fbpx

Како смо заузели шиптарске територије или уџбеник историје за 2. разред средње школе

0
(0)

Уџбеник Завода за уџбенике неисторијским чињеницама преобликује свест деце и легитимише територијалне претензије шиптара

Својевремено сам писао о скандалозном уџбенику за шести разред основне школе, у којем се тврди да су Албанци, као потомци Илира, староседеоци Балкана и да су Срби досељавањем на ове просторе заузели албанске територије. У том уџбенику се између осталог говори о македонском народу, који је постојао још у време досељавања, српским претензијама на суседне земље и о томе да су већина великаша (Југовићи, Топлица, Косанчић) које спомиње народно предање измишљени [1]. Проблем са поменутим уџбеником је у томе да га је финансирала држава кроз Завод за уџбенике, да се самим тим користи у образовању деце и да се тим неисторијским чињеницама преобликује српска свест и легитимишу територијалне претензије Албанаца на српске територије.

Међутим, у уџбенику за други разред гимназије се отишло још даље, те се истовремено и наводи и не наводи да су Албанци Илири, али се недвосмислено тврди да су староседеоци. Прво се износи тврдња да су Албанци били староседеоци под тим именом и да су их Срби затекли при доласку на Балкан. Наиме, у уводу одељка Досељавање Словена на Балкан каже се да, „склапајући различите племенске савезе, Јужни Словени трајно су населили Балканско полуострво током 6. и 7. века. Ту су затекли староседелачко становништво – Грке, Романе, Арбанасе и Влахе“. [2]. Дакле, према овој изнесеној тврдњи, испада да су Албанци (Арбанаси) одувек под народним именом били присутни на Балкану, а да су Срби населили њихове територије, и ту се никакви Илири не помињу. Међутим, само пар страница касније, наводи се да „у планинским пределима око Драча и данашње Албаније задржали су се Арбанаси, потомци делимично романизованих Илира. Они су водили превасходно сточарски начин живота. Етничку посебност су одржали и тако што су задржали свој архаичан језик. Део Словена који је дошао у крајеве које су насељивали Арбанаси примио је, услед јачег утицаја њихов језик, њихове обичаје и начин живота“ [3].

На овом месту, тврди се да су Албанци заправо пореклом Илири, што кореспондира са тврдњом изнетом у уџбенику за 6. разред основне школе и чини се да је преписано из једне његове раније верзије. Стога би било добро да се Шуица и Мајрановић-Душанић прво договоре пре писања уџбеника о историјским чињеницама пре него што их ставе на папир, а још је горе уколико се једно од њих није договорило само са собом, па је изнело две супротне тврдње које се слажу само у једној политичкој, а не историјској квалификацији о Албанцима као староседеоцима.

СЛЕПИ ЗА ИСТОРИЈСКЕ ДОКАЗЕ Већ сам писао о аргументима који оповргавају тезу о староседелачком пореклу Албанаца и остаје нејасно зашто је албанска пропаганда школско штиво за образовање српске деце. Међутим, наставак ове тврдње изнете у уџбенику је фрапантији, и он говори о архаичном језику Албанаца и њиховом утицају на дошљаке – Словене а заборавља се да Албанци до 1908. године нису имали ни своје писмо и да на Балкану нема њихових културних споменика, већ српских, који се свакодневно руше и затиру, што је често одлика културе која је на нижем степену историјског развоја у контексту историјског трајања.

Као што сам у критици уџбеника за основну школу напомињао, одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста академик проф. др Густав Вајганд (Г. Wеиганд, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик проф. др. Еqрем Çабеј (1908-1980), др Ардиан Клоси, Ардиан ВехбиуФатос Љубоња и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до “научних” студија и дисертација.

