешавало?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сутрадан ме позвао тадашњи министар одбране, покојни Павле Булатовић, који је из медија сазнао да сам смењен. Није ни знао за овај мој разговор са Милошевићем. Булатовић је био у шоку. Али, имао сам утисак да му је лакнуло када сам му рекао да сам већ све био решио са Милошевићем.
Уследио је притисак из кабинета начелника Генералштаба, из Милошевићевог кабинета да ми се хитно уручи решење о пензионисању, да ми се чак откупе она 43 дана пензијског стажа која су ми недостајала. Ни толико нису могли да чекају.
ПОБЈЕДА: И онда?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Добивши решење, практично сам избачен на улицу у 51. години живота. Морам да признам да сам у том моменту био мало и уплашен.
ПОБЈЕДА: Зашто сте били уплашени?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Пре тога сам имао неке озбиљне сукобе – наравно, професионалне, не личне – са тадашњим шефом Службе државне безбедности Србије Радомиром Марковићем. Сукобили смо се пошто је моја служба почетком 1999. године открила да они прислушкују целу команду Приштинског корпуса. О томе сам упознао Милошевића и упозорио га да размисли где ће ти снимци завршити, пошто је он са Шаиновићем, Павковићем и осталима на КиМ разговарао готово искључиво војном линијом.
ПОБЈЕДА: Да ли је само то био разлог да се плашите?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Не само то. Рећи ћу вам нешто о чему раније нисам јавно говорио. Озбиљан сукоб смо имали када је генерал Перишић смењен са места начелника Генералштаба ВЈ. То је било негде крајем новембра 1998. године на седници Врховног савета одбране. Перишић се, иначе, залагао за политичко решавање проблема Косова, противио се ангажовању војске мимо Генералштаба, што се повремено дешавало, јер су нека наређења на КиМ ишла директно из кабинета Милошевића, а не преко Генералштаба, што би био регуларан пут.
ПОБЈЕДА: Гдје је одржана та сједница?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: У Београду, у вечењим часовима. Перишић на ту седницу није био позван иако је, по функцији, требало да буде. Негде око 22 сата, Милошевић је позвао Перишића телефоном.
„Момо, ти више ниси начелник Генералштаба!“
Колико знам, једини који се супротстављао том решењу, и то врло озбиљно, био је Мило Ђукановић, тадашњи председник Црне Горе.
ПОБЈЕДА: Зашто је Ђукановић био против Перишићеве смјене?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Можда и због тога што смо претходно у више наврата, и Перишић и ја рекли председнику Ђукановићу да док смо на својим функцијама, Црна Гора неће имати ни један проблем са Војском Југославије. Тако је и било. Наравно, постојали су неки проблеми, али смо их у ходу решавали. Проблеме безбедносне природе сам ја успевао да решим са тадашњим шефом СДБ, односно министром унутрашњих послова Црне Горе, покојним Вукашином Марашем.
ПОБЈЕДА: И шта се дешава послије сједнице?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Перишић је тада буквално био ван себе. Позвао ме је МУП-овом линијом, која је, као, била заштићена.
„Јеси ли чуо да више нисам начелник Генералштаба?“ – питао је.
„Ма, не причај глупости! – рекао сам.
„Јесте, јесте… – настављао је. „Управо ме је звао Милошевић и рекао да је све готово!“
„Дај, бре, Момо“, кажем, „пусти те глупости! Иди спавај па ћемо сутра да причамо“.
„Спремај се“ – није се заустављао Перишић. „Јавићу кабинету да хитно закаже седницу колегијума.“
Саветовао сам му да је не сазива, јер би то могло да изазове додатне компликације.
„Нисам сигуран да неко ноћас неће „покривати“ све нас“, рекао сам на крају.
Ипак сам успео да га убедим.
ПОБЈЕДА: Не разумијем, гдје је ту сукоб са Радетом Марковићем?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Чућете. Десетак дана после тога одржан је некакав оперативни састанак. Претходно ми је већ један од помоћника Радета Марковића рекао како сам добро учинио што сам Перишића те ноћи одвратио од намере да у поноћ одржимо колегијум. Касније сам од људи из СДБ сазнао да је те ноћи све већ било на Оперативном центру СДБ, да је већ била подигнута специјална јединица и да ни један од нас, вероватно, не би стигао до Генералштаба на ту седницу. Било је то лично Милошевићево наређење јер му је неко дао процену да ће Перишић због тога што је смењен подићи војску и са генералима извршити војни удар.
Сада можете да разумете зашто сам био помало уплашен. Тих дана сте лако могли изгубити главу на улици, да вас не подсећам на неке случајеве. Али то је ваљда цена овог посла…
ПОБЈЕДА: Иако сте били на врло истакнутом мјесту у Војсци Југославије и то у врло турбулентно вријеме ратова у Босни, Хрватској, на Косову, нема вас нигдје у хашким истрагама, нити оптужницама. Како је то могуће?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мислим да је одговор врло једноставан. Наиме, где год сам могао да одлучујем, није се догодило ништа што би могло бити предмет интересовања Трибунала у Хагу. Уосталом, ни један човек из органа безбедности којима сам руководио није отишао у Хаг.
ПОБЈЕДА: Можете ли то конкретније објаснити?
ДИМИТРИЈЕВИЦ: Увек сам инсистирао да моји људи избегавају било какве контакте са криминалцима. Ако бих пак некога нашао у тој врсти преступа, одмах би био избачен из службе. Стално сам упозоравао моје потчињене да, колико могу, утичу на своје команданте да не повлаче потезе који нису у складу са оним како би војска морала да поступа. На то сам стално упозоравао и на седницама колегијума Генералштаба које су фоно снимане. Сви ти материјали и снимци су после демократских промена 2000. године предати Хагу. И тада је било оних који су покојном премијеру Ђинђићу у торбама доносили разна документа, која би касније покупила Карла дел Понте. Неки од њих су можда рачунали да ће им то помоћи да буду поштеђени. На њихову жалост, није им то пошло за руком.
ПОБЈЕДА: Ипак сте се појавили у Хагу. Бар виртуелно….
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Овде су кренули да долазе хашки оперативци. Један од њих ме је позвао телефоном и са њим сам отишао на разговор. Са свима њима сам пио кафу и разговарао искључиво у београдском хотелу „Москва“. И, наравно – само јавно. Разговарао сам са њих десетак и сви су инсистирали да у Хагу будем сведок у процесу против Милошевића.
ПОБЈЕДА: Нијесте прихватили?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Питајте ме шта год хоћете. Можемо неформално да разговарамо о чему год хоћете, али да сведочим против Милошевића, то не долази у обзир.“ Говорили су да су преслушали снимке, да сам упозоравао на грешке… „Тако је“, рекао сам им. „Упозоравао сам када је било потребно, а ви од мене тражите да на то исто упозоравам и сада… То нема смисла“.
ПОБЈЕДА: Онда је стигао и Џефри Најс…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да, дошао Џефри Најс. Позвали су ме званично преко наше Канцеларије за сарадњу да, ипак, дођем у њихове просторије, овде у Београду. Дошао сам и одједном видео да неки људи почињу да монтирају камере, сталке, микрофоне… Питао сам Најса шта се догађа. „Ништа“, каже, „снимићемо Вашу изјаву“.
„Позвали сте ме на кафу“, рекао сам. „Дакле, или пијемо ту кафу или идем напоље. Не долази у обзир никакво снимање, а немам ни писану одлуку наше Владе да сам ослобођен обавезе чувања државне и војне тајне“.
Најс је излетео напоље, позивао ове наше из Канцеларије за сарадњу са Хагом… Углавном, на крају смо се растали уз претњу.
