среда , септембар 20 2017

Ко сад влада у САД?

Сједињене Државе се настоје представити као млада, респектабилна сила, поносна на кратку али бурну историју. Њени представници воле истаћи да је њихова земља учествовала у стварању модерне цивилизације и моћне привреде која је свет гурала напред. Американци су нарочито поносни на свој устав, који је често истицан као документ који је узор за поштовање људских права и слобода. Појавом холивудске продукције америчка култура је снажно преплавила свет и подстакла многе промене на глобалном нивоу. Као део америчке културне дипломатије Холивуд је дао немали допринос победи у Хладном рату. Рушење Берлинског зида, распад Варшавског пакта и дисолуција СССР донели су свету америчку супремацију и, као последицу, распад америчке дипломатије.

Сматрало се да поједине експертске тимове и одељења треба укинути, те је и културна дипломатија, која је, између осталог, била у служби манипулација и дезинформација, али и у функцији одређених активности амбасада као што је преношење „врућих“ порука – постала потпуно занемарена. „Улаз на задњој страни дворишта“, како је називана, није више био део америчке дипломатије. Након „11. септембра“ грешка се увидела и САД су почеле чинити напоре како би културну дипломатију оснажиле, али ствари нису ишле, старе технике нису функционисале. Активности су појачане како би се редефинисала дипломатија, а културној дипломатији вратила стара слава, јер се од Буша млађег САД у дипломатији понашају као слон у стакларији. Као да је воде каубоји, лаки на обарачу. Кисинџер, који припада старој гарди, иако слабо покретан, стигао је до Москве како би покушао објаснити како се у Сједињеним Државама гледа на Русију, и да промовише потребу за сарадњом двеју земаља. То новим дипломатама, током Обаминог мандата махом регрутованим из ЦИА и ДИА, не пада на памет. Нови вукови, навикли током обавештајне каријере да увлаче у игру и користе друге актере, углавном из цивилног сектора и корпорација за добијање обавештајних геоекономских информација, и податаке о економској и безбедносној политици одређене афричке, блискоисточне или балканске земље, са истом праксом су наставили и када су се обрели у новој бранши. Отишли су и корак даље – корпорације су постале платформа за деловање ЦИА. Заузврат, корпорације су добиле део моћи која је некада ексклузивно припадала амбасадама.

Тако је дипломатија, односно спољна политика САД, постала гусарска и потпуно некредибилна. На пример, Пентагон бомбардује цивиле по захтеву нафтних компанија, а специјалисти и припадници обезбеђења корпорација добили су шифре, кодове, комуникацијску опрему потребну за даноноћну везу са Пентагоном или ЦИА. Али, улаз служби у корпорације покренуо је и обрнут процес. Безбедносни сектор је постао разуђен и са наглашеним упливом корпорација у тајне службе. Створен је идеалан простор за „дубоку државу“.

Бројни аутори анализирају наведени термин и приказују га у различитом контексту и са више аспеката. Можда је најмеродавнији за дефинисање „дубоке државе“ амерички председник Трамп. Осетио ју је на својим леђима, снашло га је оно што није могао ни замислити ни претпоставити. Примио је ударце и осетио бес свих сегмената америчког друштва, свих актера и институција – од безбедносних агенција до банкарског и корпоративног сектора. А све је то кршење устава, некада „Светог писма“ америчког друштва. Устав је бачен под ноге, што отвара врата за грађански рат. Околност која иде на руку овој констатацији јесте и чињеница да је у америчком друштву скоро уништен средњи слој. Арогантна политичка и банкарска елита није презала ни од чега, нису се освртали ни на упорна упозорења тхинк танкова као што су Ранд корпорација и Брукингс институт да се средњи слој становништа непрекидно уништава, да су метална индустрија и рударство остали без стратешких радних капацитета, и да су светски примат у производњи челика преузели други: Индија, Кина и Русија. Чак је и Британија себи дозволила да преслика америчко урушавање индустрије челика, а носилац привредног развоја постао је банкарски сектор. Само у центру Лондона запослено је 30 000 младих мозгова који су стварали енормну зараду банкарима, што је за последицу имало да су стратешке индустријске гране запостављене. Чак је и енергетски сектор (укључујући и нафтне компаније) постао извршилац налога банкара – ратови су креирани и покретани тамо где су банкари показали прстом.

