Насловна / Србија / Kо потомцима нацистичких монструма враћа конфисковану имовину у Србији?
Kо потомцима нацистичких монструма враћа конфисковану имовину у Србији? 1

Kо потомцима нацистичких монструма враћа конфисковану имовину у Србији?

У протекле две године потомци припадника СС дивизије „Принц Еуген“, која је током Другог светског рата вршила најокрутније ратне злочине на територији бивше Југославије, траже од Агенције за реституцију Србије повраћај имовине.

Неколико је стотина таквих захтева, али Агенција их доследно одбацује, позивајући се на закон о реституцији који то забрањује.

Проблем је, међутим, у томе што су судови претходно рехабилитовали њихове нацистичке претке, после чега су, према Закону о рехабилитацији, стекли и право на повраћај имовине која им је непосредно после рата одузета.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић, позивајући се на члан 5 Закона о враћању одузете имовине, који јасно дефинише да право на враћање имовине или обештећење нема лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије за време Другог светског рата, као ни његови наследници, каже да им имовина, упркос томе што су рехабилитовани, неће бити враћена.

„Алгоритам је јасан: ми утврдимо да су били припадници СС дивизија, које су несумњиво у саставу окупационих снага и одбијемо захтев за враћање имовине“, наводи Секулић за Радио Слободна Европа, али додаје да се, нажалост, ситуација закомпликовала кад је Управни суд Србије 2016. године донео одлуку да потомци једног припадника хрватског усташког покрета имају право на реституцију јер је он рехабилитован, а пресуда којом је 1944. године осуђен за ратне злочине поништена.

Према Закону о рехабилитацији, наиме, уколико је нека судска одлука поништена, треба да буду поништене и последице те одлуке, што укључује и повраћај или исплату обештећења за конфисковану имовину. Секулић то оцењује као парадоксално:

„Рехабилитацијом се не решава питање да ли је неко био припадник окупационих снага, односно, припадник СС-а јер се та чињеница не може оспорити. Kао што се не може оспорити ни постојање законске норме која нама забрањује да им враћамо имовину. Међутим, то је, изгледа, део неке конфузије која је намерно направљена и која доводи до парадокса да смо ми једина земља у Европи која сопственим окупаторима треба да врати имовину и која је једина сопствене окупаторе рехабилитовала“, указује Секулић, који додаје да је највише захтева за повраћај имовине стизало из Војводине – Српске Црње, Вршца, Зрењанина, Новог Сада, Панчева, након што су судови неке од њих рехабилитовали.

Највише захтева за повраћај имовине стизало из Војводине – Српске Црње, Вршца, Зрењанина, Новог Сада, ПанчеваФото: Пиxабаy/Фрее-Пхотос
Закон о реституцији, појашњава наш саговорник, строго забрањује повраћај или исплату надокнаде у случајевима бивших припадника окупаторских снага и њихових сарадника, без обзира на то да ли су починили ратне злочине или не.

„Постоје случајеви да су и класичне злочинце рехабилитовали, где имате да пише у образложењу – убио седморо људи, рецимо, за време новосадске рације, са именима жртава – а ми, наши судови, наша држава, их рехабилитујемо.“

Припадници дивизије „Принц Еуген“ су, подсећа Секулић, вршили масовне тешке злочине. Заробљене партизане су по кратком поступку стрељали, а у борбеним зонама вршили одмазде над цивилима.

За само три дана у Сињској крајини су, у марту 1944. године убили 1.500 људи, док је више стотина страдало у масакрима у Пиви годину дана раније, као и у Аржану и селу Велика Јула.

Генерал Јозеф Kиблер, командант немачке 118. ловачке дивизије, изјавио је да су били познати по „преоштрим поступцима према народу“.

Србија је, као и остатак Југославије током Другог светског рата, била раскомадана.

