Мета је промашена

Да би се разумели потези Владимира Путина око Украјине мора се познавати Русија. И није важно што је Александар Херцен својевремено са скепсом прокоментарисао одређене разлике унутар бившег Совјетског Савеза да „Словени више припадају географији него историји“.

Јер, Пушкинов језик користили су и Гогољ и Бабељ и Булгаков. У том контексту садашњи сукоб, најблаже речено отуђење званичне Москве и званичног Кијева, временски и садржајно надилази све санкције ЕУ и САД; санкције наметнуте Русији у старту су промашене, неће имати очекиване ефекте и неће променити ставове Москве.

Занимљиво је да управо то ових дана говоре и бивши амерички и британски амбасадори у Русији, док су главни заговорници санкција управо људи који данашњу Русију, па и њену прошлост, слабо познају.

Наиме, најновији пакет санкција Москва може амортизовати преко трећих држава, конкретно преко Белорусије и Казахстана, са којима је у царинској унији, па и преко Кине. Јужна Кореја је већ одбила да уведе санкције Русији, а ту су још и Бразил, Индија, Јужноафричка Република.

Државе ЕУ, Аустралија, Јапан и САД нису и цели свет. На санкције на банкарски систем Москва ће одговорити убрзаном заменом евра и долара у међусобним новчаним трансакцијама са Кином, па и другим земљама, увођењем рубље и јуана, као и повећањем количине злата као девизних резерви уместо западних валута.

Светски банкарски систем тако је повезан да санкционисати руске банке неће бити једноставан посао, новац се увек лако премешта, а контролисати „треће“, који би да пробијају санкције, захтева додатну енергију и процену кога све од тих „трећих“ ставити под удар тзв. секундарних санкција.

Хоће ли санкције руском енергетском сектору довести до мање производње нафте? Вероватно да, јер ће западне компаније обуставити Русији продају високософистициране опреме за бушење и експлоатацију нафте у климатски врло суровим подручјима. Како ће на то одговорити Москва, како надокнадити тај мањак нафте?

Једноставно, Русија је већ обавила разговоре са Ираном око продаје руске нуклеарне технологије, пшенице и модерног оружја у замену за иранску нафту. Сада ће преко Каспијског мора кренути ирански танкери са нафтом за Русију, а из Русије пшеница,  ракетни системи С-300, можда и С-400, „панцир“, тенкови Т-90, борбени авиони „Су-30”, али и најновија нуклеарна технологија за иранска постројења. Да ли то значи да је прича у вези са иранском атомском бомбом завршена?

И да, захваљујући Бараку Обами, и његовим лакејима из ЕУ, Иран за неколико месеци улази у ексклузивни клуб поседника овог оружја? Израелцима преостаје само да се чудом чуде. Док ће истовремено западне компаније, које у Русију извозе високософистицирану опрему за бушење нафте на великим дубинама, остати без великих зарада.

Када смо већ код енергената, генерална проба за „гасни рат“ у протекла два дана већ је извршена, Пољска, Словачка и Аустрија већ су констатовале да је прилив гаса из Русије за око 15 одсто мањи него раније. А до праве зиме има још времена…

Што се тиче санкција на извоз војне опреме са Запада у Русију, то је обична мистификација. Русија је увозила са Запада тек неке компоненте електронике, ниједан крупни борбени систем није куповала на Западу.

Осим, наравно, два француска носача хеликоптера типа „мистрал“. Заправо, цела та прича око „мистрала“ је надувана. Нити би ти носачи хеликоптера битно појачали снагу руске ратне морнарице, нити се ради о војним супертехнологијама. Москва је склопила уговор о куповини четири таква носача хеликоптера, два се граде у Француској, а два по француској технологији тек треба да се изграде у Русији.

Француска је Русији продала планове и технологију за изградњу тих бродова, у време када се тај посао склапао био сам јако зачуђен зашто су се Руси одлучили на тај
потез.

Јер, руска бродоградилишта могу да направе сличне ратне бродове. Вероватно је у питању била жеља Москве да дође у посед француске технологије, иако треба рећи да је на првом „мистралу“ већ уграђено око 25 одсто руске опреме и уређаја, сви борбени системи су руски, сви радари су руски, крма брода с рампом за амфибије је руска.

На другом „мистралу“ тај проценат ће бити око 50 одсто. И сада Американци вапе да неко из НАТО-а откупи те бродове. Па, ко ће их после одржавати са толико руске опреме?

Један пријатељ у Москви ми је недавно рекао да је куповина „мистрала“ био скоро приватни дил бившег руског министра одбране и да би око тога могла да избије велика афера. „Мистрал“ у Црном мору раније је још имао неку јаку функцију, сада када је Русија на Криму, најбољи „мистрал“ управо је Крим.

Санкције су постале суштина америчке спољне политике, али сада и политике ЕУ. На основу анализе од 100 случајева санкције су имале неке ефекте у трећини тог броја. Јер, ограничења санкција изразитија су од њихових домета.

Што се тиче санкција Русији, оне ће јој нашкодити, али генерално мета је промашена…