Ко је Вучићев менаџер-спасилац кога намерава да доведе на чело Железаре у Смедереву

Белосветски мешетари се користе логиком – „зашто нешто јефтино купити, ако можеш исто то бесплатно да добијеш”. Железара у Смедереву неће бити продата никоме, јер нико није озбиљно ни хтео да је купи, већ поклоњена потпуном пословном анонимцу, кога режимски медији покушавају да представе као великог светског трговца гвожђем и челиком. Ради се, у ствари, о човеку који има регистровану фирму за пружање услуга масаже и санитарно-керамичарске радове, али највише искуства поседује у трговини некретнинама.

Смедеревска железара никако да буде продата, као да је уклета. Још док су трајали последњи преговори са америчком компанијом Есмарк премијер Александар Вучић је у јавности наговестио како има план Б, за случај неуспеха приватизације. На почетку тендера, међутим, Вучић је више пута поновио како је управо та америчка компанија његов фаворит. Шта се десило у међувремену?

Цела наводна продаја је добро изрежирана фарса којом је јавност требало да буде убеђена како Влада Србије чини све што може да реши проблем Железаре, док се иза кулиса одвија једна од највећих превара у српској историји.

Анонимни, али добро обавештени извори из Владе последњих дана медије затрпавају информацијама о „плану Б”, односно о довођењу тима менаџера из иностранства, који би Железару требало да поставе на здраве ноге. Ради се о једном главном менаџеру са 12 помоћника, од којих ће сваки бити задужен за посебну област. Као једини конкретни кандидат за позицију главног менаџера спомиње се Петер Камарас, власник и директор словачког предузећа Пикаро с.р.о. пријављеног на адреси Беллова 3, 04001 Кошице (Чешка република).

Ова вест је, могуће, новост за слабо обавештену српску јавност, али се Камарас као будућа важна личност у Железари већ око два месеца спомиње на стручним форумима на интернету. Очигледно је да је договор већ пао.

Како би јавност убедили у то да је у пословном свету готово непознати словачки бизнисмен идеално решење за Железару, анонимни владини извори тврда да је Пикаро планирао да заједно са Есмарком преузме смедеревску челичану. По тим изворима Пикаро је требало да води набавку сировина, па када је одустао од посла са Есмарком, српска Влада је, наводно, тражила додатне гаранције од Американаца, плашећи се да ће они Железару преузети само да би потрошили залихе сировина вредне око 170 милиона евра, и да ће затим напустити Србију. По томе испада да Влада не верује Есмарку, али верује Пикароу.

Пикаро је основан 13. септембра 2006. године у Кошицама, у улици која се налази у суседству дела града сликовитог назива „Џунгла”. Оснивачки капитал је износио 6.639 евра, а предузеће је у 2014. остварило промет од око 70.000 евра и запошљава четири радника (поређења ради: Железара коју Карамас треба да води има 5.191 радника?!).

О Петеру Камарасу се веома мало зна, јер се од фоторепортера и новинара крије као да се ради о истакнутом члану мафије. Далеко је познатији његов син Јурај Камарас, један од највећих словачких тајкуна, који је својевремено био заинтересован за посао са зрењанинском Југоремедијом.

На једној од платфорни за играње покера путем интернета налази се фотографија извесног Петера Камараса из Словачке, али не може са сигурношћу да се каже да је управо он човек који ће преузети Железару. За Петера Камараса, власника Пикароа, зна се да је раније био страствени коцкар и да назив компаније није изведен из скраћеница његовог имена и презимена (у том случају би се звала Пекаро), већ од „пик” и „каро”, што су два знака у картама.

Пикаро је регистрован за читав низ делатности (између осталог и за санитарно-керамичке радове и масажу?!), али не и за трговину челиком или рудом гвожђа. У међународним размерама није ни познато да је Пикаро икада на велико трговао поменутим металима, а и скроман обрт од само 70.000 евра у прошлој години показује да се ради о малом предузећу, а не о великом светском играчу. Занимљиво је да је и рубрика „референце” на званичној презентацији компаније на интернету потпуно празна.

Да је Пикаро занемарљиво мала фирма види се и по томе што се хвали како је унесрећенима у поплавама у Обреновцу донирао само 281,5 евра.

Пикаро је, међутим, на првом месту регистрован за другу делатност, која је била пресудна за избор његовог директора за кандидата да води Железару, а то је: трговина некретнинама. Ово предузеће не може да се нађе на листи светских или словачких значајних трговаца рудом гвожђа или производа од челика, али се зато налази на листама словачких посредника у продаји некретнина.

Сада све постаје много јасније.

Цела прича око наводне куповине Железаре од стране Есмарка је измишљена да би се јавност припремила да Железара неће бити продата, већ поклоњена потпуном анонимусу, који је за ову потребу медијски уздигнут у ранг великог светског трговца рудом гвожђа. У ствари, Железара ће од стране новог менаџмента бити продата део по део, и то не као предузеће, већ као земљиште и зграде.

Новац зарађен на тај начин, као и прерадом и продајом постојећих резерви, али и новац (преко 150 милиона евра) који се налази на рачунима Железаре за различите намене (исплата плата, одржавање производње и слично) биће касније опран путем фиктивних уговора са фантомским фирмама и преусмерен у џепове домаћих политичара и страних мешетара.

Изгледа да Смедерево као магнет привлачи белосветске преваранте калибра Цомицо Оил, који од капитала имају само ташну и машну, и од туђе имовине праве стотине милиона, али само за себе. У случају Железаре, чак је и својевремена продаја овог гиганта Ју-Ес Стилу у односу на садашње муљање представљала прворазредни пословни потез, иако се зна колика је штета тиме била нанета буџету Србије. Сада ће штета бити још далеко већа.

А 1. Рупа за одлив пара из буџета

Један од коментара у медијима поводом останка Железаре Смедерево на државним јаслама је гласио: „Нема смисла узимати људима плате и пензије, а финансирати Железару која нема шансе. Продајеш Телеком, индустрију 21 века, и онда те паре улажеш у индустрију 17. века, а још немаш ни металопрерађивачку индустрију!?”.

Постоје и коментари да је најјефтиније сваком раднику дати по 50.000 евра и пустити га да покрене сопствени посао, а Железару сравнити са земљом и ту подићи воћњаке.

Арцелор Миттал, компанија из пословног царства индијског милијардера Лакшмија Митала, има производне капацитете за 119 милиона тона челика, а годишње производи 92 милиона тона, што износи шест одсто светске производње. Смедеревска железара има пројектовани капацитет од 2,2 милиона тона, а тренутно производи око 600.000 тона челика годишње. Из овога се види да Железара Смедерево није интересантна великим инвеститорима, поготово што је технологија коју користи застарела. Ту ни нови менаџмент (чак и да дођу поштени и способни) не може пуно да помогне. Смедеревска железара ће остати рупа без дна у коју се одлива новац из буџета Србије.

 

Игор Милановић, Таблоид