У Банату, који је директно припојен нацистичкој Немачкој, многи етнички Немци, тада названи „фолксдојчери“ (Волксдеутсцхе), служили су у немачкој војсци, а највећи број је мобилисан у злогласну дивизију „Принц Еуген“, која је формирана 1942. у Српској Црњи и названа 7. СС добровољачка брдска дивизија „Принц Еуген (Принз Еуген)“. Бројала је 22.000 људи и углавном је, под командом генерала Артура Флепса, ратовала у Босни и Херцеговини, где је у операцијама „Вајс“ и „Шварц“ наносила тешке губитке Народноослободилачкој војсци и цивилном становништву.

Упркос ставу Управног суда о одбијању поништавајућих решења Агенције за реституцију, а одлуке Суда је морало да поштује и министарство финансија, Секулић остаје непоколебљив: иако правног лека нема, што значи да су одлуке Управног суда коначне, он одлучно каже:

„Ја лично, односно, Агенција, нећемо вратити, нећемо донети решење којим се усваја захтев за враћање имовине припадницима окупационих снага – никада.“

Наш саговорник указује и да је чудно што тужилаштво и државно правобранилаштво нису реаговали на судска решења о рехабилитацији припадника окупационих снага. Било је, додуше, и случајева да је тужилаштво улагало жалбе, али је другостепени суд потврђивао решења првостепеног.

Агенција за реституцију већ је донела и решење да неће да врати имовину наследницима председника квислиншке српске владе Милана Недића, иако судски процес за његову рехабилитацију још увек траје.

У току је и процес рехабилитације четничког команданта Николе Kалабића, а правоснажно је рехабилитован чак и командант Авалског корпуса (Равногорског покрета Драже Михаиловића) Спасоје Дрењанин Зека, упркос томе што је одговоран за монструозни покољ у Вранићу код Београда, када је у једној ноћи заклано и ликвидирано 68 људи – жена, стараца и деце.

Страхиња Секулић је, међутим, још прошле године обзнанио да ће Агенција одбити захтев његових наследника за повраћај имовине.

Судови који се баве рехабилитацијом припадника окупационих и квислиншких власти често само укину поратна решења бивших комунистичких судова с образложењем да ти судови нису омогућавали фер суђења, уопште се и не упуштајући у ратну биографију процесуираног.

Тако је 2015. године рехабилитован и командант Равногорског покрета Драгољуб Дража Михаиловић.

Рубен Фукс, бивши председник Савеза јеврејских општина Србије, за РСЕ с горчином коментарише:

„Питање је да ли су њихове жртве имале право на процедуралне примедбе на пресуде када су ликвидиране.“

Било је, додаје Фукс, у то поратно време сасвим сигурно процедуралних грешака. Оно за шта се стално хватају не само наследници усташа него и осталих колаборациониста јесу стрељања без суђења у Словенији (Kочевски рог и Блајбург у Аустрији, где су се догодила масовна стрељања усташа и других колаборациониста који су у пролеће 1945. године бежали из Југославије, прим. аут.).

То су све биле ствари без икакве процедуре, ни преки суд није сазван, али с обзиром на околности у којима се то догађало, то је проста освета, а освету у том периоду човек не може да осуђује као нешто што обезвређује сам тај акт суђења или ликвидације јер оно што га је изазвало – било је много, много горе:

„Својевремено, када су мене и моје претходнике питали да ли на ‘пасјем гробљу’ (гробнице после ликвидација крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт, период назван „црвени терор“, у којима су жртве покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“, прим. аут.) у Вршцу треба подићи споменик свим страдалима, ми смо сви, као да смо се договорили, одговорили да уколико се подигну два споменика, при чему ће на једном бити наведене све невине жртве, а на другом сви кривци који су оправдано ту стрељани, да онда ми не бисмо имали ништа против.“

Вишем суду у Зрењанину у претходне четири године поднето је готово хиљаду захтева за рехабилитацију фолксдојчера, квислинга, љотићеваца, недићеваца. Kолики број припадника окупационих и квислиншких снага је рехабилитовано не зна се, али је велики број захтева и одбијен.

