Став

Лазански наш напредни

Ударна напредњачка песница – ништа мање ни колационих Расима, Вука, Вулина, Кркобабића, Поповића, Карића… – нестраначки кандидат Мирослав Лазански, сасвим извесно будући министар војни остатка Србије, како изборна кампања одмиче појачава медијско ангажовање. Тачније, лествица спиновања а неретко и обмањивања српске јавности с његове стране је подигнута изузетно високо. Просто да се човек задиви.

Е, сада, не би то био проблем због предстојећих избора а посебно не из неких личних разлога, ионако је све одавно познато. Проблем је што друг Лазански много тога пише а још чешће говори – медијске ресурсе има као на тацни и у изобиљу – и што оставља озбиљан траг и последице код немалог броја Срба. Његов утицај је, хтели са тиме да се сложимо или не, и даље огроман. И не ради се само о спиновању како нагласих, већ, што је опасније, о својеврсном облику дефетизма који он вешто гура између редова, где год да се појави и шта год да из свог налив-пера срочи. Бар неколико година уназад.

Рецимо, последња његова колумна у Политици под називом „Добровољци из Хага“1, веома је занимљива по више питања као и из разних углова, и заиста заслужује темељно претресање и малу, стручну анализу. Понављам, то нема везе са изборима и његовим личним „нестраначким“ прегнућем, већ са истином и само истином. Истина и знање ће нас повратити у живот и ослободити. Кад-тад.

Па да кренемо од краја колумне. Лазански износи следећу мисао: „Војска је под Милошевићем доживела пад стандарда, техничке и технолошке моћи, али и то је било релативно подношљиво време у односу на оно што је после уследило.“

Војска Југославије је под Милошевићем (али и под Добрицом Ћосићем и Зораном Лилићем) доживела пад животног стандарада својих припадника, исто онако како је целокупан народ пролазио кроз ужасе притисака, претњи, економских, финансијских и свих осталих блокада и санкција од стране агресивних западних сила, са којима ће Лазански у наредном периоду сарађивати. Али није доживела пад технолошке моћи. Напротив, све оно са чиме је располагала, а то су били импресивни војни ефективи, не само да је сачувала, већ је технолошки и у сваком другом погледу ревитализовала, одржавала на потребном нивоу, ремонтовала, освежавала. И на бази тога прилагодила сјајну организацијско-формацијску структуру својих како стратегијских, тако и оперативних и тактичких састава.

То што СРЈ није могла озбиљније да улаже у авијацију и ПВО системе и да се модернизује, познато је ваљда свима. Или се неко и даље заноси тиме да је Милошевић, ето, из беса одлучио да не наоружава РВ и ПВО? Тешка и неопевана лаж коју управо форсира Мирослав Лазански и њему слични, а није их мало. Много пута је до сада износио како Милошевић није волео војску и како му је полиција била главна узданица. Што је још црња неистина.

Е, сада, идемо до ударног дела колумне коју је мало ко разумео на прави начин, то јест због чега је, између осталог, она и срочена. Обратимо пажњу како Лазански рекапитулира такозвану реформу Војске и шта нам између осталог предлаже:

„Војска се бројчано смањивала и реформисала тако да су у пензију слати потпуковници-инструктори падобранства са преко 2.000 скокова, јер нису завршили командноштапско усавршавање.“

Овако како је написао испада да се Војска Југославије, а затим и СЦГ и Србије, реформисала сама од себе, дакле, избегава да јасно и прецизно нагласи како је тај процес, као један од најважнијих, рађен директно од стране НАТО савеза кроз актуелни (а њихов) програм „Партнерство за мир“, преко „државотворних“ петооктобарских револуционара. И то није била никаква реформа, већ планско и потпуно уништење Војске, која им је показала шта може управо 1999. године.

Притом, због чега апострофира искључиво падобранце „са преко 2.000 скокова“? Због чега је заборавио брутално и осветничко чишћење преко сто ратних генерала, преко две стотине пуковника и значајно више потпуковника, мајора, капетана, заставника, старијих водника… Оних који, између осталих снага, ангажују и падобранце.

Кад већ њих помиње, зашто није нагласио да су угашене две најелитније и надалеко познате јединице ранга бригаде, чувене – 72. специјална бригада и 63. падобранска бригада, као и многобројни други специјални састави ранга батаљона, одреда, чета, водова, и од тога склепана на једвите јаде само једна специјална бригада?

И онда иде кључна реченица која га потпуно демаскира: „Слепо пресликавање туђих модела није се показало најбољим. Приче о највишим стандардима које копирамо, приче су за аматере.“

Неће бити Мирославе да се радило о „слепом пресликавању“ (некада је и сам о томе писао ту и тамо, колико да не повреди пријатеље из оног другог табора), већ се радило о прецизном НАТО плану са којим се кренуло одмах након петог октобра, а затим је исти динамизиран 2001. и 2002. године, да би пуни темпо заживео од 2003. године. Прва фаза „реформе“ је завршена 2007. године, када је практично уништена жива сила, њен борбени морал и особито борбена техника. Тачно онако како је наложио НАТО. Где је 800 тенкова, преко 3.000 артиљеријских оруђа, више од 500 оклопних транспортера, огроман број видовских и трупних средстава ПВО?

Е, сада, зашто он то заборавља, односно врло лукаво спинује?

Први разлог – зато што би морао да осује паљбу на своје садашње „послодавце“ који су од 2012. године, када су се дохватили српског војног кормила, све оно што су петооктобарци радили (и дорадили), подигли на знатно виши ниво. Без претеривања, бар троструко више. Други разлог – морао би да отвори паљбу на будуће НАТО пријатеље и „партнере“. Или се неко и даље заноси мишљу како ће им „Лаза показати свога бога“?

Да је искрен, ствари би назвао правим именом а то је да је онај план НАТО с почетка („пресликавање туђих модела“) а затим и наставка окупације, кроз (ово је важно не губити из вида) НАТО програм „Партнерство за мир“, наставио да „живи својим животом“ и да се реализује ставку по ставку. Кроз небројено „механизама“ и оперативних планова. Дакле, да јасно апострофира континуитет наметнуте НАТО агенде.

И наравно, све то захваљујући кровном СОФА споразуму који, на његову жалост, нису стигли да потпишу „жути“ или неки други, већ Вучићева дружина с почетка 2014. године. Главни услов без кога не би било плана (а не споразума) под називом ИПАП, чије је тежиште не само да подиже „интероперабилност“ и „оперативну способност“ (а не борбену готовност) Војске Србије и да ствара услове за њено борбено (а не само мирнодопско) ангажовање широм света, већ пре свега да врши промену српске свести путем такозване „јавне дипломатије“.

Следи део колумне где нам Лазански набраја резултате те и такве „реформе“ система одбране, наравно, не именујући главне кривце и извршиоце радова. Ето, тек да прозбори коју критичку, па се ухватио ремонтних завода и механичара, ваљда као пример. Но, ту се мало заиграо, крајње неваспитано упоређујући неупоредиво – ко је важнији у систему одбране, они који одржавају авионе или они који се баве камионима. Што би поштено грађанство казало – авиони и камиони. А шта ћемо са куварима, возачима, руковаоцима? Они су тек небитни, је л’ да?

Будући министре војни, не иде то тако, зато што ће те дочекати „на нож“. Да би се бавио оваквим поређењима и примерима, мора пре тога много војних књига да се прочита. Али и да се прође кроз трупу, високе команде и војне институте. А то је свакако немогућа мисија. Сувише је касно.

И на самом крају колумне следе бисери дефетизма и незнања:

„Да би нека војска била успешна, систем одбране био успешан, мора да постоји или идеологија или паре.

Прво више одавно не постоји, другог је очајно мало, а голи ентузијазам потрошна је категорија…“

Страшно да страшније не може бити! Тачно у духу новонапредњачког либерализма и еврофанатизма.Што би поштена интелигенција, српски грађани и сељани рекли – скидај гаће на време!

Да би систем одбране и војска као најважнији подсистем били успешни, друже Мирославе, није потребна никаква идеологија (то је и уништило ЈНА), већ слободарска мисао, јединствена жеља народа и обавеза руководства државе да ту жељу спроводи. Ако је то идеологија, нека буде, зовимо то како хоћемо. Када тако нешто постоји, ето нам и ентузијазма.

А када будемо имали независни државни апарат (значи, не онај који нам инсталирају западне силе на „слободним“ изборима), онда имамо и сувереност, онда се ентузијазам појачава и ето пара. Како? Па тако лепо, централна банка је слободна, монетарну политику нам не одређује ММФ, Светска банка и ЕУ, који штампају сваког месеца на десетине и стотине милијарди долара и евра, а нама чак и забрањују појам – примарна емисија.

Да се вратимо на почетак колумне господина Лазанског, где он нашироко тумачи питање учешћа добровољаца у грађанском рату на просторима СФРЈ. И тек се ту уплиће, што би се народски рекло к’о пиле у кучину, демонстрирајући колико, у ствари, мало зна. А оно што му је површно познато и те како изокреће на своју воденицу. Да би у наставку и сам себе демантовао.

Ево шта пише, постављајући питање: „Зашто су се уопште и појавили добровољци, откуда потреба за њима, када је ЈНА уочи распада СФРЈ имала око 300.000 војника, официра и подофицира?“ А затим даје „стручно“ објашњење: „Одговор је могућ у само једној реченици: од 37 мобилисаних бригада ЈНА на територији Србије, Црне Горе и БиХ током 1991. и почетком 1992. године 33 бригаде су се или распале, или побегле, или нису извршиле задатак.“

Шта рећи на ово и не заплакати. Дословно. Ајме, што би рекли они са јадранске обале.

Прво, одакле му податак да је мобилисано 37 бригада ЈНА на територији Србије, Црне Горе и БиХ? Да ли је то он присуствовао некој од анализа борбене готовости тадашњег Генералштаба ЈНА, Прве војне области, Друге, Пете војне области…? Ко му је дао такве податке и како је уопште могао да му да? Што није побројао све те бригаде када већ располаже наводно прецизним подацима? Да ли разуме разлику између мобилизације ратних јединица, домобилазације мирнодопских састава, попуне и сличних термина и радњи? Тешко. Никако. Јер, нема никакве квалификације за тако нешто, а ни праксу.

И онда, ајмо бабе и жабе у исти кош – од 37 бригада 33 се „распало, побегло или нису извршиле задатак“. Дакле, најмање три различите и озбиљне борбене радње, од којих она „није извршен задатак“, је потпуно легитимна и као таква се, иначе и предвиђа у борбеним документима – заповестима. И ниједна се није догодила на такав начин и у тој мери, како то Лазански попут холивудских продуцената и режисера описује, наводећи само неке од примера.

Међутим, овде нешто друго иза кулиса изазива пажњу и ту се крије прави одговор на његова питања и наводне дилеме. Лазански врло прецизно критикује и анализира српске јединице и српски кадар и то је у реду. Међутим, где су у тој причи Словенци и Хрвати, а затим и Муслимани, па недуго после и Македонци, који су се колективно и муњевитом брзином окренули против властите државе и војске? Где је критика те стране медаље?

Па, чекај, друже Лазо, ако четири од шест равноправних република-држава према Уставу из ’74. одлучи да се отцепљује, како да Срби и Црногорци спасавају такву творевину са заједничком војном силом, која је организационо и идеолошки располућена? Половина кадра од ССНО до последње чете нису Срби, обавезна мобилизација неизводљива, а врховни командант у виду Председништва потпуно паралисан?

Војним ударом, је л’ да? Да не булазним превише, да ли би тако нешто Лазански сада саветовао актуелном Генералштабу, рецимо, по питању ослобађања Космета што је кудикамо болнији пример? Наравно, да му не пада на памет. Али, зашто? Јесу ли то Блед, Крањска Гора, Загорје или Мославина, биле веће светиње тада, него метохијски манастири у овом времену?

Због свега наведеног она ЈНА, која је имала преко 300 хиљада бораца у миру није могла да изврши задатке о којима је Лазански маштао. Када би разумео шта је то мобилизација, све би му било јасно. Зато и није било чудно и неприродно што су српске мајке тражиле своју децу назад. Да ли су то оне биле тада мање вредне или је требало да буду кудикамо веће хероине у комунистичкој творевини која се распада, од мајки Словенки и Хрватица, чија су деца масовно дезертирала из редова ЈНА, како мирнодопских, тако и ратних?

Врло је интересантно како упорно наглашава, а то чини врло дуго и веома вешто само мало ко примећује, рецимо следеће: „Било је то време опште бежаније…, време када су неке крупне јединице ЈНА у Словенији и у Хрватској између осталог предали официри ЈНА Срби….“

И у целој колумни не наведе ни једног Хрвата и Словенца који је неку јединицу предао! Ама баш ни једног. Супротно, према примерима које је навео, где је један Словенац одиграо јуначку улогу, испаде да нам није било официрског кадра из редова бивше браће, ми бисмо пропали. Е, коме до сада није било јасно како изгледа спиновање и изокретање теза, ево најшколскијег примера. Нека прочита пажљиво ово ремек дело Мирослава Лазанског. Написано без трунке срама.

И, наравно, његово тумачење улоге добровољаца у рату је у равни расправа основаца на часовима грађанског васпитања. Прво, доводи њихову улогу и легитимитет која је и према тадашњем Уставу и законима, али и према међународном праву, потпуно регулисана, дакле легална. А друго, отворено их потцењује и баца дрвље и камење, па онда у једном делу једну групацију њих и појединце велича, да би их на крају све заједно аболирао. Али како? Тако што ту заслугу директно приписује Хашком трибуналу кроз процес Војиславу Шешељу. И констатује како је то учињено „делимично“. Да није наивно али изнад свега нестручно и лукаво, стварно би било духовито.

И на крају, тешко да Лазански разуме (убеђен сам у то) да поред светских, регионалних и локалних ратова, постоји и званична категорија „грађански рат“ као међународноправно призната, у којем управо добровољци играју једну од најважнијих улога. И та улога је регулисана бројним Хашким али и Женевским конвенцијама, те су „добровољци“ потпуно легитимни борци, за њих важе иста ратна правила и имају права као и припадници регуларних војски. Јер, да разуме, не би се бавио питањима добровољаца на овакав начин. Незнатно различито, рецимо, од Наташе Кандић и њених западних шефова.

Баш као што не разуме шта је то „командна одговорност“ у војсци о којој се распричао недавно у емисији РТС-а „Да можда не“2. Идући на руку Хашком трибуналу, свесно или несвено, тврдио је да је дужност команданта да апсолутно одговара за све што уради и последњи борац. Дакле, да му је познато шта се спрема и догађа на терену. Шта ћемо ако се ради о супертајној (илегалној) акцији коју је немогуће открити у реалном времену? Како ће то командант преко својих органа да благовремено дозна (а врло често и не пре краја рата) да се догодио ратни злочин па да се све то и валидно процесуира-документује, ако је та микро локација под снажном артиљеријском и сваком другом ватром непријатеља у дужем трајању?

Тешко да је то другу Лази познато зато што никада није био командант и свакако се није налазио у борбеним операцијама у којима се чине озбиљни и прикривени (или намештени) ратни злочини.

Као што му је непознато (или ће пре бити да му јесте познато, али се намерно прави невешт) због чега није уведено „ванредно стање“ на Косову и Метохији 1998. године, како би Војска Југославије наводно могла искључиво да делује онако како је предлагао Момчило Перишић, начелник Генералштаба. Све изречено, такође недавно у емисији „Ћирилица“3. Да се тиме подробније бавио, знао би да је у тадашњим прописима и посебно „Правилу службе ВЈ“ била прецизно регулисана улога Војске у борби противу терориста и на несметаном деблокирању путних праваца у зонама одговорности јединица у миру, без проглашавања „ванредног стања“.

Наравно, то је изговор, баш онако како га је у то време потезао увелико врбовани амерички агент Перишић, који ће до краја пасти тек након петог октобра. Најлакше је окривиљивати Слободана Милошевића, који је наводно зазирао од војске а протежирао полицију, што Лазански непрекидно истиче, а што је безобзирна неистина и лаж.

Да је прочитао књигу генерала Небојше Павковића „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“, могао је у њој ексклузивно да види и да својим очима прочита садржај документа под називом„Платформа за контакте са представницима америчке војнообавештајне службе – DIA“, који разоткрива стварну заверу Перишића и још свега неколицине појединаца из војног врха, у корист САД и НАТО. Е, онда би му било јасно шта се заиста одигравало тих година у Југославији и Србији. И не би непрестано срљао грлом у јагоде и то пред вишемилионским аудиторијумом, који свесно или несвесно обмањује.

Да апсурд буде комплетан али и неправда – заверу је открио сам Милошевић уз помоћ разумних професионалаца из војног врха и државне безбедности и спречио невиђену трагедију и понижење у реалном времену. Да те акције није било не бисмо дошли до Резолуције 1244 након херојског отпора оружаној агресији.

Но, како све то да коментарише Лазански на исправан начин а да истовремено сачува свој педигре, достигнути ниво и давно намењену улогу?

Како, када је генерал Александар Димитријевић и даље на сцени. Као и (посебно) онај који је друга Мирослава увео у „праве“ војне, да не кажем „оперативне“ воде, некада давно, ’80-тих. Некадашњи страх и трепет војне службе безбедности, пуковник пред којим су, у време адмирала Бранка Мамуле, генерали стајали мирно, а зове се Милан Дамјановић. Официр чија је улога била вансеријска. Наравно антијугословенска и антисрпска.

Ено га, и дан данас мирно живи у Загребу, како је и сам Лазански приметио, нескривено изненеђен прозивањем баш тог имена од стране уредника емисије „Ћирилица“.

Случајно или намерно?

Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

  1. Postovana Redakcijo

    Ja shvatam da ste Vi medij koji je s druge strane vlasti. I jasno mi je da mnoge poteze vlasti ktritikujete. To je u redu. Ali ne bih rekao da je u redu da se ama bas u svemu brutalno izrazavate protiv vlasti, nema veze ko tu vast obavlja.
    Gospodo, ako nesto kritikujete da nije u redu onda MORATE predloziti bolje od onoga sto kritikujete. Dakle, Vi, ako nesto kritikujete, morate predoziti resenje! Ja dugo citam Vase komentare ali nikad nisam procitao da predlazete nesto bolje od onog sto kritikujete! Samo predlozima, mozete biti Redakcija od povjerenja! Ovako, pretvorili ste se u teske kritizere koji daleko vise odmazu kompletnoj Srbiji nego sto joj pomazu! Usput, Vas jezik kojim ovdje “pricate” je cesto jako vulgaran, pravi kocijaski, a to Srbiji ne treba!!!

  2. Poštovani Slavko
    Ovaj članak nije pisala redakcija, već pukovnik Goran Jevtović, a redakcija ga samo objavljuje. I nije redakcija ovog sajta nadležna za organizaciju odbrane države. To što se tebi gospodine Slavko ne dopada potpuno istinit i stručan članak Gospodina Jevtovića, kao reakcija na prethodno objaljeni članak Miroslava Lazanskog, koji je najobičnija manipulacija, koliko se ja razumem u sistem odbrane, a razumem se skoro isto toliko koliko i Miroslav Lazanski, jer to nije ni moja ni njegova struka, to je tvoj problem, a ne problem redakcije. Ja bih svakako radije verovao Goranu Jevtoviću, na bilo šta što se odnosi na sistem odbrane nego Miroslavu Lazanskom, ti i dalje veruj kome hoćeš.

  3. Postovani Nicifore
    Izvinjavam se sto nisam bio odredjeniji, preciznij…Moj komentar se ne odnosi na ovaj tekst vec na gro tekstova na ovoj stranici koji su izuzetno ostrog tona sa cestim bombasticno-psovackim natpisima! Rekao sam da sam primijetio da se ovdje jako mnogo kritikuje a predloga nigdje! A onda ste mogli shvatiti da se gospodin Slavko ne oslanja na ovaj tekst vec mu je ovaj tekst dao povod da reaguje.
    Gospodine Nicifoer, sigurno se smatrate savremenim i svjesnim, iskrenim, konstruktivnim cojekom. Ako je tako, onda bi zaista bilo dobro da pokusate da od Vasih saradnika na kritiku loseg, obavezno u istom tekstu zahtijevata i prijedlog boljeg! Jer inace je sve to sto pisete besmisleno i neukusno…nema tu mnogo veze da slobodom pisanja. Samo predlozi bolji od onih postojecih (i po Vasem misljenju, ne mora se s njima cak ni jedan Vas citalac sloziti) je bolji od nikakvog prijedloga! Nikakav prijedlog uz konstantnu kritiku je jedno veliko “nista”….blago receno.

    Zelim Vam uspjeha u radu ali onom konstruktivnom a ne destruktivnom ili kritizerskom! Valjda je tog destruktivnog i previse na nasim prostorima

  4. Gospodine Slavko
    Nisam ja ni novinar, ni saradnik ovog sajta, već samo čitalac. I ne znam zašto bi redakcija ovog sajta davala predlog za rešavanje bilo kojeg pitanja koje vlast loše rešava. Kad oni budu na vlasti onda će i davati predlog, ali je dužnost svakog novinara da istinito prenosi vesti. Stanje u Srbiji u svakoj oblasti je, od petog oktobra 2000-te do danas, sve katastrofalnije. Ja ne vidim da je bilo koja vlast ispunila data predizborna obećanja, a ova aktuelna ponajmanje i upravo tekstovi na ovom sajtu to i dokazuju. Ako ti smatraš da to nije istina u ozbiljnoj si zabludi. Druga je stvar što poneki naslov sadrži pomalo neprimeren rečnik.
    Pozdrav!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!