Мачков камен сад у ватри гори! Стогодишњица битке на Мачковом камену

Да спречи евентуално преношење ратних дејстава на својој територији након преласка српске војске у Срем, КуК врховна команда хитно је попунила своје поражене и разбијене корпусе.

Међу «докнадним» (резервним) марш-батаљонима највише има трупа из Хрватске, БиХ и Мађарске. Meђутим, после одбијања наређења војника 28.(Прашког) пука 8.-ог корпуса који су уз песму «Хеј Словении» кренули да се сврстају на српску страну гинући од КуК артиљеријске ватре, није се Беч усудио поново да шаље Чехе у Србију.

1924.године о десетогодишњици победе у Церској битци откривен је споменик херојским српским браниоцима, а у крипту костурнице положене су и кости тих чешких војника. Они нису хтели да убијају словенску браћу за интерес туђина, жртвујући сами себе. Срби нису заборавили ову свесну жртву и Удружење резервних официра предложило је да се заједно сахране јер су и погинули од истог непријатеља, а посебна спомен плоча казује о чешкој храбрости.

Век после, говорник на Церу «заборавио» је да ода пошту храбрим Чесима, али није заборавио похвалу амбасадору тада непријатељске стране.

Командант Балканске КуК војске понемчени је Словенац Оскар Поћорек, а нападни талас непријатеља у другој кампањи против Србије предводиће поново хрватске и муслиманске формације, уз „пригодну“песму:

„Ој хрватски храбри сине,превези ме преко Дрине, освећена крв још није Фердинанда и Софије!“

Наређено им је да без обзира на раније губитке морају поново прећи Саву и Дрину и што пре поразити српску војску.

Упечатљив детаљ из писању К. Штурценегера о операцијама КуК војске те 1914.-те године: „Срби су најчешће распоређивани у прву борбену линију а одмах иза њих Хрвати и Мађари.Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или пак пуцао увис, био би отпозади убијен“. Ове његове наводе потврђује и извештај српске врховне команде у коме се каже: „Што се тиче Срба са територије Аустро-Угарске,припадника царско-краљевских корпуса, они су били по четама измешани са Хрватима и Мађарима, држани су врло строго и стрељани су за најмању погрешку“.

О учешћу у казненој експедицији на Србију писао је и хрватски војни историчар Славко Павичић, и сам учесник скоро свих битака те 1914.-те године. Он нарочито истиче да је од свих мобилисаних који су упућени на српски фронт, око 14 % укупних војних снага Аустро-Угарске било из Хрватске и Босне и Херцеговине.

„Најхрватскија“формација био је XIII („загребачки“) корпус а његова елитна формација је била 42. домобранска дивизија, у којој се нарочито истицала 25. („карловачка“) пуковнија.

У њеним је редовима Влатко Мачек био командир чете, а Миле Будак командир вода. За њеног најхрабријег„частника“ (официра) проглашен је КуК мајор Славко Штанцел. У њеним ће редовима и Јосип Броз (Тито) стећи највиши подофицирски чин и именовање за тзв.„štabsfeldvebel-а“ у штабу 42. домобранске дивизије. Њен је припадник био и Мирослав Крлежа.

После II светског рата као емигрант у САД описаће Влатко Мачек своје ратовање у Србији, помињући и 25.(карловачку) пуковнију. Јосип Броз за свог живота никако се неће„сетити“да је био водник-извиђач у 10.чети те 25. пуковније. Мирослав Крлежа у послератној заједничкој држави никако неће описивати хрватске домобране на Црном врху, већ само у Галицији!

Миле Будак бити ће идеолог усташтва и министар у првој влади НДХ, а Славко Штанцел ће по формирању фашистичке хрватско-муслиманске војске НДХ бити именован за њеног генералног инспектора!

Најкрвавија борба у читавом Великом рату вођена је током септембра 1914.-те када су предњи делови 42. домобранске дивизије допрли до планине Јагодње, покушавајући да запоседну њен врх Мачков камен. Војници Прекобројног пука бранили су сам врх и његове падине, које су упорним јуришима покушавали да преотму бојовници 42. домобранске дивизије. У сталним јуришима који су се смењивали од 19. до 22. септембра 1914.-е десетине хиљада рањеника и избачених из строја обију зараћених страна, јасно одсликава жестину сукоба. Зато што вичу и јаучу на истом језику може се сукоб назвати и српско-хрватским. Велика српска сликарка Надежда Петровић као добровољна болничарка описала је сав ужас ових борби у писму својим укућанима наводећи и ове речи: „Рањеника смо имали на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместих у великом шатору, бејах скамењена. Кроз сузе јаукнух: Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су доиста били страшни“. Борбе вођене на том положају биле су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење. Сви командири чета, водни официри, команданти батаљона, пет команданата пукова, пет потпуковника из IX., IV. прекобројног, IV. првог и другог позива и 64 официра из XVIII. пука изгинуло је и смртно страдало. Војника управо је остало на половини из свију пукова. Има чета које су остале од 450 људи на 120“.

Уовим непрестаним тродневним јуришима на самом Мачковом камену остало је заувек преко 800 српских војника и официра. Овде је изгинуло 118 официра, 5 команданата пукова,17 команданата батаљона Дунавске дивизије. Обични војници прозваће ову битку и „официрска битка“, као исказано дивљење личном јунаштву својих старешина.

Највеће жртве поднео је IV. пук („Стеван Немања“) Дринске дивизије, чији ће командант потпуковник Душан Пурић пред постројеним пуком издати(последњу) заповест пре одлучујећег боја 22.-ог септембра 1914.:

„Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас. За мном – у јуриш! За слободу Отаџбине!“

Борбе на Мачковом камену преживеће свега око 1000 војника и понеки официр тога пука, али неће свог мртвог команданта желети да сахране у том беспућу. Носиће му тело са собом у нове битке, све док није стигла строга наредба врховне команде да се више не носи по бојишту мртво тело команданта!

Да се икако заштите од ураганске митраљеске ватре царско-краљевских злотвора сместили су српски браниоци своје пољске топове у пешадијске ровове, а при изменичним јуришима посаде оруђа су собом носиле затвараче и нишанске справе када би аустроугарска пешадија ускакала у српске ровове. Тај пример борбе није нико други применио током целог Великог рата, а само 22.-ог септембра 1914.-е Срби су четири пута на бајонет повраћали Црни врх. Планина се у недоглед црнила од измешаних сурих и плавих униформи, Словена погинулих на обе стране.

После 55 дана тешких и крвавих рововских борби српска војска је била приморана на повлачење, услед мањка ратног материјала и нарочито недостатка артиљеријске муниције. Повлачење српске војске повукло је са собом и егзодус локалног становништва, које је по злу запамтило „осветнике“ Фердинанда и Софије. Августовски масакр жена, деце и стараца био је незабораван сусрет са „еуропским усрећитељима“. Светски признати криминолог др. Арчибалд Рајс у свом истраживању од 1914. и током 1919.-те године документовано је утврдио да је у Мачви и Подрињу, само женско становништво затрто 16% у односу на предратни утврђени укупни број. Тај је страшни злочин дело „царско-краљевске казнене експедиције“. 

Црни врх, Гучево и Мачков камен никада није заборавио ни један учесник тога ужаса, са обе стране. Век после, потомци хероја са Црног врха, Гучева и Мачковог камена очекују да и држава Србија такође не заборави те јунаке, на свом „еуропском“ путу. Тим пре што потомци некадашњих царско-краљевских предака пишу у Википедији – 42. domobranska pješačka divizija, poznata i kao Vražja divizija, bila je pješačka divizija hrvatskog domobranstva unutar austro-ugarske vojske tijekom Prvog svjetskog rata.15.rujna 1914. g. 42. divizija je izgubila 40 časnika i 2000 vojnika. Текстописац је случајно„заборавио“ да помене да је управо тај губитак током друге кампање“казнене експедиције“ на Србију, што је уобичајена појава „заборавности еуропских повјесничара“када су Срби и Руси у питању. Да ли ће представници „еуропске лијепе наше“на стогодишњицу затирања цивилног становништва Мачве и Подриња можда и тражити опрост потомака жртава, јер назив „вражија“ сигурно нису стекли за брање шумског цвећа на српским пропланцима, али јесу за намерно гранатирање обележеног српског превијалишта и злочиначко разношење 73 непокретна тешка рањеника!

 

Витали Жучни, Фонд Стратешке Културе