Колапс српског правосуђа: Око 2.000.000 људи чека на своје право

НАЈМАЊЕ 50.000 родитеља, углавном очева, упркос судским пресудама не може да виђа своју децу. Исто толико мајки не успева месечно да наплати алиментацију. Око два милиона пресуда у овом тренутку чека на извршење. То значи да бар упола толико људи не може, иако има правоснажне одлуке суда, да оствари неко своје право. Некима од тога буквално зависи егзистенција.

Ако бисмо даље кренули с мрачним бројкама, сачекао би нас податак да је око 80.000 радника добило спорове против послодаваца јер им нису редовно исплаћивали зараде и доприносе. Када би се том броју придружили и они који се још суде са својим фирмама или они који немају пара за адвокате, али такође по годину или две нису добили ни динара, бројке оних који не могу да наплате поштено зарађено би се утростручиле.

У државу с нестрпљењем гледају и родитељи несталих беба. Њих око 400 тражи само једно – информацију шта се десило са њиховом новорођенчади; да ли су преминула или су препродата и ко је за то крив. Држава је пресудом Европског суда за људска права обавезна да им да одговоре, али су сви рокови прошли.

Нерешених случајева обичних, „малих“ људи, који чекају право и правду има безброј. Сви они покорно стоје баш као Кафкин Јозеф К. пред судијом, потпуно немоћни да реше проблем. Две трећине урадило је све што је могло. Обратило се тужилаштву, полицији, суду, центрима за социјални рад, заштитнику грађана… Исцрпли су све механизме. У решавање њихових мука ангажована је цела бирократска армија. На десетине службеника слаже уредно фасцикле и за то добија плате. Све то, међутим, не помаже, јер је „мали“ грађанин и даље мали, сам против система, без могућности да било шта промени. Данас исто баш као и пре пола века, иако су нам уста пуна људских права и заштите појединаца.

– Кафкијанство није особеност само нашег друштва – објашњава проф. др Љубиша Деспотовић, социолог политике. – Ситуација у којој појединац не може да добије битку против система доведена је до врхунца на глобалном нивоу. Као што се у глобализацији разара национална држава, тако се разарају и институције. Не случајно, оне постају споре, неефикасне, неделотворне, отворено показују да не могу да решавају проблеме грађана.

Сведоци овакве ситуације смо и у некадашњим развијеним социјалним друштвима, а још више у земљама попут наше, које су недовршене, слабе и неефикасне, и које стицајем историјских околности нису успеле да развију институције до краја.

– Додатни проблем наше земље је што је опљачкана, па нема ни финансијске ни институционалне капацитете да спроведе пресуду неког органа до краја. Појединац је незаштићен, нико не стоји иза њега. Прича о људским правима претворила се у идеолошку и она има мало везе са реалношћу – каже Деспотовић.

Живимо у свету где бирократска машинерија постаје сврха сама себи и где се више новца троши на одржавање хуманитарног апарата него на помоћ сиромашнима коју он треба да пружи.

Радници

БЕОГРАДСКИ радници П. В. и Ж. Р. само су капљице у мору оних којима је „пукао филм“, па су решили да туже фирму за производњу стиропора која их не плаћа. Остали су закинути, један за 18, а други за чак 25 неисплаћених зарада у периоду 2002-2004. Како објашњава њихов адвокат Петар Стојков, пре пет година добили су правоснажне пресуде и до данас – ништа:

– Суд је решење о извршењу донео пре две, а закључак о спровођењу извршења тек у мају прошле године. Ни то, међутим, није помогло. Они су потрошили последњу уштеђевину на судске и извршне таксе, а кад се саберу камате фирма им и даље дугује по неколико хиљада евра!

Ова двојица радника нису тужила државу Суду у Стразбуру, али многи други јесу. Пред овим судом почетком године налазило се око 4.000 радничких представки. Суд је Србију обавезао још пре две године да она исплати све раднике друштвених предузећа која су приватизована или отишла у стечај, а која су остала дужна запосленима. Потраживања су пописана, захтев за наплату је достигао 340 милиона евра, а до данас нико није добио ни пару.

Привредници

Честе жртве су и мали предузетници. Тако је један Београђанин тужио фирму за вршење транспортних услуга са којом је имао посао. Остали су му дужни 450 евра. Ушли су у парницу дугу годину и по. Дужник је седиште фирме преселио на КиМ, рачун му је у блокади и предузетник већ дуже време не може да се наплати. Поред дуга од 450, он је сада „кратак“ и за око 100 евра колико је платио судске таксе, плус услуге адвоката!

И фирма МБ је добила спор против друге фирме са којом је пословала. Такође је платила адвоката, таксе, добила правоснажну пресуду, ушла у извршење. Пошто је рачун дужника био пет година у блокади, суд је на крају обуставио извршење.

И сам адвокат Стојков је морао да тужи клијента који му је пре пет година остао дужан 40.000 динара за неко заступање. Добио је парницу, платио судске таксе, кренуо у поступак извршења за који је такође платио таксе и до данас – ништа.

Невиђање деце

У Србији има око 400.000 разведених људи, од којих 54 одсто са малолетном децом. Ако подаци кажу да 80.000-100.000 малишана не виђа родитеља са којим не живи, значи да бар 50.000 родитеља не виђа своју децу. Мада им је суд одредио и време и број сати које би требало да проведу заједно. Најчешће су то очеви, мада у Удружењу „Тата“ имају и све више случајева мајки, па чак и две баке чији су синови умрли, а снахе им не дају да се сретну с унуцима. На све ово, око 30.000 деце је тренутно, по речима Дејана Вишекруне из овог удружења, у поступку за додељивање родитељског старања. И она обично не виђају другог родитеља.

Овим проблемима баве се цели тимови социјалних раника, психолога, педагога, правника, судија… Али други родитељ, најчешће мајка, увек нађе начина да каже „не“.

Зато Вишекруна онима који имају сличан проблем препоручује да се обрате извршном одељењу суда, што 99 одсто њих не зна:

– На основу правоснажне пресуде која регулише виђање детета, извршни судија усваја пресуду за извршење. Суд обавештава мајку, а ако она опет не пушта дете, предлагач о томе извештава суд. Суд онда заказује извршење (виђање) у присуству извршитеља. Ако мајка ни тада не да дете, извршитељ обавештава суд и мајка бива новчано кажњена, обично са 50.000 динара. После две новчане казне, следи казна затвора.

Ако се мајка вади да дете не жели да види оца, преко извршног суда отац може тражити асистенцију центра за социјални рад, који мора постепено да обезбеди нормализацију односа оца и детета.

Алиментација

ПРЕМА судским статистикама, најмање 50.000 деце не добија алиментацију. Бројка је у реалности много већа јер родитељ са којим остану, најчешће мајке, често не туже бивше партнере.

– Само у Суботици је било око 200 правоснажних пресуда за кривично дело неплаћања алиментације, где су у четири случаја дужници били жене – каже Драгана Ћорић из Удружења „Родитељ“. – Затворска казна починиоцима изречена је у само 10 одсто случајева. Имамо примере жена које, упркос одлуци суда, ангажовању центара за социјални рад, помоћи невладиних организација, не могу ни по пет година да наплате алиментацију.

Њихови бивши мужеви преписују имовину на родитеље, браћу и сестре, прикривају приходе, дају отказе па раде на црно – све само да не би дали потомцима на динара! Суседна Хрватска решила је проблем тако што обавезу плаћања алиментације, ако је избегава родитељ, мора да преузме његова ближа родбина.

 

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Новости