Све то покреће круцијално питање: Да ли је „дубока држава“, пара-држава, тј. држава унутар државе, која се састоји од актера као што су безбедносне агенције, војно-индустријски сектор, Трезор САД, Конгрес, Сенат, постала организација унутар организације? Током историје САД појављивала се „дубока држава“ (у доба Рузвелта – игре око Перл Харбура и операционализација Конгреса како би се изгласала ратна опција). „Дубока држава“ показала је своје лице и приликом убиства Кенедија. Али, данас је „дубока држава“ потпуно преузела државно кормило. Трампов тим на челу са Пенсом и Тилерсоном се не сналази, иако је Тилерсон имао репутацију успешног председника управног одбора једне од највећих нафтних компанија. Трамп је, такође, на „робустан“ начин успео да увећа богатство својих потомака. Међутим, ни Трамп ни његови сарадници нису схватили колико је важно придобити и овладати безбедносним сектором и војним сегментом, основним полугама владавине. Устав председнику даје позицију врховног команданта и велики политички капацитет, а моћ доноси безбедносни сектор. Трамп је дилетантским потезима полуге моћи предао у руке своје и противничке партије, а исте делују кроз Конгрес и Сенат. Извршну власт и део председничких овлашћења од Трампа су преузеле ове институције. Практично, „дубока држава“ је прекршила устав и у земљи у којој је уставом као облик владавине дефинисан снажни председнички систем, од председника САД направила марионету.

Трамп је делом и сам допринео слабљењу своје позиције. Одрекао се квалитетних сарадника, временом се његова администрација претворила у „војну хунту“. Херберт Мекмастер је на месту саветника заменио Мајкла Флина. Рајнса Прибуса на месту шефа Трамповог кабинета заменио је Џон Кели, пензионисани генерал Маринског корпуса САД, човек који је 45 година провео у униформи, веома близак са министром одбране, Џимом Матисом, такође пензионисаним генералом маринаца. Џон Кели, Херберт Мекмастер, и Џим Матис чине ударну тројку која доноси најважније одлуке. Да је Матис доминантна фигура у Трамповој администрацији могло се закључити након „случаја Катар“, када је Трамп одлуком да се Катар прогласи терористичком државом и изолује од суседа, фигуративно речено, „пуцао себи у ногу“. Матис је послао Тилерсона да исправи Трампове брљотине, а што су подржали ЦИА, Пентагон, Конгрес, и војно-индустријски комплекс. Матис и Пенс су у Белу кућу довели Мекмастера, а Матисова „дискрециона права“ су постала тако велика да може наложити војну интервенцију где хоће и када пожели, без обавезе да за своје потезе тражи сагласност од председника Трампа.

Који су сценарији могући? Један је Трампов опозив. Потпредседник Пенс се навелико припрема да преузме председничку функцију. Друга опција је да Трамп остане у улози марионете и у тој позицији буде до наредних избора. Трећа могућност је да амерички народ увиди да устав не функционише у пуном капацитету и да су председничка овлашћења узурпирана, што би означило почетак грађанског рата (варнице смо видели током скупа у Шарлотсвилу у Вирџинији када су се две политички супротстављене групе жестоко сукобиле, што је за последицу имало смрт једне особе и неколико десетина повређених). У сваком случају, одласком главног идеолога Бенона, Трампов положај у Белој кући је додатно, а неки сматрају и неповратно ослабљен. С друге стране, Бенон је вероватно проценио да може више да помогне, ако не Трампу, а оно визији која је Трампа и довела на власт, изван Беле куће, што већ само по себи много говори.

Посреди је владавина која подсећа на узурпацију парламента у доба Кромвела или Наполеона. Тачније, ради се о подели власти, о паралелној владавини. Своје људе у Белој кући имају и Конгрес, и Сенат, и демократе, и републиканци. То за последицу има губитак пријатељских веза са Тајваном, Пакистаном, Казахстаном … Последица такве владавине је и хаос на Блиском истоку. Фингирано се бомбардује Исламска држава (при томе се бацају бомбе на школе и болнице, о чему светски медији ћуте), а истовремено се терористичке групе хеликоптерима пребацују на друге локације и пресвлаче у друге униформе. Турску, традиционалног савезника, амерички мозгови довели су у тежак положај, што због политике према Курдима, што због Трамповог инсистирања код Меркелове да Турску као могућег члана ЕУ дефинитивно прецрта. Иначе, Немачка стратешки, економски и војно, губи због разилажења са Турском.

У Сједињеним Државама тренутно функционише паралелна власт помоћу паралелних тела – паралелних финансијских, безбедносних и војних структура. Значи ли то да је „дубока држава“ преузела вођење државе, односно, да ли је „дубока држава“ постала држава? Или тамо више нема државе?

Александар ТИХОНОВ – Фонд стратешке културе

Актуелно

Хајде да буде мрак

Стварно: Хајде да буде мрак. Хајде да погасимо сва светла у Србији. Хајде да се никад …

Драгош Калајић о изродима

Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons