Европа

Исток и запад Европе не деле исте вредности, нити су их делили нити ће их икада делити!

„Ако настави да се противи избеглицама, источна Европа би могла да подстакне радикалну кризу солидарности у ЕУ и да буде одбачена од стране западне Европе“, оцењује за ДW политиколог Иван Крастев.

Дојче веле: Господине Крастев, западна и источна Европа, како то тренутно изгледа, не говоре истим језиком. Како Ви то објашњавате?

Иван Крастев: Финансијска криза поделила је Европску унију на повериоце и на дужнике, правећи јаз између севера и југа. Сада избегличка криза прави нови расцеп – између истока и запада. Ми данас нисмо само сведоци недостатка солидарности, како се то стално може чути у ЕУ, већ и судара различитих врста солидарности: националне, етничке и верске солидарности с једне стране, и наше људске обавезе да помогнемо с друге стране. Источни Европљани не мисле да би солидарност коју дугују грађанима у својој земљи, требало да имају и са људима који беже од рата и прогона. Избегличка криза је показала да исток Европе доживљава као претњу управо вредности на којима Европска унија почива. Истовремено су те универзалне вредности за многе у западној Европи језгро европског идентитета. Зато је овакав став земаља источне Европе из угла земаља западне Европе несношљив, штавише скандалозан. Док се у Немачкој десет одсто становништва укључило у приватне акције и прикупљање помоћи за избеглице и потражиоце азила, јавност у источној Европи као да не интересује трагедија избеглица, а политичари одбацују бриселске избегличке квоте.

То је такорећи асиметрична реакција на избегличку кризу?

У већини западноевропских земаља, избегличка криза довела је до поларизације друштва, до конфронтације између заговарача и противника политике отворених врата, између оних који своја врата отварају за избеглице и оних који подмећу пожаре у избегличким домовима. Но, озлојеђеност и отпор према избеглицама у источној Европи посебно је проблематичан и апсурдан ако се у виду имају две ствари: прва је да су се управо грађани источне Европе највећим делом 20. века масовно бавили мишљу како да побегну из своје земље, и друга је да у већини земаља средње и источне Европе уопште нема сиријских избеглица.

Па зашто је онда источна Европа неосетљива на трагедију избеглица?

Иван Крастев: Избегличка криза је показала да исток Европе доживљава као претњу управо вредности на којима почива Европска унија

Повратак подела између истока и запада Европе није некакава несрећна случајност. То има своје корене у историји, демографском развоју и турбуленцијама које су пратиле посткомунистичка друштва. Истовремено, то је и својеврсни средеевропски народни устанак против глобализације. У средњој Европи се боље него негде друго познају предности, али и тамне стране мултикултуралних друштава. Државе источне Европе и њихове нације настале су тек у другој половини 19. века и то једним потезом. Док се западна Европа суочавала са заоставштином европских колонијалних империја и са светом изван Европе, у средњеевропским државама је, заједно са распадом царстава, долазило до тешких етничких чишћења. Пре Другог светског рата је рецимо Пољска била мултикултурална и мултиетничка земља у којој су трећину становништва па и више од тога чинили Немци, Украјинци и Јевреји. Данас је Пољска са 97 одсто Пољака једна од најхомогенијих земаља на свету. Повратак у етнички плурализам многима се чини као повратак у тешка времена између два светска рата.

Да ли су земље источне и средње Европе заостале у свом ставу о нацији и државности у односу на земље западне Европе?

То се не би баш тако могло рећи. Њихов став је једноставно другачији. Европска унија базира се на француској идеји о нацији, за коју припадност нацији подразумева лојалност институцијама, али и на немачкој представи о држави са моћним савезним покрајинама и релативно слабим федералним центром моћи. Земље средње и источне Европе преузеле су, међутим, француску и немачку идеју, односно дефиницију нације, али те земље комбинују француску идеју свемоћне централне државе с немачком представом по којој припадност држави почива на заједничком пореклу и култури. За многе источне Европљане су пароле попут „Пољска-Пољацима“ или „Немачка-Немцима“ разумљиве, али то нису идеје европске Европе. Јер Европа нема етнички идентитет. Ми немамо заједнички језик, а наша заједничка историја је пје таква да нагињемо поделама а не уједињењу. Ако настави да се противи избеглицама, источна Европа би могла да подстакне радикалну кризу солидарности у ЕУ и да, ма како то парадоксално звучало, буде одбачена од стране западне Европе.

Иван Крастев је политиколог, председник Центра за либералне студије у Софији и стални члан Института за антропологију у Бечу.

Аутор Александер Андрејев, Дојче Веле

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!