Став

Истинска цена “евроинтеграција” за Балкан и Источну Европу

У позадини заоштравања спољнополитичке ситуације у Украјини и дискусије о перспективама даљих односа Кијева са Бриселом, ништа мање нису индикативни и поучни догађаји који се одигравају у другим земљама Источне Европе за све оне који би желели да приступе Европској Унији. Позадина је иста за све: притисак западних институција оптерећен конкретним економским губицима за државе и финансијским трошковима за њихове грађане. Мађарска и Румунији могу послужити као најочигледнији пример.

Међу зидинама парламента Румуније ових дана су вођене нимало шаљиве дискусије поводом прихватања “антикризног” буџета за 2014. годину. У коначном збиру, “за” је гласало 246 посланика, 49 је било “против”, 7 уздржаних, а 1 посланик опозиције је бојкотовао гласање.[1]

Међутим, подршка главном финансијском документу владајуће већине левог центра, уопште није приближила Румунију усвајању буџета. “Ја нећу потписати тај документ” – зараније је обећао Председник Трајан Басеску.[2] А у том случају странкама предстоји или сложена процедура о новим преговорима и усаглашавању или – рапуштање парламента и ванредни парламентарни избори оптерећени унутарполитичком дестабилизацијом.

Шта је на крају године проузроковало озбиљно политичко неслагање две гране власти у Румунији? Ма колико то парадоксално звучало – то су антикризне препоруке ЕУ и ММФ-а, које су наизглед требале да допинесу побољшању социјално-економских услова. Или још конкретније, да се као кључна ставка државног буџета региструје повећање пореза за гориво – које је “препоручио” (читај – наредио) ММФ. Премијер Виктор Понта – познат по својим прозападним симпатијама – здушно је подржао овај захтев. Шеф владе је уверен да ће порез на гориво омогућити “повећање пензија, повећање минималаца, као и да ће каналисати додатне субвенције у пољопривреди” – како је изјавио пред посланицима. Међутим, председник Басеску и многи независни стручњаци нису склони да деле премијеров оптимизам. По мишљењу шефа државе, горенаведни порез не само да неће помоћи решавању социјалних проблема у држави, него ће румунској привреди нанети нови удар: “покретање инфлаторног замајца и блокирање перспектива за раст привреде Румуније”.[3]

Сам ММФ се још није мешао у ситуацију. Међутим, из седишта Фонда већ је стављено до знања да би сваки покушај мењања усаглашених параметара буџетне политике договорених са овом институцијом, утицао да извештај Управном савету ММФ-а буде по Букурешт негативан. А то за Румунију са своје стране значи, замрзавање процедуре за добијање пакетног кредита од 4 милијарде. “Менаџмент прати развој догађаја и очекује одлуку власти о томе да ли ће они модификовати политику” – раније усаглашену са ММФ – каже се у експресно за јавност сроченом саопштењу Фонда.[4]

Лукавство се огледа у томе да су споразумом владе Румуније са ММФ и ЕУ из јула текуће године, средства требала да оду на “формирање кредитне линије” коју Букурешт треба да користи само у “кризним околностима”. Другим речима, не ради се о “пумпању” националне економије новцем, него о стварању “безбедносног јастука” под контролом националне владе. Сличан план је разрадила и влада суседне Мађарске.

Међутим, управо стварање антикризног фонда потчињеног влади, изазива озбиљно незадовољство руководства ЕУ и ММФ-а, које у односу на Источну Европу спроводе координирану политику. Обе организације већ раније су ставиле на знање Будимпешти да може да заборави на добијање ове транше, уколико не буде у потпуности следила захтеве кредитора. А сада је ММФ отворено припретио и Румунији.

Рачуница је једноставна: обезбеђење пуне сагласности Букурешта, Будимпеште и других источноевропских метропола на тешке буџетне услове, а потом, већ као последица, нарастање социјално-економских проблема и обраћање Западу за новим кредитима. А у резултату свега – обезбеђење потпуне контроле ЕУ и ММФ-а над националним привредама и политиком.

Сличан захтев ЕУ изазвао је “изигравање” потписивања споразума о придруживању и слободној зони трговине са Украјином – тражењем од Кијева да ослободи тржиште за робу из ЕУ, при том не предвиђајући и не плаћајући никакве механизме заштите за привреду Украјине.

А у случају кад се покаже неефикасним притисак са наметањем одговарајућих трговачко-економских модела – тада се пушта у погон добро познати сценарио “обојених револуција”. Међутим, њихови инцијатори на све начине заобилазе питање о томе, шта заправо у социјално-економском и политичком плану данашња ЕУ може понудити својим источноевропским партнерима – и шта ће тражити заузврат. А то представља кључно питање за разумевање ове ситуације. Као што показује искуство источноевропских земаља, убрзана интеграција у ЕУ не само да значи губљење знатног дела националног суверенитета у различитим областима, него и води до стављања целокупне социјално-економске и фискалне политике под контролу међународних финансијских институција. Управо то чека и Украјину и Србију, у случају убрзаног спровођења интеграционих модела које им појачно предлаже Брисел.



[1]
 AFP 041703 GMT DEC 13

[2] AFP 031541 GMT DEC 13

[3] AFP 041703 GMT DEC 13

[4] AFP 031541 GMT DEC 13

 

Петар Искандеров

Фонд Стратешке Културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!