Када се већ деца уче оваквим стварима, ваљало би им бар изнети супротне теорије о доласку Албанаца на Балкан. На пример, Ђорђе Јанковић са стручно- научног скупа о пореклу Албанаца каже да је „за сада скоро немогуће проучавати прошлост Албанаца археолошким методама, јер готово да нема таквих података о њима. То није необично, зато што су данашњи Албанци мешавина различитих етничких компоненти, односно различитих култура. Они који су дали име овој новој нацији забележени су први пут тек у 11. столећу, под етнонимима Албани и Арбани (Ферјанчић, 1988). Они су били досељени сточари и зато су археолошки тешко препознатљиви – нису познати по трајним насељима ни занатској производњи; требало би тражити њихова гробља у планинским пределима. Сточари ранијих епоха, као Хунобугари или угарско племе, нису забележени по сопственој грнчарској производњи, која је најчешћи археолошки налаз у насељима, већ по гробљима и гробном инвентару, којима се могу пратити њихове сеобе изван матичног простора. Писани извори и језик указују на разнородно порекло албанских племена, међу којима исходиште најзначајнијих Арбана (Шиптара) и Мирдита – Мардаита треба тражити у предњој Азији, од Кавказа до Сирије. За сада постоји само један археолошки налаз на подручју Албаније, који одудара од општих словенских особина југоисточне Европе и упућује на азијско порекло… Од 1945. почиње пропаганда да су и Метохија и Косово биле илирске области, према томе и албанске, јер је под окриљем фашистичких сила, Италије и Немачке, први пут обликована Велика Албанија. Тада је већ пропагандно био утврђен став да су Албанци потомци Илира. Зато је језгро Илира тражено само у северној Албанији и Црној Гори, упркос томе што је археолошка наука и тог доба и наших дана располагала доказима да се матично илирско подручје налази на динарском простору. Уследиле су расправе о Дарданији, која се у римско доба простирала у данашњој јужној Србији и северном делу Републике Македоније; да би се добио простор за данашње Косоваре, у Дарданију је укључена и Метохија, а Дарданци су проглашени за Илире. Старо Хвосно, данашња Метохија, од Албанаца прозвана Дукађин, географски је повезана са западом, са јадранским сливом, а не са црноморским сливом, као Косово. Географски и археолошки апсурдно, из пропагандно политичких разлога, две различите старе културно историјске области су повезане у једну. Део Далмације је припојен Дарданији, која је некада била у саставу римске Горње Мезије (а она је обухватала цео слив Мораве), не би ли се Косовари, као наводни потомци Илира, историјски утемељили на туђој земљи. Проглашавање новонасталих Косовара од Албанаца насељених на Косово у двадесетом столећу, за потомке Дарданаца, има дугорочан циљ“ [4].

АЛБАНЦИ ВРАЋАЈУ СВОЈЕ Било како било, ваља се сетити да образовање деце и ове уџбенике ми, као грађани ове земље, финансирамо. Дакле, ми плаћамо страну пропаганду која нашој деци квазиисторијски и квазинаучно објашњава како су потомци дошљака који су узурпирали староседелачке земље. И онда се, разуме се, сам намеће закључак да старосеоци Албанци не отимају српске земље, већ враћају своје назад. Верујем да ће нас ова феноменална политика образовања далеко одвести. Овај уџбеник болује од још неколико несрећних тврдњи које се издају за историјске чињенице, те се тако каже да „као последица различитих историјских процеса и новонасталих етно-политичких околности на Балкану, током 20. века дефинисан статус нације стекли су и Македонци, Црногорци, Муслимани и Бошњаци“ [5].

Прво, не улазећи у питање започињања процеса конструисања нових нација из српске нације након 1945. године, треба рећи да су у питању били политички процеси, а, друго, тешко да су тада стекли дефинисан статус нације. Треће, молио бих писце уџбеника да ми објасне која је то муслиманска, а која бошњачка нација, и где живе припадници ове две нације? Кад смо већ код тога, могли би да појасне по чему се разликују? Конотација оваквих „чињеница“ у уџбенику је увек дневнополитичка, те се тако наводи да се „за време дукљанског краља Бодина Босна налазила у саставу његове државе. Већ почетком 12. века она се осамостаљује и њена источна граница се успоставља на средњем току реке Дрине. На челу Босне налазио се бан… После његове смрти 1180. године, босански бан Кулин признаје Угарску као свог сизерена, али вештом политиком завршава друштвене и верске особености које су у Босни постојале“[6].