„У реду“, рекли су ми. „Ми ћемо проценити и, можда, против вас подићи оптужницу!“
„Одлично!“ Окренуо сам се ка Најсу. „Ако имате због чега, сутра је подигните! Са вама више ни уз кафу нећу да разговарам.“ Тако сам са њима прекинуо сваки контакт, а оптужница против мене, наравно, никада није подигнута. Био је то блеф, претња празном пушком што су, према мојим сазнањима, примењивали и према неким другим лицима. Можда су неки и попустили.
ПОБЈЕДА: Али ипак сте, на крају, свједочили…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: После тог „растанка“ са Најсом више ме нису контактирали. Онда се негде 2008. године појавио захтев Хашког суда да будем сведок у предмету Милутиновића, Шаиновића, Ојданића, Павковића…
ПОБЈЕДА: Опет за Косово, а не за Босну…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Тако је, искључиво за Косово. За Босну ништа. Не постоји ни један документ који би ме на било који начин повезао са ратом у Босни.
ПОБЈЕДА: Како сте одговорили на тај нови позив?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Претходно сам имао врло тешку операцију на срцу па сам им захвалио на позиву и рекао да нисам у стању из здравствених разлога да се излажем било каквој стресној ситуацији. Ипак, како је Судско веће инсистирало да се појавим, сведочио сам не као сведок Тужилаштва, нити сведок одбране, већ као сведок Суда. Судијама је вероватно било чудно што се у свим документима, записницима са састанака државног и војног врха, појављује моје име, моја упозорења, моји предлози, а нико из Тужилаштва или одбране ме не позива за сведока.
Отишао сам у Мељине на рехабилитацију и, када сам се вратио у Београд, на инсистирање Хашког суда, одлучено је да, уважавајући моје здравствено стање, не идем у Хаг, него да сведочим линком из Београда. Два дана сам сведочио и то би било цело моје искуство са Трибуналом.
ПОБЈЕДА: Након вишегодишње пензије, враћате се у службу 2005. године као помоћник министра одбране СЦГ за обавештајно безбедносне послове. Зашто?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мој долазак на ту функцију у Министарство одбране био је, мислим, инициран пре свега из Црне Горе. Позван сам у кабинет тадашњег председника државне заједнице Светозара Маровића, где ми је то саопштено. Имао сам утисак да се тражио некакав баланс: дакле, да у Министарству одбране ипак буде неко ко би на неки начин могао да те службе држи под контролом.
ПОБЈЕДА: Зашто би Црна Гора била заинтересована за ваш повратак?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Као да је тих година у Црној Гори поново почео да се враћа страх да би се војска могла злоупотребити. Тим пре што се најављивао референдум о независности. То се некако осећало у ваздуху. После сам отишао на разговор и код премијера Ђукановића. Предлог сам прихватио као привремено решење – пола године, годину највише – али под условом да претходно разговарам са Борисом Тадићем и да се и он сагласи са тим решењем. После тог разговора прихватио сам дужност.
ПОБЈЕДА: То је било вријеме интензивне кампање за црногорску независност, али можда још жешће кампање у Србији против те независности. Како сте на то гледали?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нема дилеме да је тада овде било доста анимозитета у односу на Црну Гору. Говорим о периоду након 2003. године, када Војислав Коштуница долази на место премијера Србије. Иако председник државне заједнице, Светозар Маровић је имао много проблема да изађе на крај са свим тим притисцима да Црна Гора одустане од планираног референдума. Добро је да је, на крају, уопште успео и да оде из Београда. Но, да не идемо на ту тему.
ПОБЈЕДА: Шта то ради Коштуница?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: У ваздуху се, кажем, осећало непријатељство, нарочито према премијеру Ђукановићу као главном заговорнику и носиоцу идеје независности Црне Горе. Људи из Коштуничиног окружења – Александар Никитовић, Дејан Михајлов, Раде Булатовић, у то време шеф БИА – уверавали су Коштуницу да ће резултат референдума бити повољан, то јест, да ће успети да Црну Гору задрже у оквиру заједнице са Србијом. Коштуница је то добијао као званичне информације од свог шефа БИА, од људи у свом кабинету…
ПОБЈЕДА: Али ни ви, ни тадашни министар Давинић, не остајете дуго у министарству. Шта се десило?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Раде Булатовић се тада био озбиљно примакао Давинићу, министру одбране СЦГ, који је платио то своје политичко неискуство. Њега су Коштуница и Динкић „навукли“ на танак лед, па ево и данас се, ни крив ни дужан, вуче по судовима.
Због тога сам са Давинићем већ био дошао у сукоб. Подсетио сам га да сам ја његов помоћник за обавештајно безбедносне послове, а не Раде Булатовић.
„Човече, зар не схваташ да те навлаче ?!“ – питао сам га.
Давинић је то схватио, али тек када су поднели кривичне пријаве против њега.
ПОБЈЕДА: Затим на врло необичан начин за министра долази Зоран Станковић…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Тако је, у октобру 2005. Карла дел Понте је стигла у Београд, где су јој у Коштуничином кабинету представили Станковића као новог министра одбране, за шта су од ње тражили сагласност. Она затим долази код нас у Министарство одбране, где смо покојни Мараш и ја имали заказан разговор са њом, јер је Давинић био негде на путу. Рекао сам јој да закључке доноси на бази дезинформација у вези са Ратком Младићем, које добија од свог миљеника Радета Булатовића.
„Војска чини оно што може да пронађе и ухапси Младића“, рекао сам. „А Вас лажу!“ Почела је да се љути, саопштавајући нам да добијамо новог министра одбране СЦГ – Зорана Станковића.
Замислите, он је Карли дел Понте обећао да ће за три месеца ухапсити Младића!
ПОБЈЕДА: Онда и ви одлазите…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Станковићу је наређено из кабинета Коштунице да упути предлог Савету министара СЦГ да ме разреши дужности, због, како је наведено, „интензивирања сарадње са Хагом“. Тако пише! Маровић ме је одмах позвао, пита ме шта да радимо?
„Ништа“, рекао сам, и тако отишао.
Од тог тренутка се Младићу губи сваки траг и ево, он је ухапшен тек 2011. године. Према мојим сазнањима, сасвим случајно. Али то је опет друга прича.
ПОБЈЕДА: Али били сте помоћник министра одбране кад је „долећела“ црква на Румију. Шта о томе знате?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: О „долетању“ цркве на Румију имам само посредна сазнања. То је било у мају 2005. године, када сам већ био помоћник министра одбране СЦГ.
Знате, као помоћник министра нисам имао оперативне надлежности, па нисам ни могао директно да наређујем. Углавном, позвали су ме неки људи – мислим да је била субота – и рекли да војска сели неку цркву. Позвао сам генерала Паскаша који је тада био начелник Генералштаба и питао га да ли зна шта му у Црној Гори раде ваздухопловци. Рекао је да не зна. „Боље то прекини, иначе ћеш направити политички проблем“ – рекао сам му.
ПОБЈЕДА: Али није прекинуо…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Обећао ми је да ће то проверити и да ће ми јавити, међутим, након тога се није јављао. Ускоро сам га поново позвао. „Колико знам, у питању је нека летачка обука“ – рекао ми је. „Чуо сам се са командантом РВиПВО и овај ми је рекао да су га неки људи замолили да им помогне и пребаце ту цркву на Румију. Тамо су је негде покупили, везали и однели на Румију.
ПОБЈЕДА: И то је све?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Када сам се касније, опет као пензионер, видео са Паскашом, а и он је већ био пензионер, питао сам га зашто је дозволио такву глупост.
„Питао сам Мараша и он ми је рекао да у томе не види ништа лоше“ – одговорио је. То ми је Паскаш рекао и зато вам кажем да о томе имам само посредне информације.
