Када се то Србија изјаснила о прикључењу ЕУ?

Када на једном месту саберете (не)уставност Бриселског споразума, за који Влада у Београду каже да је пуки политички договор, а не правни акт, уговоре са „Етихадом“, „Фијатом“ и „Ел Равафедом“, те изненадну истрагу приватизације НИС-а, сам по себи намеће се закључак да је Србија у особеном правно-политичком стању. Деценију и по након „демократске“ револуције и четврт века од обнове вишестраначја, српска јавност не излази из медијско-политичког чамца за превеславање. Њено право да зна све што је се тиче, објективно, не постоји.

Зашто ово напомињем? После Барака Обаме, који је измислио референдум о независности албанске мањине која живи на Косову и Метохији, бриселска бирократија, оличена у некоме ко се одазива на име Петер Стано, сада се позива на тобожњу одлуку Србије да се прикључи Европској унији. Када је и како Србија одлучила да се запути ка Европској унији?

Стано исправно примећује да Европска унија није тражила од Србије да јој се придружи, али греши када каже да је то била одлука Србије. Није. Била је то одлука силе која је стајала иза петооктобарских промена. Србија се, тобоже, одлучила да затражи пријем у заједницу засновану на вредностима, принципима, владавини права и поштовању људских права и основних слобода, зарад стабилније, сигурније и просперитетније будућности својих грађана. Посматрано, на пример, са југа Србије, дакле са Космета, тешко је замислити вредности о којима говори до сада у Србији слабо запажени гласноговорник Штефана Филеа.

Демагози српске дневнополитичке сцене кажу да је Србија то о чему Штефанов мали од кужине говори учинила неколико пута, гласајући за странке чији програми за циљ геополитичког пута имају управо Брисел. То није тачно. Србија је гласала различито и из различитих побуда.

Макар на претпрошлим изборима, гласачи СНС гласали су прилично старорадикалски, да не кажем по руској инерцији. Демократска странка Србије се од проевропске преметнула у изразито антиевропску странку. Наравно, ако под изразом европски подразумевамо Европску унију.

У време петооктобарске револуције, грађани су гласали против Слободана Милошевића, а не експлицитно за Европску унију. Поврх свега, страначки програми који се узимају тако олако за аргумент у Србији су лишени сваке оригиналности. Све и да нису, програми странака не могу бити изнад устава, који нас још увек дефинише као независну земљу са самосталном спољном политиком.

Валидна одлука грађана о овом питању, дакле, не постоји. Устав не може бити обесмишљен вољом значајне мањине бирачког тела, која страначком врбовком излази на изборе у замену за веће или мање привилегије. Аргумент нарочито не могу да буду истраживања јавног мнења у организацији невладиних организација и „маркетиншких“ кућа, финансираних са запада. Чак и у време најжешће евроатлантске пропаганде, „подршка“ Европској унији кретала се, реално, нешто преко педесет одсто.

Све ово не треба да чуди. Покушаја својевољног мењања уставно-правног положаја Србије било је и раније. Они који имају довољно година, памте заташкан покушај Слободана Милошевића да без демократске процедуре успостави конфедерацију Србије и Грчке. Ма колико милозвучно и са цивилизацијског становишта добро изгледала та идеја, она је због сплета међународних околности пропала. Баш као и каснији Милошевићев покушај, поткрепљен чак и неком скупштинском одлуком, да СР Југославију уврсти међу чланице Савеза независних држава Русије и Белорусије.

Србија заиста треба да одлучи живи ли у стварности, у којој НИС попуњава више од 14 одсто њеног буџета или можда жели трајну претприступну хибернацију у дуговима, понижењима и условљавањима. У држави чији министар тражи изузеће Уставног суда о једном од најважнијих докумената њене модерне историје, а партитократија инструментализује устав према властитом нахођењу, питања територијалног интегритета, (не)објављених државних уговора или осталих симптома распада система постају логична.

Зашто би Србија ислеђивала сумњиву колико и пропалу приватизацију железаре у Смедереву, па врло спорне и прескупе уговоре са „Фијатом“, „Етихадом“ и „Ел Равафедом“, када треба да иследи властити Устав и НИС, своју најуспешнију приватизацију од које уосталом живи и на коју би, у пренесеном значењу, требало да се угледа? Зато европски пут Србије треба преиспитати на референдуму што пре.

Бранко Жујовић

Глас Русије