Како је оборен “Дух Мисурија”

СВАКОГ марта, у јавности се евоцирају сећања на НАТО агресију из 1999. године. У исто време, славодобитно се подсећа на највећи подухват Војске Југославије, када је 27. марта изнад Срема погођен и оборен невидљиви Ф-117. Међутим, истина о заиста највећем успеху Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде, о обарању америчког стратешког бомбардера Б-2 једанаест минута после поноћи 20. маја никада до краја није испричана. Из много разлога.

Заједнички именитељ код обарања оба невидљива америчка авиона је потпуковник у пензији Ђорђе Аничић, који је руководио гађањем у оба случаја. Прво је са положаја у Шимановцима заједно са Золтаном Данијом пратио и гађао Ф-117, а потом је руководио гађањем и поготком Б-2 са положаја у Бечмену.

Амерички стратешки бомбардер Б-2, по имену “Дух Мисурија”, погођен је системом “нева” са две ракете. По оштећењу, авион је узео курс 270 ка Тузли, али је стигао само до Спачванских шума, где је слетео. Комадант ПВО тадашње Војске Југославије, генерал Бане Петровић, први је у дивизион донео вест шта су оборили тог 20. маја. Генералова информација је гласила да је пад летелице забележен у 00.23 у Хрватској.

Погодак и обарање овог авиона, Ракетној бригади је потврђено и “уведено” у званичне успехе јединице после рата на првој анализи учинка дејства 1999. године. Овај извештај је и данас валидан.

Заменик команданта 509. америчког винга, којем је припадао Б-2, односно “Дух Мисурија”, Стивен Ли Башен, у интервјуу за тамошњу ваздухопловну штампу потврдио је да је Б-2 повучен из борбених дејстава 21. маја 1999. Исто то је написано и нешто доцније у књизи “Б-2 Spirit units in Combat” Томаса Витингтина на страници 43. Овај аутор прецизира да је авион “повучен” после мисије над Србијом. Да ли је постојао разлог зашто се Б-2 званично повлачи из ратних дејстава која нису завршена и која су трајала још 20 дана, све до 10 јуна…

А када су 2001. успостављене прве везе између демократских власти у Србији и званичног Вашингтона, новопостављени амерички војни аташе одмах је преко Генералштаба затражио да Управа АРЈ ПВО одоговори на четири питања, а сва су се односила на догађај везан са обарање “необоривог” и “невидљивог” стратешког бомбардера.

Потпуковник Ђорђе Аничић, протагониста и сведок свих ових догађања, са репортерима “Новости” ових дана је посетио борбене положаје свог дивизиона са којих се 1999. борио против надмоћнијег противника. У Бечмену, Шимановцима,Петровчићу присећао се ових догађаја.

НОВИНЕ – ВЕСТ да смо оборили Б-2 донео је генерал Петровић – наставља потуковник Аничић. – Са терена дуж азимута 270 ка Тузли, очевици су извештавали о догађају, а како су доцније сведочили људи у Жупањи, тамошње новине донеле су у јутарњем издању текст о обарању Б-2. Ови сведоци су испричали како су све новине у Жупањи откупљене са киоска. Истовремено, у Спачванске шуме је пристигла тешка механизација. Са места пада авиона багерима је дизана земља пола метра по дубини и утоварана у камионе и одвожена на непознато место.

– Тог 19. маја у Београду је био руски посредник Виктор Черномирдин, и његов долазак у престоницу многи од нас су тумачили као почетак краја рата – почиње сећање Аничић. – Дивизион је био маскиран на сметлишту села Бечмен и налазио се у мањем степену приправности. Нисмо веровали да ћемо још дуго ратовати. Пошто је Черномирдин узлетео са Сурчина, дивизион је преведен у приправност број један, што је значило да окршај може да почне. Када смо упалили осматрачки радар, видели смо да на нас иде море авиона, као никада раније.

САМО ЧУДОМ ПРЕЖИВЕЛИ ОДМАХ по обарању стратешког бомбардера Б-2, НАТО ловци кренули су у лов на наш ПВО дивизион. Потпуковник се сећа да су приликом лансирања, пројектили “Тања” и “Ивана” испаљени под великим углом, те су се лансер услед детонације и кратера на земљи померио неких 20 сантиметара и са њега је спао један пројектил. Није експлодирао, али је оруђе постало неооперативно. До раног јутра бранили су се и скривали са само једним оперативним лансером и право је чудо како их нису погодили. Лажним озрачивачем су крили положај и тако дочекали јутро. Знали су да су погодили велики циљ јер су целе ноћи радио-аматери јављали да су чули велики авион са оштећеним моторима како се једва ваља небом праћен авионима са упаљеним светлима.

Аничић наводи да дивизион у првом тренутку није био спреман за дејство. Први талас авиона, а за њим и други, пролетео је без реакција нашег ПВО и највероватније да је то била ненамерна замка за Б-2. Како објашњава ракеташ, у првом таласу НАТО авиона увек су ишли ловци на ПВО, затим су налетали авиони који су имали задатак да извршавају тактичке ударе, а амерички стратешки бомбардери, када су долазили над Србију, у 47 мисија, летели су у трећем таласу. Догодило се да овај трећи талас дивизион дочека спреман за дејство.

– У мору летелице које је скенирао осматрачки радар, одабрао сам циљ и донео наређење да се ступи у дејство. Нишански радар је “ухватио” тачку и лансиране су две ракете претходно крштене као “Тања” и “Ивана” – наставља Аничић. – На радару смо јасно видели да су обе ракете дошле до авиона и експлодирале и на радару се јасно видело “разливање” циља. То је значило да је летелица погођена и да су његови делови расути на све стране. Они који су гледали у небо видели су огроман блесак, а потом су НАТО ловци из пратње полудели изнад Срема. Упалили су сва светла на летелицима, јер су покушавали да установе шта је погођеним колегама. То је стандардна процедура НАТО пилота када помажу оштећеном авиону у ваздуху.

Упркос потврђеном обарању Б-2, који је заведен у званичне документе наше војске, причу о Б-2 надлежни у Србији никада до краја нису званично истраживали.

 

Драган ВУЈИЧИЋ, Новости