Тако је црква дошла на Румију и тамо стоји и дан данас.
ПОБЈЕДА: Након свега, како бисте описали односе Црне Горе и Србије у ове посљедње двије деценије?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Често имам утисак да новије генерације на власти овде у Србији нису ништа научиле из историје.
У време Милошевића, нарочито пред крај његове владавине, Црна Гора је овде просто била сатанизована. То је, пре свега, радио ЈУЛ, а онда и многи други. Након тога, у периоду Зорана Ђинђића, ти односи су били мало релаксиранији. Нажалост, то је кратко трајало. Онда је досао Коштуница, који је односе са Црном Гором додатно покварио, затегао их до бесмисла. Нарочито пред референдум, а и после њега. Борис Тадић такође наставља са лошим односом према Црној Гори и тензије на релацији Србија-Црна Гора постају константа у нашим међусобним односима. Ево сада у Србији имамо нову власт. Искрено се надам да ће она извући неке поуке из ранијег периода и да ће наши међусобни односи кренути узлазном линијом и бити онакви какви би требало да буду.
ПОБЈЕДА: Говорите само о политичарима. Шта је са народом?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Те односе кваре искључиво политичари!
Уосталом, знате оно – ко пита народ?!
Лична карта
Генерал Александар Димитријевић рођен је 1947. године у Сењском Руднику, близу Ћуприје. Високу техничку школу копнене војске ЈНА, односно Техничку академију завршио је 1968. године у Загребу, стекавши звање инжињера наоружања. Уз то, завршио је Командно штабну академију копнене војске и Ратну школу ЈНА. Читав радни вијек провео је у Београду, најприје на дужностима у Техничкој служби, а онда, од 1975. године и у Служби безбједности ЈНА. У тој служби је прошао све: од оперативца, до начелника Управе безбједности Војске Југославије у периоду од 1993. до 1999. године. Због сукоба са Слободаном Милошевићем у вези са концептом рјешавања проблема на Косову, дужности је разријешен и пензионисан 23. марта 1999. године, дан пред почетак НАТО бомбардовања СРЈ.
У периоду од априла до децембра 2005. године обавља дужност помоћника министра одбране државне заједнице Србија и Црна Гора, задужен за обавјештајно-безбједносне послове.
До недавно је био на челу Међународног института за безбједност у Београду.
Милошевић је од мене тражио да ухапсим Мила Ђукановића
ПОБЈЕДА: Након политичког расцјепа у Црној Гори 1997. године, многи су склони да Војску, а посебно КОС, на чијем челу сте ви још били, оптуже да су се у то вријеме ставили на страну једне политичке опције, оне Момира Булатовића. Како то коментаришете?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ја сам се држао става да ВЈ треба да буде фактор стабилности државе и апсолутно изван политике. Увек сам се трудио да избегнем било какво мешање у политику, на чему сам инсистирао и код својих потчињених. Захтевао сам да не дозволе да их политичари у то увлаче. Знао сам да, ако вас једном у то увуку, нема вам изласка. Упркос томе, познато је да је било покушаја да се ослонцем на Војску – мислим да је то најбоља формулација – ипак нешто уради како би се помогло овој другој, Булатовићевој страни у Црној Гори.
ПОБЈЕДА: А на штету оне друге. Зар вам и Милошевић није тражио да ухапсите Мила Ђукановића. Шта се заправо десило?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сећам се јако добро, из Београда је, у то време, почела да се гура кампања у вези са шверцом цигарета. О томе сам још раније у више наврата разговарао са Момиром Булатовићем. Са Милом Ђукановићем ту тему нисам отварао, можда само једном приликом.
„Генерале, ја сам започео ту ствар“ – говорио ми је Момир Булатовић. То сам разумео, јер Црна Гора није имала средстава да преживи у време санкција. А и највећи део тога што је рађено са цигаретама је ишло у буџет Црне Горе. Од тога су плаћане пензије, социјална давања… Кажем највећи део, јер део су сигурно узели и они који су директно радили на том послу.
