Амбасадор САД у Београду, Мајкл Полт, десетак дана понавља став да је Слободан Милошевић изгубио Косово и да је НАТО 1999. године бомбардовао СР Југославију како би спречио злочине, геноцид и осигурао безбедност за стотине хиљада прогнаних Албанаца.
Пре осам година о том задатку ништа није знао главнокомандујући снага НАТО, генерал Весли Кларк. Би-Би-Си је 19. априла 1999. пренео његову изјаву да операција НАТО “није замишљена са циљем да се спречи етничко чишћење. Нити са циљем да се води рат против српских снага и МУП-а на Косову. Ни на који начин. Никада није постојала таква намера. То није била идеја”.
До почетка агресије 24. марта на Космету није било етничког чишћења и злочина које су починили припадници МУП-а Србије и Војске Југославије, што потврђују и извештаји Стејт департмента.
Изјављујући да је операцију НАТО осмислило “политичко вођство” (Клинтон–Блер и њихови сарадници), генерал Кларк је отворио питање чиме је била мотивисана одлука о бомбардовању?
Нарочиту тежину имају одговори о одбрани “кредибилитета НАТО”, јер је наводно било на делу “понижавање НАТО и САД”, како је писао Бартон Гелман у “Вашингтон посту” 29. марта 1999. године.
Накнадно анализирајући ток планирања у Белој кући, Блејн Харден је написао: “Једини избор НАТО-а је значи био да се бомбардује – и то много”(“Њујорк тајмс”, 8. јун 1999).
НАТО агресија на СР Југославију свакако се не исцрпљује у наведеном разлогу, јер треба уважити Збигњева Бжежинског који је 1997. године написао да је “Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију”.
Ова “награда” има и своју материјално опипљиву основицу, о чему сам пуно пута разговарао с изванредним познаваоцем Космета и српско-албанских односа, др Михаилом Станишићем.
Баснословна богатства Космета су, по његовим речима, одвајкада онај скривени узрок надметања за тај простор, па су зато дубоки историјски трагови тог користољубља забележени и у плановима преотимања косметског блага.
Такав извор је и запис византијског историчара Кристовула из прве половине 15. века: “Ипак, није било само то (потчињавање Срба), него су га (султана) покренула (против Србије) и изванредна својства земље, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје… Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро избија тако рећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од онога у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена”.
Запажања историчара Кристовула су модерним технологијама истраживања потврђена вишеструко.
Најновији увиди, по речима др Станишића, показују да само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. Угаљ се “налази испод градова, варошица, села и инфраструктурних објеката”, пише у једном истраживачком налазу.
Ревири оловно-цинкане руде су у Старом Тргу, Ајвалији, Кишници, а руда никла је пронађена на Голешу, Главици и Старом Чикатову. У подручју Ђаковице и Ораховца су лежишта хрома. Бакар и манган се распростиру широм Проклетија. Лежишта магнезита су на Голешу, Стрезовцу, у Дечанима и Дубоцу.
Не чуди да су та богатства запела за око многима, америчким корпорацијама пре свих.
Ћутање о том благу притиска са свих страна, што поготово чуди др Станишића, јер, како каже, процењене вредности налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда), иду и до 1.000 милијарди америчких долара.
Све је више информација и о изузетним резервама нафте на том подручју, као и руде уранијума.
О косметским ревирима нафте својевремено je извештавала и московска “Правда”, поуздано тврдећи да су 1960-их одрађене четири бушотине од којих су три биле врло издашне.
На Космету се, упркос употреби бомби са осиромашеним уранијумом, тврди др Станишић, налазе и најбогатија изворишта и речни токове Европе, довољни да питком водом снабдевају безмало цели континент, поготово жедне земље Медитерана.
Лим, Ибар, Бели Дрим, све три Бистрице, Ереник, Лепенац и Јужна Морава, наше су непресушно водено богатство. У скорој будућности оно ће бити conditio sine qua non људског опстанка.
У светлости ових чињеница постаје јасније зашто је међународна заједница, од успостављања протектората на Космету у јуну 1999, за ових осам година тамо потрошила силне паре (процене се крећу од четири до десет милијарди америчких долара), а да стање на терену није унапређено ни на који начин, напротив.
Досадашњи трошак је, по свему судећи, тек мршава инвестиција у будућност, у којој би Космет био отет Србији, а стварно не би био предат на управу већинским Албанцима, већ мегакорпорацијама које ће под кишобраном НАТО црпети тамошње ресурсе и богатства.
Отуда неће шкодити да се и изјаве амбасадора Мајкла Полта осмотре из угла сазнања да је Балкан (тиме и Космет), много пре “ћуп пун злата”, него “буре барута”, што би рекао др Михаило Станишић.
Аутор: Слободан Кљакић, Политика.рс 2007.год
peder americki