Војници Вражје дивизије вешају мајку четворо деце из села Јевремовца у Мачви Фото Архива “Борбе”

Како су „елитне“ хрватске јединице вешале децу и жене по Мачви и Јадру

TАЧНО пре десет дана Хрватска је дошла на ред да председава Савету Европе, баш у време “ерупције” расправа о болним историјским питањима око којих не постоји сагласност између Београда и Загреба. Преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина.

Само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековно седиште католичке бискупије, из које би морао да се шири хришћански дух љубави, једнакости и слоге међу људима, стигла је “потврда” како ће званични Загреб бринути о мањинским заједницама. У центру градића надомак Осијека освануо је графит “Ј.бат ћемо српску дјецу”.

На ред су, значи, дошла и деца, и то по ко зна који пут. Готово да нема града у Хрватској у коме нису исписани графити “Србе на врбе”, “Срби ван из Хрватске”… Зар то не подсећа на прошлост, на прошли век, на деведесете, седамдесете, на 1941. годину и на, већ помало заборављену, 1914. годину? На потиснута сећања на зверства хрватских и муслиманских јединица у Мачви, западној Србији и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату.

НАШ СЕЉАК ГРЦАО У ДУГОВИМА

        ПО повратку из рата, већина српских сељака је затекла разорена огњишта. Задуживање је био једини начин да се то обнови. И десет година после рата просечан српски сељак је буквално грцао у дуговима. Били су принуђени да плаћају врло високе камате – 20, 30, па чак и 50 одсто. Српског сељака, који је искрварио у ратовима, притисла је сиротиња, и његово задужење било је знатно веће него сељака из других крајева Југославије.

ХРВАТСКИМ званичницима и гласноговорницима који заговарају наново преиспитивање шта се збивало у Јасеновцу препоручујемо да пре тога малчице прелистају, у бечким али и у загребачким архивима, документа о националном саставу 42. домобранске Вражје дивизије и Загребачког 13. корпуса, нарочито 36. и 42. пешадијска дивизије те формације.

Др Славко Павичић у књизи “Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат”, која је објављена 1943. године, пише да је “најхрватскија” војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа “вражјом”, а да је у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано “најмање 500.000 војника”.

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

ЈЕДНО од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: “Не знам ко су, али говоре српски.”

Припадници тих јединица упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим “заштитним зидовима” налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.

О овим злочинима сведочили су дописник париског “Илустрасиона” Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама…

ИЗБЕГАВАЛИ СРПСКУ ВОЈСКУ

       ТОКОМ ратних операција 1914. и 1915. године Срби су заробили око 20.000 аустроугарских официра и војника. Више од 10.000 су били Хрвати, који су углавном заробљени током Колубарске битке. До 12. децембра 1914. године, само се њих 452 пријавило у добровољце, да се боре у редовима српске војске. И Арчибалд Рајс у својој књизи “Шта сам видео” пише да је крајем септембра 1914, после битке на Церу, само 70 Хрвата изразило жељу да пређе у српску војску.

У САСТАВУ те дивизије, која је више пута била похваљена за подвиге у Србији, били су и Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско-усташку државу, и Славко Штахмер, који ће 1941. године постати први човек Павелићеве војске. Њихов командант је био озлоглашени Стјепан Саркотић, потоњи ратни гувернер Босне и Херцеговине.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација никад се нису предавали, борили су се до последњег метка. Када нису имали другог избора осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата.

Само за “јуначко држање” у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере… Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. године прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга – Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.

И после рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је им је опростио и пружио руку за историјско помирење.

АУСТРИЈСКИ историчар Једличка је писао да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске војске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову, југословенску војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај и са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом, који је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију.

У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, иако познат као изразити “србождер”. Ступио је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у “нарочиту аудијенцију” и, затим, одликује Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе. У њој се нашло тачно 3.600 официра југословенске војске, међу којима 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника.

 

 Поубијана деца од 14 и 15 година у селу Грушићу код Шапца

НАША историографија ће и пре, а нарочито после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, порицати српску ослободилачку мисију и допринос стварању заједничке државе Јужних Словена. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. На сличан начин третиран је готово сав српски народ, у складу с наведеном констатацијом из Меморандума, да је имао економски привилегован положај између два рата. Да ли је било баш тако?

У Уставотворној скупштини, на редовном заседању 31. маја и 1. јуна 1921. године, Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства.

И српски сељак је после 1918. био препуштен сам себи, као мало када у својој историји. Држава нија стала уз њега, како је то било некад у српској држави, кад су доношени врло радикални закони, непознати у тадашњој Европи. Сељак и његова имовина били су заштићени “да им се због дугова не може одузети кућа, окућница и пет хвати земље”.

У време окупације Србије нанете су непроцењиве штете пољопривреди. Одвучене вршалице, плугови и остале пољопривредне справе коштале су у то доба више од милијарду златних динара.

 

                           42. Вражја дивизија је била најелитнија јединица

СРБИЈА, опљачкана у рату до голе коже, и сва у ранама, са великим надама ушла је у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, док Србија тапка у месту, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији.

Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација “Наша домаћа привреда”, објављена 1929. године. Аутори ове студије инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији, 1910. године било је деведесетак индустријских предузећа и свако је запошљавало више од 50 радника, а већ 1929. – пет пута више. На крају треће деценије прошлог века, данашња територија Хрватске, рачунајући и Славонију, била је многоструко развијенија од Србије.

Хрватска и Словенија су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима.

                             Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

ДО немачке окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се битније поправила. Индустријски раст је био мало већи него првих година по завршетку Великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији до 1941. улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара, а у Хрватској – 497.000. Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Хрватска у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала два пута брже од Србије.

Сељаци у Словенији и Хрватској пролазили су много боље. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, укинуто је 369 велепоседа са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а неколико деценија раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.

Сви наведени подаци у овом тексту данас су свима доступни. Од оних о националном саставу аустроугарских јединица 1914. до економских показатеља о индустријском развоју између два рата. Али они не интересују хрватске званичнике. Зашто? Можда и због тога што не желе да се суоче са речима давно заборављеног Стипе Шувара, да се духовна основа хрватског национализма налази у мистичном схваћању бића нације, у фетишизирању властите нације…

ПИШЕ: Иван Миладиновић

Новости.рс

Актуелно

ВУЧИЋЕВ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ РЕЖИМ дао 600.000 евра Хрватима за поправку куће Бана Јелачића

ДВОСОБНИ стан на спрату импозантног барокног здања из 18. века, родне куће бана Јосипа Јелачића …

Легија поручио Чеди Јовановићу: Био си главни заштитник Земунаца у Влади и лажов

Београд – Милорад Улемек Легија (50) у петак је у завршници суђења за побуну ЈСО …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons