Ко је заиста Доминик Строс-Кан, Вучићев “специјални” саветник

Судећи по овонедељној изјави првог потпредседника Александра Вучића, Влада Србије заиста жели саветодавне услуге Доминик Строс Кана (64), бившег генералног директора Међународног монетарног фонда. То би значило да Вучић сматра да ће Строс Кан допринети да се брже остваре три стратешка циља Београда – улазак у ЕУ, борба против корупције и поправљање слике о Србији у свету.

Строс Канова биографија говори, међутим, супротно. Реч је о човеку који је деценијама градио лажну слику о себи, уз обилату подршку француских медија чији су главни уредници и новинари били његови пријатељи и то захваљујући браку који је 1991. године склопио са Ан Сенклер, новинарском звездом Првог канала француске ТВ.

Строс Кан је постао цењени политичар, иако је као министар финансија морао да поднесе оставку 1999. године због скандала везаног за корупционашку аферу када је и сам признао да је фалсификовао један рачун додајући му лажни датум, што је посредно могло да му донесе финансијску корист.

У другој афери, из које се такође извукао, осумњичен је да је као министар финансија опростио 160 милиона тадашњих франака (око 25 милиона евра) једном модном креатору да би у замену добио од његовог адвоката касету са снимком тајног финансијера странке десног центра РПР. Рекао је да касету заиста има, али је није гледао. Било је мало јавних критика на његов рачун.

Када је Француска учествовала у првом ирачком рату 1991. године, а на Израел пале ирачке ракете, многе Французе је изнервирала његова изјава дата израелским медијима: “Сматрам да сваки Јеврејин из дијаспоре, па дакле и из Француске, мора свугде, где год био, да даје допринос у помагању Израела. То је уосталом и разлог због кога је важно да Јевреји имају политички одговорне положаје. Обављајући моје функције и кроз мој свакодневни живот и читаво моје деловање, покушавам да дам скромни допринос изградњи Израела.”

[quote]

Проституција

Иначе, Строс-Кан ће идуће године бити изведен пред суд у француском граду Лилу одговарати за учешће у организованој проституцији. Он је оптужен за “учешће у подвођењу” у тзв. афери Карлтон. Оптужба се односи на тврдње да су пословни људи и политичари учествовали у организовању забава са проституткама у елитним хотелима у Лилу, поред осталих и у ексклузивном Карлтону. Оптужба за “учешће у подвођењу у оквиру групе” повлачи казну до 10 година затвора и новчану казну од 1,5 милиона евра.

[/quote]

 

Све критике на ову изјаву стрпане су тада у исти кош са крајњом десницом и антисемитима. Предвиђајући да ће му Строс Кан бити главни ривал са социјалистичке стране, будући председник Француске Никола Саркози 2007. године га предлаже за генералног директора Међународног монетарног фонда и овај то постаје упркос томе што га ЕУ у почетку не подржава.

За разлику од оних који га у Србији називају великим економским стручњаком, чињенице говоре да је реч о обичном неоконзервативном руководиоцу који се лажно представљао као социјалиста. У ММФ је дошао с планом да споразумно отпусти 600 службеника и прода део резерви злата. За разлику од нобеловца Џозефа Штиглица, противио се увођењу таксе на међународне финансијске трансакције, учествовао у неолибералним међународним мерама наметнутим Грчкој, Шпанији и Ирској, за које ће се испоставити да су биле засноване на погрешним прорачунима економских показатеља.

Као министар био је заговорник масовне приватизације великих јавних предузећа, од којих су неке, попут оне с Телекомом, биле катастрофалне и до те мере нељудске да су изазвале на десетине самоубистава запослених, па сада бивши директор одговара пред судом.

У мају 2011, кад га је полиција у Њујорку ухапсила због силовања собарице и фотографије хапшења обишле свет, почео је крај једне каријере грађене на амбицијама које су биле несразмерне његовим способностима, базиране пре свега на медијском дизајну који га је попут компјутерског програма фотошоп – политички улепшавао.

Доминик Строс Кан рођен је 1949. године у породици француских Јевреја која је до 1961. године живела у Мароку. Студирао је права и економске науке. Бавио се адвокатуром и предавао на Универзитету, био посланик, министар у два наврата и председник општине. 

Политика је прошлост

Ових дана је изјавио да је “с политиком готово” и да ће убудуће бити саветник у владама и предузећима. Он је именован у јулу за члана надзорног одбора две финансијске институције: Руског фонда за директне инвестиције (РДИФ) и Руске банке за развој региона (БРДР) коју контролише нафтна компанија Росњефт.

 

Вести