Момир ме је у неким ситуацијама чак знао замолити да то објасним и Милошевићу, ако будем са њим разговарао на ту тему.
ПОБЈЕДА: А онда Милошевић тражи хапшење Ђукановића…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Управо су ми речи Момира Булатовића добро дошле када ме је Милошевић позвао и рекао да морам да ухапсим Мила Ђукановића!
ПОБЈЕДА: И шта сте ви рекли?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Како да ухапсим човека који је председник Црне Горе, и члан Врховног савета одбране?!“ – питао сам га.
Међутим, Милошевић је наставио да инсистира.
„Не, не, почео је да виче, то је криминал и ми то не можемо толерисати !“ „Председниче, јесте, има те трговине цигаретама, али у Црној Гори највећи део тог новца иде у њихов државни буџет, за разлику од Србије где све иде у приватне џепове“.
ПОБЈЕДА: Како је он реаговао?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Знате, Милошевић је у неким ситуацијама био маестралан. „Овде? Па ко се у Србији бави шверцом цигарета?“ – питао је.
ПОБЈЕДА: Нијесте му рекли – Марко Милошевић?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Није било потребе.
„Председниче, немојте, молим Вас, да о томе детаљишемо“ – одговорио сам. Он је знао да ја знам. А и ја сам знао да он зна. И ту се разговор завршио. Више ни слово о томе никада нисмо проговорили.
ПОБЈЕДА: Јесте ли то тада рекли Ђукановићу?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Не. Сматрао сам да је ствар тим разговором са Милошевићем завршена. Тек прошле године, након што је Тамара Никчевић први пут објавила тај податак, разговарао сам са господином Ђукановићем о томе.
Драматична ноћ 14. јануара 1998.
ПОБЈЕДА: Војском је пријећено и у јануару 1998. године када је 14. јануара направљен хаос у Подгорици, кад се рушило и палило, нападало на зграду Владе…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ако се не варам, у октобру 1997. године одржани су председнички избори у Црној Гори. Избори су завршени и приближавало се време инаугурације Ђукановића као изабраног председника.
Сећам се, била је то доста драматична ситуација. Имали смо нека сазнања да би се 14. јануара могло ићи на провокације, на сукобе, како би полиција била натерана да интервенише. Наравно, то би био повод да се у све укључи Војска. Сценарио је био, отприлике, овакав: ево, полиција туче народ, отворите капије да се народ склони у касарне, а онда би војска, под геслом заштите народа, евентуално изашла на улице…
ПОБЈЕДА: Шта сте предузели у вези са тим оперативним сазнањима?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Познавајући ситуацију у Црној Гори, али и особину вас Црногораца да лако „планете“, свом потчињеном у Подгорици – пуковнику Николи Глумцу – наредио сам да непрекидно буде поред свог команданта армије, генерала Божа Бабића.
„Не мрдај од њега и, ако би се случајно догодило да дође неко наређење о употреби Војске, а да оно није из Генералштаба, одмах ми јави!“ – рекао сам.
ПОБЈЕДА: Одакле би друго могло да дође такво наређење?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Могао је, рецимо, шеф војног кабинета председника, генерал Шушић, да добије задатак и команданту у Подгорици јави како је председник наредио да се Војска укључи и реши проблем. У том случају, командант не би проверавао одакле је стигло наређење. Можда и би, то нисам могао да знам, али нисам ништа хтео да препустим случају. Желео сам да будем сигуран да се тако нешто неће десити.
ПОБЈЕДА: А да је наређење стигло из Генералштаба?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Како? У Генералштабу смо били Перишић и ја и таква могућност није постојала.
ПОБЈЕДА: Гдје сте ви били те ноћи?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: У свом кабинету овде у Београду. Целу ноћ сам контактирао са Глумцем, са Марашом, са председником Ђукановићем. Перишић је био на вези са командантом армије и стално смо међусобно размењивали информације о томе шта се догађа пред зградом Владе у Подгорици.
