Казнена психијатрија у Србији: Фармакомафија, биотероризам и болнице горе од конц-логора

Најширој јавности у Србији није познато да у Србији постоји читав систем биотерористичког терора, уклопљеног у пакао званичне психијатрије. Магазин Таблоид је добио опширно писмо од Милана М. Бабића, човека који је и сам жртва овог застрашујућег насиља. Како између осталог каже, написао га је “…пун воље да истину чује цела нација”. Бабић се позива и на чињенично стање које је лако проверити на одељењима психијатрије краљевачке болнице “Студеница”, код начелника Негослава Брадића (печат бр. 24.), начелнице “К” одељења Специјалне болнице “Лаза Лазаревић”, Мирјане Абрамовић и код дугогодишњег начелника неуропсихијатрије и директора сенћанске болнице Милорада Ћурчића и многих других. Редакција објављује нешто скраћену верзију његовог обраћања јавности.

Здравствени систем Републике Србије постао је функционално недоступан за целу популацију и на тај начин извргнут руглу, такође изврнут и моралној-коруптивној деградацији. Поред тога, постао је и пробни полигон биотероризма, који систематски спроводе фармацеутске мултинационалне компаније, које већ ионако држе монопол (заправо, олигопол) продаје лекова на нашем тржишту. Биотероризам се огледа у тестирању непроверених медикамената на припадницима наше заједнице кроз кључне чворишне тачке здравствених институција ове државе.

Никоме од тих здравствених апаратчика и чланова њихових породица није проверавано порекло имовине, иако се надокнаде фармацеутских компанија носиоцима оваквих тестова крећу око 100.000 евра по једном медикаменту.

Неке од тих фармацеутских кућа присутне су капиталним учешћем у истраживачком, развојном и дистрибутивном сектору домаћих фармацеутских компанија. Неке друге, пак, попут компаније др Предрага Московљевића – Протон систем, са огромним обртом, проналази фармацеутске производе, учествује у њиховој евалуацији и регистрацији у земљама Европе, увози их и активно спроводи медицински маркетинг. Данас је компанија Протон Сyстем присутна у већини земаља у региону Балкана и Источне Европе.

Та компанија даје врло штуре информације о својим активностима, које јој доносе замашан пријављени профит, али на свом сајту наводи непроверљиви податак о постојању тобожњих ћерки-фирми широм Европе (можда су, ипак, у питању мајке-фирме), невидљивих за очи домаће јавности. Поред пар великих фирми купљених под велом афера од стране др Московљевића и његовог брата за вишемилионске износе, постоји и једна видљива ћерка-фирма у Србији – “Абелафарм”, која према сајту АПР-а има непојмљиво мали број запослених, а на сопственом сајту фирме “Абелафарм” гордо је представљен готово двадесетоструко већи стручни тим те компаније.

Производе те фирме не можете пронаћи на сајту, али зато не силазе са маратонских рекламних блокова највеће комерцијалне медијске куће у региону, која, опет према подацима АПР-а запошљава нешто мање од 1.000 људи, а годишња добит је тек око 140.000 евра. Можда су баш овакви случајеви разлог зашто АПР не објављује топ-листу најпрофитабилнијих, односно фирми са најмање профита по глави запосленог – најчешће су у питању огромне веш-машине за прање новца. Вратимо се, на тренутак, Московљевићевим фирмама. Не бисмо се нарочито бавили јавним тајнама плаћених учешћа и провода на домаћим и светским конгресима за фармацеуте, психијатре и лекаре других струка (чије порекло имовине ни пословне почетке нико, као ни браћи Московљевић, од надлежних служби не проверава), њиховим огромним економско-пропагандним медијским присуством, као ни присуством рекламних материјала датих, а и других компанија у готово свим државним медицинским установама (може ли било ко да да одговор како ти материјали тамо стижу?)

Оваква фармако-агентура својствена је и другим фармацеутским кућама, које имају склопљене договоре са наведеним апаратчицима из средњег слоја, али и виших ешалона медицинских установа широм Србије на, често и легалне (али нимало легитимне – нико за то није гласао), сиве, али и сенковите начине испитају дејство непостојећих лекова на нашим људима.

Таква испитивања су, веома често, сама себи циљ. У питању је затворен циклус деградације здравља припадника наше заједнице (који готово никада не буду у потпуности излечени, изузев оперативним путем) и који приликом клиничког лечења немају увид у сопствене терапијске појединости у погледу медикамената које узимају, док им се по отпусту за кућно лечење преписују препарати који су, као и у случају Новартис-ове вакцине против Х1Н1, на веома сумњив начин добили дозволу Агенције за лекове. Медикаменти који се на овај начин тестирају на нашим грађанима стижу до дистрибутивних кућа под једним називом и декларацијом, у ринфузи, где се препакују у другу амбалажу и додељује им се друга декларација, али се често испоручују у здравствене установе и без декларације.

Са аспекта наведених појава, није тешко закључити да бомбардовање ове земље никада није завршено. У многима од нас убијена је свака људскост и жеља да се добрим боримо против зла

Многи други друштвено-свесни људи били су систематски успављивани и убијани у самртним ропцима на психијатријским лечењима или са усађеним самоубилачким идејама под дејством сујетних психијатара и њихових неименованих медикамената. У тим установама нико не води ни мало рачуна о стварним здравственим проблемима које ти људи имају, ортопедске, респираторне, дерматолошке или било које друге природе, осим оних непосредно везаних за испитивање нерегистровних лекова, за које локални носиоци испитивања инкасирају по 100.000 евра и више.

Малобројни социјални радници најчешће употребљавају монопол свог положаја у коруптивном смислу, те им, у договору са носиоцима оваквих истраживања није ни стало да отклоне узроке, односно, реше социјалне проблеме пацијената, што их чини саучесницима у биотероризму. Не верујете? Да ли је икада ико од вас читалаца заиста искрено поразговарао са пацијентима психијатријских установа без равнодушности?

Међу судским вештацима постоји прећутни договор да, у случају судских процеса против психијатријски лечених особа, ниједан од њих не оспорава, већ само потврђује мишљења лекара са првобитних психијатријских прегледа. Исто тако, постоји и прећутни договор лекара да готово ниједан неће сведочити против својих колега, што, на срећу, не важи за пацијенте, а ни за особље уплетено у ову биотерористичку мрежу.

Уколико се овоме придода и беспоговорна послушност одређених елемената редовног судског апарата оваквим психијатријским моралним сподобама, наравно, из различитих интереса (ни њима нико не проверава порекло имовине), онда имамо појаву казнене психијатрије, односно злоупотребе психијатрије у циљу уклањања прогресивних друштвених субјеката. Историјски, ова појава је била честа у Источној Европи, неретка на Балкану, али је присутна и у данашњој Западној Европи. Сви наведени случајеви су “стрпани у исти кош”, односно, заједничку чорбу, чија је главна мирођија фармацеутска мафија…

Психијатријско лечење човека дуг је и болан пут и, веома често, без повратка… у живот. Пре десет година, Симона Рацић је отпочела један други пут (пошто је десетак година пре тога почела психијатријско “лечење” на одељењу психијатрије у болници “Студеница” у Краљеву). После ковертираних 500 (марака или евра), ондашњи начелник одељења Симовић је дотичну Симону отпустио и она је, трчећи боса, у несвесном стању, под дејством јаких психијатријских лекова, пала под камион, и завршио се њен несвесни живот, односно, животарење. Изгубила је живот терапијском грешком др Зорице Ђековић, у 36. години, на чијем случају се та докторка специјализовала. О овоме сведочи њен брат, и сам психијатријски пацијент, полицајац Љубомир Рацић.

Такође, чудно је што случајеви акутних пијанстава заврше на психијатрији, а не на испирању на гастроентерологији? Зашто се такви случајеви задржавају на психијатрији по 14 дана и зашто им се, у позној хоспитализацији глукоза и натријум-хлорид морају уносити интравенски, а не орално, иако су људи у стању и да једу и пију? Зашто? Зато што се онда не троши медицински материјал, због чијих се напумпаних набавки буџети здравствених институција јако брзо топе па медицинско особље нема чак ни пристојне плате.

