Једно понирање у напредњачко срце таме

Стиче се утисак, слушајући бескрајно досадне „едукативне“ лекције које Александар Вучић све чешће, али и нервозније упућује тврдоглаво „нереформисаној“ српској јавности да се у напредњачком погледу на свет учврстило уверење да су Срби, ето, после вишемиленијумског постојања, коначно дочекали да на власт дође екипа која ће им напокон отворити очи и открити свет. Ништа нисмо знали пре тога, ништа нисмо капирали о томе како свет функционише ни шта нам је чинити, ништа нисмо ни знали ни хтели да радимо, били смо амебе – све док данашњи „просветитељи“ нису заузели своја места у државном врху и установама. И, што се више навикавају на путовања у иностранство са дневницама, све већи им је порив да своја „открића“ тријумфално поделе са нама „заосталима“, а и да их претворе у императиве, нешто без чега се не може, нешто што нам је свима, као нацији и као појединцима, фалило свих ових хиљада година да би најзад живели и постали „као сав нормалан свет“.

Ипак, рекло би се да је то, кад је реч о самом врху странке и државе, односно Вучићу и његовим свесним саучесницима, само утисак који се, што свесно што подсвесно жели наметнути, а да је нешто друго посреди. Наиме, та врста агресивног „цивилизацијског“ прозелитизма и морализма је очигледно научена и тренирана, као средство стварања психолошког преимућства над масама. Али то је исто тако и опробани метод прања и улепшавања – и пред јавношћу и пред собом или својом подсвешћу. Нешто као када се на предаторску пљачку која је обележила глобализацију и силне „транзиције“ које су проистекле после пада Берлинског зида надене згодна, привидно респектабилна, квазинаучна етикета „неолиберализма“, као привид непостојећег „вишег смисла“. Ето, сви ти транзициони лупежи су, уствари, само идејни и идеолошки заљубљеници доктрине „слободног тржишта“, „невидљиве руке“, „слободне конкуренције“ и сличних „идеалистичких“ визија о „слободној“ природи човека. Чак и ако греше, они то раде из „незнања“, „заблуда“, па чак и оних „романтичних“ – а не зато што су безобзирни крадљивци, преваранти, корупционаши, зеленаши, израбљивачи и слично.

Тако, када нам у привидном жару напредњачки челници распредају о својој привржености „европским вредностима“, „реализму“, „прагматизму“, „капитализму“, па и „протестантизму“, они то не раде зато што су искрено примили „просветљење“ на неком свом личном „путу за Дамаск“ – јер би се, да јесу, одавно сви већ повукли у манастире или бар сиротињи разделили неправедно стечени иметак – већ зато што не постоји други јавно прихватљив начин сублимирања, тј. јавне рационализације онога што они истински раде: разваљују државу, продају преостала добра која су генерацијама грађена, и одричу се Косова. Другим речима, што више издаје, то више распредања о горе поменутим вредностима, али и „јединим могућим“ потезима, „модернизацији“, и „болним реформама“ после којих ће нам „бити боље“ – уз обавезна подсећања на нашу колективну „неспособност“. Дакле, уз сублимирање сопствене нискости иде и набеђивање објекта те нискости.

Овом методологијом, а уз помоћ контролисаних масмедија, није тешко створити слику о потписницима фаустовских уговора као „пожртвованим реформаторима“ који ноћима не спавају, свесним да ризикују непопуларност ради „нашег добра“ и „будућности наше деце“. Никада није било лакше издају продати као врхунски „патриотизам“, безакоње као „реализам“, превару бирача као „прагматизам“, апостазију као „протестантизам“.

Ипак, генерализација, као и обично, упрошћава ствар. Дакле, као што на врху имамо људе који су очигледно свесно ушли у одређене аранжмане да би (коначно) дошли на власт, тако имамо и масу оних који их прате, који о тим аранжманима мало или нимало не знају, или се за њих не занимају. И ту има оних интелигентнијих који ипак бар наслућују шта се дешава, али лако посежу за рационализацијама да би се (само)оправдали, али и обичних војника, који или слепо верују вођи па га по аутоматизму правдају, или само верују сопственим егзистенцијалним потребама или голим амбицијама.

Један из напредњачких ешалона који не припадају самом врху, али су у горњим слојевима, се управо огласио, на начин који је у многоме репрезентативан за дискурс и атмосферу који се у Србији покушавају успоставити у напредњачком вакту. Народни посланик и „полазник Високе школе безбедности и одбране на нашој Војној академији“ Владимир Ђукановић поделио је утиске и искуства са своје недавне студијске посете седишту НАТО-а у Бриселу са читаоцима Новог стандарда, наравно уз неизбежни покушај „едукације“.

Основне лекције које би „ми Срби“, по Ђукановићу, требало да научимо су следеће а) „нема места емоцијама нити враћању у прошлост да се распреда шта се догодило и који су узроци, већ се води искључиво рачуна шта је сада и шта ће бити“, б) „интерес је оно што је у политици суштина“, в) „емоције у политици доносе само штету оном ко одлучује“, г) „колико сте добри у послу гледа се искључиво кроз резултат“, д) „хладна глава доноси резултат“.

Због свега тога, „Србија мора са свима да сарађује, па и са НАТО, јер то јесте у нашем интересу“.

Ово последње је, иначе, карактеристично за напредњачки приступ: уз обавезну дозу „просветљивања“, саопштава вам се нешто битно, али без адекватног, односно икаквог образложења. Зашто је „сарадња“ са НАТО у „нашем интересу“, и шта уопште та „сарадња“ подразумева – није саопштено. У напредњачком врху, што је несумњиво додатно усавршено уз помоћ савета крвавих злочинаца Кембела и Блера, се од почетка користи манир по којем се за кључне тврдње или радње или не понуди никакво објашњење, или недоречено објашњење, или се једноставно спречи било каква сувисла јавна расправа на ту тему, па чак, ако треба, и рад других установа, попут нпр. Уставног суда. Да ли је тај манир свесно усвојио и Ђукановић, да ли је то нешто што је научио или усавршио на своја три курса у НАТО-седишту, да ли је све ово само спин да би се додатно оправдало скоро потписивање ИПАП-а – „последње степенице“ пред НАТО чланство – не можемо да знамо. Али, то није ни битно. У складу са НАТО принципима које су сами напредњаци пригрлили – пише се резултат. Односно, констатујемо да нам путописац не нуди никакво објашњење, и то за ствар која је од прворазредног државног значаја.

Проблем је у томе што се такав манир коси са праксом коју је сам Ђукановић са одобравањем уочио да се примењује у седишту алијансе – труд службеника да се одговори на свако питање, па да се и одговор додатно разјасни, макар и неадекватно. Но – свет је један велики супермаркет, зар не? Бираш оно што ти се свиђа, а оно што ти се не допада – „прагматично“ одбациш. Наравно, нисмо ни за такву „флексибилну прагматичност“ знали – све док нам напредњаци нису отворили очи. Дакле, ево и једне подлекције за данас: увек учтиво понуди објашњења и образлажи – осим ако не процениш да ти то неће донети жељени резултат. У овом конкретном случају, чини се да је жељени резултат тај да се народ бар још неко време држи у мраку када је реч о „сарадњи“ са НАТО и куда нас она води.

Но, да се вратимо главним бриселским лекцијама које нам се имају пренети. Лекција под а) звучи пријемчиво, а и корисна је да се оправда, нпр. аранжман са ММФ-ом, упркос свим историјским искуствима разних земаља која говоре против тога. Или, још горе, довођење Блера и Кембела за „саветнике“. Али, шта би на ово друго рекли представници још једне „успешне“ државе као што је нпр. Израел? Да ли би на крилима аргументација да „нема емоција“ а ни „враћања у прошлост“, премијер Израела могао да ангажује неког нацистичког злочинца са образложењем да је реч о „врхунском стручњаку“ који је „најбољи у свом послу“? Одговор је излишан. Next point…

Под б) се каже да је „интерес у политици суштина“. Како онда, рецимо, објаснити поступке бомбаша-самоубица? ИСИС-а? Че Геваре? Гаврила Принципа? Гандија? Руског превременог улажења у рат на страни Србије пре 100 година? Понашање Дегола наспрам Петена? Српско усамљено дизање првог устанка у поробљеној Европи 1941? Јованку Орлеанку? Александра Невског? Александра Великог? Пала Телекија? Светог Петра Цетињског? Кнеза Лазара?

А треба поставити и следеће питање – а чији то интерес? Нечији лични или национални? Шта нам је уопште интерес, и како се о томе уопште може постићи консензус, кад су одузети елементарни предуслови за јавни претрес свих релевантних питања од националног значаја?

Што се тиче в), односно „штетности емоција“, ту се мора признати да су напредњаци лекцију усвојили, или се бар својски труде да је усвоје. Нико од њих није показао ни најмању емоцију када је требало да цео народ на северу Косова и Метохије пусте низ воду и силом, па чак и мимо закона интегришу у још увек непризнату нарко-државу својих НАТО „учитеља“. Америчким жаргоном, „бацили су их под аутобус“ (threw them under the bus) – и ни трепнули нису. За десетку.

 Занимљиво је, међутим, подсетити се како је нпр. Велика Британија (дакле ДРЖАВА-УЗОР) послала читаву флотилу на неколико хиљада километара удаљена Фолкландска острва, са далеко више оваца него људи – да би заштитила не само своје грађане и државни суверенитет, већ и своје достојанство и углед. А британски морнари су испраћени – сузама, ватреним говорима, стиснутим песницама. Шта је то напредњачку Србију спречавало не да пошаље морнарицу или војску, већ само да одржи фактичко, замрзнуто стање на северу КиМ? Штавише – шта их је навело да пошаљу оружане снаге само ради утеривања српских овчица у натовски тор? Обећање о могућем чланству у ЕУ у некој недефинисаној будућности? Прича за малу децу. То, давање нечега конкретног у замену за обећање, је „трговина“, односно deal, на коју не би пристао ниједан осредњи западни трговац – мада су такве трговине радо обављали са Индијанцима. Не – очигледно их је спречавало обећање које су неком дали још пре избора, и страх од последица вероломства. Јер, пактови те врсте се не раскидају без фаталних последица.

Опет, по „напредној“ НАТО-методологији – да видимо резултате те „протестантске“ трговине. Какав је положај Срба на северу Косова у односу на онај пре Бриселског споразума? Да ли се положај Срба побољшао у остатку покрајине? Да ли је испуњено бар нешто од онога што је потписано у Бриселском споразуму, а шта је наводно требало да буде у српском интересу? Колико је сама Србија безбеднија због свега тога? Колико смо истински напредовали ка ЕУ? Какав је то и чији интерес остварен? Је ли ико од напредњака чуо за стари западни концепт контроле квалитета?

Ставка г) се надовезује. Какви су то резултати досадашње напредњачке владавине? Наравно, они који су за напредњаке или од њих зависе ће рећи да су „сјајни“, па можда чак и „најбољи у историји“, док ће њихови критичари рећи супротно. Како онда да објективно сагледамо и оценимо божанство звано „резултат“? Само ако реалност непристрасно, брутално, немилосрдно проведемо кроз сито критичке анализе и оштрог супротстављања ставова и података, пред очима читаве нације. А тога нема, нити напредњаци то дозвољавају. Нису дозвољавали чак ни да се Уставни суд огласи о уставности Бриселског споразума, а кад је коначно и то морало да се уради, очигледно су утицали на то да тај суд дигне руке од сопственог посла и фактички прогласи волунтаризам, односно узурпацију као нормално стање, тако што се „политички акти“ могу слободно спроводити као да су правни.

Наравно, није ствар само у раду Уставног суда. Редовно се публикују суве економске чињенице које говоре о наставку пада главних економских показатеља, о наставку високог темпа задуживања – али нема адекватног одговора из власти, нити се та тема проблематизује у контролисаним медијима. Већ смо близу експертске побуне против продаје Телекома и изградње „Београда на води“, изнети су снажно аргументовани ставови људи из струке – али власт то не само да арогантно игнорише, већ хрли још брже у тим правцима. Другим речима – спречава се сама могућност провере резултата. А говоримо како је „резултат на првом месту“? Лакрдија.

Коначно, имамо ставку д). Какав то „резултат“ треба да постигнемо „хладне главе“? Да све продамо странцима? Да постанемо најамници у сопственој земљи? Да окренемо леђа провереним, историјским савезницима, или бар државама које нас никада нису нападале, зарад „пријатељства“ са онима који нам фактички не нуде ништа, који нас и даље уцењују, а задужили су нас углавном по злу?

И, уопште – какав је то узор данашња западна безинтересна „хладна глава“? Какав су узор државе до грла у дуговима, без икаквог изгледа – осим ратног – да се истих икад ослободе? Какав су узор НАТО-државе, уништитељи Југославије, Ирака, Либије, Сирије? Какав су узор они који, зарад заштите банкарских профита, гурају милионе у перманентну, безизлазну беду? Какав су узор они који су погазили сва обећања дата Горбачову а која би, да су испуњена, једино и могла Европи да донесу дуго жељени мир?

Што се тиче нас самих, да ли је „хладни прагматизам“ игнорисање Путинове понуде, дате уочи прошлогодишње војне параде, од 10 милијарди долара улагања у српску привреду и војску, у јачање српске државе уопште – зарад празних западних обећања? Зарад јединог извесног што се за Запада у овом тренутку нуди – додатних условљавања, задуживања, распродаја земље и људи? Да ли је прагматичнији Орбан, који схвата интересе сопствене државе и спреман је за њих да се бори чак и против Американаца, па тако и јаче подржи Јужни ток 1 и 2 од званичне Србије – или Вучић, који јавно промовише амерички интерес, чак и по цену скупљег гаса, и то преко „пријатељске“ Хрватске?

Ђукановићев путопис је згодна портрет-разгледница напредњачке Србије: „јуначење“ на небитним местима („решетање“ НАТО-чиновника разним „незгодним“ питањима) ради оправдања кукавичлука или предаје на битним, славодобитно „откривање“ западних општих места, њихово кривотворење и покушај њихове идеологизације ради народног „преламања мозга“, представљање нетранспарентно прихваћених приватних обавеза политичара као опште-националних „безалтернативних нужности“, издаја пријатеља у корист непријатеља као „прагматичност“…

На крају, то да ли је Ђукановић само у суштини добар, заблудео човек ограниченог знања или искуства, неспособан да схвати у ком правцу га воде његови надређени, неко ко се наивно примио на светла бриселског велеграда и спољне утиске у којима је Запад без премца, или је неко ко само лукаво (само)оправдава своје саучесништво у историјским националним распродајама и издајама (а реч „издаја“ не би смела да буде спорна некадашњим радикалима, који су је и сами обилато користили у свом претходном животу), или нешто треће – по добровољно усвојеном НАТО стандарду, није ни битно.

Пишу се искључиво резултати.

 

Александар Павић, Фонд Стратешке Културе