На сваких 15 – 20 минута сам се телефоном чуо са Вукашином Марашем, а у више наврата и са председником Ђукановићем.
ПОБЈЕДА: О чему сте разговарали?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Марашу сам стално говорио:
„Не претеруј са употребом силе макар и по цену да полицајци можда и добију неке батине“. „Избегни то на сваки начин!“ – понављао сам Марашу као молбу и упозорење. Исто сам говорио и Милу Ђукановићу. Као способан, паметан и мудар човек и политичар, Ђукановић је врло добро знао да је реч о најосетљивијем делу који се по сваку цену мора избећи, како би се избегла много већа трагедија. Наравно, било је ту и разбијених глава, стакала, напада на зграду Владе… Све о чему говорим био је део тог сценарија који, срећом, није до краја остварен. На крају, све се завршило без мешања Војске, и на Цетињу је следећег дана обављена Ђукановићева инаугурација.
Седми батаљон и „Кобре“ – јединице за изазивање хаоса у Црној Гори
ПОБЈЕДА: Послије ваше смјене, а у вријеме бомбардовања, Црној Гори се десио и злогласни Седми батаљон. Без обзира што сте тада били у пензији, шта о томе знате?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: И та наређења су у Црну Гору стизала одавде, из Београда. Наиме, Седми батаљон војне полиције за специјалне намене у миру и рату – то је пуни назив те јединице – формиран је на основу наређења Генералштаба ВЈ од 1. јуна 1999. године. Дакле, још траје бомбардовање, али је неко проценио да би требало формирати снагу која би била пандан црногорској полицији. Али постојало је нешто још опасније, што претходи Седмом батаљону…
ПОБЈЕДА: О чему је ријеч?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Негде крајем априла 1999. године, одавде је упућена група из „Кобри“ у Црну Гору са прецизним задацима – која личност, која институција…Дакле, неколико задатака које одабрана екипа иде да одради „по сваку цену“.
ПОБЈЕДА: Ко је био на тим списковима?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Немојте ме питати… Мислим да још није време да се све каже.
ПОБЈЕДА: Али те „Кобре“ нијесу изгледа извршиле своје задатке…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да су почели да их реализују у Црној Гори би се то, сасвим извесно, претворило у крвопролиће. Али, нешто ту за њих није ишло како треба. Наиме, у то време руководство Црне Горе повлачи неколико паметних потеза. Један од њих је усвајање скупштинске Декларације о миру, у чијем су потписивању господин Светозар Маровић, али и Предраг Булатовић одиграли веома значајну улогу. Тиме су, у ствари, битно спуштене тензије.
Ствар се мало смирила и одавде је наређено да се та екипа врати. Вратили су се, иако је иза њих остао један број људи, инструктора, који ће бити коришћени за обуку будућих припадника Седмог батаљона.
ПОБЈЕДА: Да се вратимо том батаљону…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Дакле, 1. јуна одавде је кренуло наређење, а дефинитивно формирање те јединице је реализовано по наређењу Друге армије од 7. јуна 1999. године. Наређењем је прецизно регулисано да формирањем руководи начелник штаба команде Друге армије, генерал Јагош Стевановић. Одређена је и група за избор кадрова, будући да у наређењу стоји да се батаљон формира од кадрова из састава Друге армије, али и непосредним пријемом из грађанства.
Намера је била да се у ту јединицу уведу разни људи са „педигреом“… Било је ту и таквих који никада не би могли да прођу безбедносну проверу.
ПОБЈЕДА: Ко је бирао те „кадрове“?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сећам се рецимо да је један од њих био човек у то време поручник, правник. Нећу вам име говорити јер човек је и сада, колико чујем, у Црној Гори, на високој дужности. А био је члан групе за избор кадрова за Седми батаљон. И ондашњи командант тог батаљона касније је напредовао у полицијској хијерархији у Црној Гори. Било је тога поприлично…
ПОБЈЕДА: Мислите ли да су можда Вукашин Мараш, односно црногорска државна безбједност, ту намјерно убацили своје људе?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Не знам… Сигуран сам да би неко у Црној Гори сада то већ морао да зна.
У сваком случају, од формирања Седмог батаљона у Црној Гори су постојали проблеми између његових припадника и црногорске полиције. И то је трајало дуго. Тек након изручења Милошевића Хагу, на првој седници Врховног савета одбране после тога, негде крајем 2000. године, донета је одлука о његовом расформирању.
Оснивање медија у Црној Гори – „по наређењу“
ПОБЈЕДА: Многи такође тврде да се из неких војних фондова финансирало покретање „туђих“ медија у Црној Гори. Шта о томе знате?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нисам сигуран да је „преко војних фондова“ добра формулација. Формирање телевизије YУ-инфо је наређено одавде из Београда и носилац тог посла је био Горан Матић, тадашњи савезни министар за информисање. Заједно са Иваном Марковићем из ЈУЛ-а, који је очигледно стајао иза свих тих „генијалних“ пројеката у Црној Гори.
ПОБЈЕДА: Значи та телевизија је основана „по наређењу“?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мање-више је познато да је још у време Анте Марковића, као премијера савезне владе СФРЈ, купљена опрема за телевизију ЈУТЕЛ. Када је држава почела да се распада, Војска је ту опрему повукла из Сарајева и склонила код себе. А онда је наређено да се та опрема, као основа за формирање нове телевизије у Црној Гори, пребаци Другој армији и то је урађено.
ПОБЈЕДА: Војни објекти су били „база“ те телевизије…
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Било је покушаја – и ту смо се сукобљавали – да се искористе војни репетитори, да се са предајницима уђе у војне објекте. Изгледа да су се плашили да би са неког другог места они били уклоњени или полупани. Ми у Генералштабу смо се томе супротставили и нисмо дозволили. Дакле, та опрема је послужила као основа за формирање нове телевизије, логистику јесте пружила Друга армија, али су целу акцију водили политичари. Мислим да из војног буџета није издвајан новац за тај пројекат. Новац је могла да да савезна влада, пошто је она и била иницијатор и оснивач YУ-инфо телевизије.
Да је неко покушао да из војних фондова то финансира, сигуран сам да Перишић преко тога не би прешао и да заједнички не бисмо то дозволили.
ПОБЈЕДА: КОС је прозиван у Црној Гори и да уређује један дневни лист. Да ли је то тачно?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Чуо сам да је тада формиран неки нови дневни лист, али како и где о томе нисам ништа знао. Иако сам имао прилике да читам и слушам да лист Дан уређује КОС, гарантујем да то апсолутно није тачно, бар када је реч о времену док сам ја био на челу службе.
А да ли су неки људи из војске били извори информација, могуће је.
ПОБЈЕДА: Ко, на примјер?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: То су могли бити припадници Војно обавештајне службе који су неретко имали обичај да се лажно представљају као органи безбедности. У многим сличним проблематичним ситуацијама тих смо година често проналазили некога из обавештајних структура.
ПОБЈЕДА: Значи, треба направити разлику између КОС-а и Војно обавјештајне службе. Какви су то били проблеми?
ДИМИТРИЈЕВИЋ: Било их је… Негде 1996. или 1997. године, у Приштини, у команди Приштинског корпуса смо ухапсили петорицу обавештајаца из команде Приштинског корпуса, јер смо установили да – заједно са људима са Аеродрома Београд, из МУП-а и ДБ-а Србије – од Албанаца са Косова узимају новац и омогућавају им илегалан одлазак у иностранство.
Поред тога, из искуства знам да су ти обавештајци знали и да припремају, фризирају неке информације из разних, понекад и дискутабилних извора.
Разговарао Горан Поповић
Побједа