О овим појавама у психијатрији може најбоље да посведочи пацијент Драган Павловић из Жиче, који је (заједно са другим епилептичарима) под јаком терапијом, после пијанства, лежао ни мртав, ни жив преко десет дана на психијатрији, док су на њему тестирани сваковрсни лекови, после његовог изласка са интензивне неге. Вода му је давана само током узимања лекова, иако је био изразито сув и бунцао је све време у делиријуму…

На свако питање других пацијената о томе шта му се од лекова даје, добијен је штур одговор – витамини. Када се исто питање постави лекарима везано за друге лекове: “Можемо ли да видимо оригиналне лекове, њихове кутије и декларације?”, добијан је одговор да то “није ни битно”, да је то за њихово добро и да им лекови стижу у ринфузи. Тада сумњиве лекове укину у терапији, али уведу бомбардовање успављивцима – бенседин, карбапин и сл.

Пацијенту Љубомиру Рацићу из Врбе, општина Краљево, сукцесивно је давана терапија халопиридола, који никада није користио и који се употребљава за лечење наркомана од хероина. Од датог лека пацијент Рацић, који је овлашћено службено лице, који као такав никада није смео користити наркотике, што се може доказати и анализом рожног ткива; имао је тешко кочење вилице, немогућност говора и дискоординацију покрета, што га у потпуности спречава у обављању службених дужности. Све то је њему и његовој породици нанело велику патњу и душевни бол. Пацијент Бојан Стаменковић, музичар из Краљева је, услед терапије модитеном и другим лековима, попут карбапина, изгубио је могућност свирања на инструменту, моћ говора му се смањила, а изгубио је и сексуалну жељу док је користио те медикаменте. Пацијент Игор Вејновић из Краљева у Болници “Студеница” три и по године добија халопиридол без икаквог ваљаног разлога, поред бенседина, што му одузима моћ јасног говора, вољу за радом, кретањем, као и перцепцију окружења.

Пацијенткиња Сузана Пауновић из Врњачке Бање пет дана је примала ларгактил, бенседин, анафранил у инфузији, као и непознате жуте таблете, од којих јој се мало поправило расположење, али је пре тога користила преписан ксанакс и ларгактил, као и алтапакс и рисар, због којих је имала нервозу, несаницу, аритмију и знатан губитак килаже.

Пацијенткиња Оливера Чоловић из села Лазац користи у болници непознату терапију (непозната бордо таблета). Обе наведене пацијенткиње су упадљиво безвољне и стално поспане. Већ четири дана ни Оливера, ни Сузана од лекова немају столицу, упркос лаксативима. Пацијент Миљко Жарковић је први пут хоспитализован после акутног пијанства, где је држан неколико дана, под непознатом терапијом, међу којима су и непознате жуте таблете, од којих је постојано безвољан, поспан и дезоријентисан.

Пацијент Милан Бабић је, услед вишегодишње терапије модитеном готово у потпуности изгубио сексуалну жељу, добио појачан апетит и увећао телесну масу до близу 150 кг, изгубио вољу за радом и животом и добио благу склоност ка самоповређивању, услед коришћења модитена и метотена, који му упорно преписује др Мирјана Абрамовић из “К” одељења болнице “Лаза Лазаревић”, која га је хоспитализовала и лишила слободе без судског налога! При томе је, приликом лечења отвореног типа, без обзира на све личне, породичне, пословне и интелектуалне успехе пацијента само прекуцавала претходне извештаје, без разговора дужег од два минута, никада му не укинувши терапију, већ у договору са извесном др Олгицом, психологом, само мењала шифре оболења, чији описи нису имали везе са фактичким стањем.

Све ово указује на то да је једини циљ неуропсихијатријских установа широм Србије, поред тестирања непроверених лекова, корупције и биотероризма, што обимнија продаја медицинских препарата без преке потребе, на терет грађана Србије, што су и основни разлози катастрофалног стања здравства.

Једна од ретких светлих тачака на психијатрији у Краљеву је др Весна Вукадиновић и др Душица Шпаговић, док сви остали пружају свесну, отворену или прикривену подршку овим кривичним делима. На срећу, скоро цело особље би о овоме радо сведочило пред судом, уколико је дошло време за правду.

ГЛОСА

Сумњиви лекови на одељења стижу брзом поштом, а врло често их преузимају сами болничари, односно, техничко особље. Спаковани су у пакете од око 30 х 15 х 15 цм.

Милан М. Бабић, Таблоид

фото: Гето Србија