То потенцирање на историјском континуитету Босне као државе која негује друштвене и верске особености је толико дневнополитичка да о њој заиста не вреди трошити речи. У сваком случају, сигуран сам да ћемо овим темпом усвојити и црногорске теорије о постанку нације, те ће наши унуци временом учити да су црногорци потомци старосеоца Балкана. Са том пропагандом се одавно почело, а ако не верујете, обратите пажњу на следеће наводе: „Историчари су утврдили да преци данашњих Црногораца нијесу Срби, већ стари дукљански Словени етнички помијешани са балканским староśедиоцима. Стварање српске нације у Црној Гори почело је тек у 19. вијеку, као посљедица дјеловања Сима Милутиновића Сарајлије, као и пропагандно-шпијунске дјелатности предвиђене Начертанијем, тајним програмом ‘спољне и националне политике Србије на концу 1844. године’. До 19. стољећа појам ‘Србин’ је за старе Црногорце означавао искључиво православца и није се односио на етничку припадност, као ни називи ‘Латинин’ и ‘Турчин’ за католике и муслимане (виђети одговор на питање бр. 4). Назив ‘Србин’ је тек с Петром ИИ Петровићем Његошем у Црној Гори почео добијати национално значење. Његошев учитељ у раној младости био је пјесник Сима Милутиновић Сарајлија, великосрпски националиста и шпијун, под чијим је снажним утицајем Његошу наметнуто увјерење да су Црногорци дио српскога народа. Ова заблуда је масовно пренијета Црногорцима преко Горскога вијенца и у њему створене идеологије косовскога мита“ [7].

Да. Претпостављам да су и тада староседеоци црногорци писали и говорили (ś). Ове идиотарије и шовинистичке пропагандне делатности у виду памфлета нису проблем све док остају на нивоу памфлета. Проблем је када постану званична научна истина која онда, на некакав волшебан начин, нађе пут управо до српских школа. Права трагедија у свему овоме је што ми финансирамо ово пропагандно тровање наше деце, ову идеолошко-дневнополитичку злоупотребу која се понавља и у основној и у средњој школи. Немојте само да се чудите ставовима овако образоване деце када једном порасту. Уосталом, кад већ говоримо о пореклу, што не објаснише деци етничко порекло албанског хероја Скендербега?

_________

Упутнице:

[1] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html

[2] Istorija za 2. razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, str. 51, Smilja Marjanović-Dušanić i Marko Šuica, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012. god

[3] Ibid., str. 55

[4] http://www.rastko.rs/kosovo/delo/11620

[5] Ibid. str. 52

[6] Ibid. str. 72

[7] http://crnogorskapitanja.wordpress.com/about/

 

Милан Дамјанац

Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ПОДРЖИТЕ ПЕТИЦИЈУ! Тражимо помиловање за Десанку Максимовић

5 (9) Комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања најновијом изменом програма наставе за предмет …

Вучићев сатанистички режим избацио Десанку Максимовић из школског програма!

5 (4) У ОКВИРУ измене програма наставе предмета Српски језик и књижевност у гимназијама, комисија …

3 Коментара

  1. Zato je Ivan Becic originalan u svojoj knjizi za drugi razred srednjih skola…trebalo bi po njoj raditi…

  2. Nemojte da vas ovo ništa čudi jer kod nas mnogi uzimaju debele pare za ovo što rade. Gde je ta SANU. Izgleda da su mnogi kod nas potplaćeni da ovako uče decu, pa još malo će nas učiti da smo došli ovde pre 200 godina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *