Биле су то „златне седамдесете”, када су сви слојеви становништва некадашње Југославије осећали бољитак. То је доба када се модерним, луксузно опремљеним хидроглисерима крстарило Дунавом и за неколико сати стизало од Београда до Ђердапске клисуре. На палубама ових моћних „летећих” лађа сунчале су се београдске лепотице, а мушкарци су у кабинама испијали пиће које су служиле „речне” стјуардесе.
Време је прохујало, снашло нас је све оно што не волимо ни да помињемо. Стари, добри хидроглисери нестали су са дунавских стаза и уступили место неким другим пловилима, са неким другим туристима.
У потрази за остацима прохујалих времена наш фоторепортер је наишао на један хидробус из оне „златне флоте”. Ено га у Чукаричком рукавцу, везан, неисправан и непокретан, немоћан да исприча шта је све некада могао. Да ли је његова прича завршена? Да ли је његова последња станица неки од музеја речног бродарства? Не мора да значи – можда се и појави неки од данашњих предузетника који ће барем покушати да врати време…
Аутор: М. Јанковић, Политика.рс
CUDA SU MOGUCA!!!
Mozda ce se pojaviti neko ko ce videti svrhu i lepotu u dozivljaju voznje hidrogliserom, kao nostalgiju ali kao i za mogucnost da se vidici prosire u turistickom smislu kako za strane tako i za domace turiste. I mlade ljude koje pre svega fasciniraju i vise znaju o nekim drugim zemljama ovog velikog sveta, pa tako od ranog detinjstva istrazuju sve osim svoje domovine.
Ne bih volela da nase prirodne, kulturne i nacionalne tradicionalne lepote otkrije neki stranac i u tome vidi sto nasa dusa nije otkrila.
SRECNO ZA SRBIJU I NJENO BOLJE SUTRA!!!
Tuzno je secati se i vracati na neko davno proslo vreme, kao za jedinu vrednost i znacaj, koji su tada postojali.
Cesto odlazim u Tekiju kod Kadova i secam se hidroglisera.Paradoksalno je da je narod iz tih krajeva od Tekije do Beograda putovao 3,5 sata,a posle cetrdeset godina “progresa” treba mu pet sati autobusom.Pametnom dosta….