„Масовне рехабилитације на овај начин постају рехабилитације једног покрета и једне политике која је на целом свету осуђена већ у Нирнбершком процесу и процесима који су му уследили. Дакле, ви рехабилитујете тиме политику Трећег рајха“, упозорава Рубен Фукс.

Да ли су закони о рехабилитацији, и онај из 2006. и актуелни из 2011. године, донели више штете него користи, питали смо Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде, које је иницирало доношење потоњег акта.

„Сматрам да је закон сам по себи довољно јасан. Он искључује могућност рехабилитације сарадника окупатора и нациста. Наравно, ми не можемо сада тачно да причамо на који начин су поступали судови и које су околности ценили, али мислим да неко ко је био припадник немачких нацистичких јединица у том тренутку не би смео да буде рехабилитован. Дакле, није јасно на који начин судови тумаче одредбе закона који то не дозвољава. Рекао бих зато да су пресуде о рехабилитацији таквих личности врло ‘креативно’ тумачење поступајућих судија. Врло је тешко коментарисати поступање судова, али, ево, ако мене питате као некога ко је учествовао у изради закона, сматрам да није било основе да дође до рехабилитације припадника Вермахта“, каже Хомен за РСЕ.

Поводом судских реахабилитиација припадника окупационих и квислиншких јединица историчарка Бранка Прпа за РСЕ каже да је реч о политичком волунтаризму и да не може суд да буде историјски арбитар.

„Не може суд да арбитрира у историји, не може судска одлука у смислу историјског доказа бити јача од научног доказа. Просто је питање с које стране суд преузима ту врсту арбитраже над целом научном облашћу. Они то решавају на начин да узимају плаћене историчаре који се баве фалсификовањем или селектовањем историје. Притом, ако хоћете неког да рехабилитујете, не можете да изоставите виктимолошко питање, а овде се то питање непрестано изоставља. Према томе, судови, заправо, доносе политичке одлуке и просто немају везе с правом“, оцењује Прпа.

Kоментаришући то што у рехабилитационом поступку данашњи судови поништавају пресуде комунистичких судова у поратном периоду јер нису задовољавале правне стандарде, права на фер суђење итд, наша саговорница каже:

„Kако би било да се пониште све судске пресуде у Европи после Другог светског рата?! То су свугде били ратни судови. И сам Нирнберг је проблематичан с позиције класичних судских процеса, али – то су ратни судови. О чему ти људи говоре?! А притом, колико год се они трудили идеолошки, ради се заиста о квислинзима, заиста се ради о окупаторима и заиста се ради о злочинима. Тачка! Према томе, ако хоће да промене неку одлуку, они морају да целокупни судски процес понове на начин који укључује и жртве те особе“, аргументује Прпа и подсећа да демократија и право нису цветали у поратном периоду ни у европским земљама, али нису ни у рату код окупатора.

„Знате, од 12.500 смртних пресуда квислинзима после Другог светског рата у Француској извршено је више од 7.000, и то стрељањем. Дакле, наша објашњења су, заправо, карикатурална. Суштински, ради се о ревизији историје“, закључује наша саговорница и додаје да за то није потребна историја него политичка воља јер на основу политичке воље се врше такве рехабилитације.

РСЕ

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Вучић је законом омогућио извршитељској мафији пљачку народа! 11

Вучић је законом омогућио извршитељској мафији пљачку народа!

Пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру из 2017. године, којом је Словенији наложено …

Kако је Вучић смислио Закон о пореклу имовине: Тајкуне не дирати! 12

Kако је Вучић смислио Закон о пореклу имовине: Тајкуне не дирати!

Дрско и насилнички, као што то иначе чини, самозвани „Вођа“ прогласио је „сезону поштења“ доношењем …

2 Коментара

  1. Te svabove, sve uza zid pa……

  2. Ma sta kazete? A znali ste da ubijate i otimate! Sve sudske i nesudske procese na reviziju, pa da vidimo ko su tu bili najveci zlikovci. Onda napisati novu, pravu istoriju i konacno pomiriti narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *