Господа из ММФ-а су задовољна. Уз ситне замерке, попут критике што још увек није продата „Комерцијална банка“, ријалити звани „чуваркућа“ се одвија по плану. То што је Србија по економским и медијским слободама све лошије пласирана на светским листама, а по квалитету правног поретка и индексу својинских права међу најгорима, једва нешто боља од Албаније и БиХ, апсолутно их не занима. Вашингтонске бирократе, једнако као и они у Бриселу, још мање су заинтересоване да макар опомену Владу Србије због бројних манипулација у законским текстовима и неуко сроченим стратегијама развоја, а чија је последица даље сужавање социјалних права грађана. Типичан пример су незапослени који за напредњачку власт постоје само када их статистичким вратоломијама претвара у „запослене“, али не и када их треба заштитити као припаднике једног од најрањивијих делова друштва највише изложеног ризику од сиромаштва.
Неједнакост и међу незапосленима
Питање заштите незапослених добија на значају након најаве министра финансија да ће од јануара наредне године, као једна од мера за растерећење привреде, бити укинут допринос за незапосленост на терет послодавца (исти допринос на терет запосленог остаје на снази), један од главних извора прихода Националне службе за запошљавање (НСЗ). Када је половином 2017. први пут најављена ова могућност, многи су били изненађени саопштењем Владе у коме се каже да је повод за разматрање смањења или укидања доприноса за незапослене на терет послодавца чињеница да је НСЗ, према финансијском извештају за 2016, по овом основу приходовала око 20 милијарди и остварила суфицит од преко три милијарде динара. Предлог за укидање овог доприноса подржао је и Фискални савет, такође са образложењем да НСЗ у свом буџету често остварује суфицит. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да институција која води бригу о људима без посла има вишак новца, а да су незапослени све мање заштићени.
По Закону о запошљавању и осигурању у случају незапослености, право на накнаду у случају губитка посла имају само незапослени који су у претходној години били непрекидно осигурани за случај незапослености и незапослени који су претходних 18 месеци били осигурани са прекидима. То значи да запослени који је био осигуран 30 година, али му послодавац није уплаћивао осигурање претходних 18 месеци, не може остварити право на накнаду иако је 30 година уплаћивао осигурање.
Психолог Сарита Брадаш, сарадник Фондације „Центар за демократију“, у истраживању „Политике запошљавања у Србији – подстрек (не)достојанственом раду“ наводи да је у НСЗ 2017. планирано је да од 22,9 милиона динара прихода од доприноса за социјално осигурање за накнаду за случај незапослености буде исплаћено 12,538 милиона или свега 55 одсто уплаћених средстава. Дакле, упркос томе што је законом прописано да се кроз доприносе за случај незапослености обезбеђују права за случај незапослености, не постоји гаранција да ће особа која је уплаћивала доприносе имати накнаду када постане незапослена.
Према подацима које износи Брадашева, број корисника накнаде за незапослене је у 2017. у односу на 2015. смањен за 48 одсто, док је истовремено број незапослених смањен за 12,5 одсто. Поновним изменама Закона о запошљавању и осигурању у случају незапослености из децембра 2017. положај малобројних незапослених који примају накнаду, од којих 54 одсто добија накнаду до шест месеци, а 83 одсто прима минимални износ накнаде која је испод границе сиромаштва, додатно је погоршан. Износ минималне накнаде додатно је смањен, а повећан је износ максималне накнаде коју прима свега два одсто корисника, тако да су и неједнакости међу корисницима повећане. Уместо да унапређење положаја незапослених буде у фокусу политика запошљавања и социјалне политике, изменама законодавства остварују се уштеде на рачун најрањивијег дела становништва, констатује Брадаш, наводећи да у односу на Србију мању покривеност незапослених накнадама имају само Литванија, Румунија и Бугарска.
Мување с подацима о незаполености
Анализирајући Национални акциони план запошљавања (НАПЗ), као основни инструмент активне политике запошљавања у оквиру Националне стратегије запошљавања 2011‒2020, Сарита Брадаш указује на многе недоследности овог документа, попут оне да је број незапослених на евиденцији НСЗ у 2017. смањен за више од 70.000. Она наводи да разлози за смањење регистроване незапослености пре свега леже у мањем приливу незапослених (смањење броја новопријављених за 43.318) и брисању незапослених са евиденције због непридржавања законских обавеза (за 19.641). У односу на претходну годину, у 2017. број незапослених је смањен за 50.374, при чему је број запослених са евиденције повећан за само 3.386, што очито показује да је смањење незапослености понајмање последица нових запошљавања. Уз то, последње четири године број становника старости од 15 до 59 година смањио се за 212.000, као последица негативног природног прираштаја, али и све већег број грађана Србије који емигрирају тражећи посао и пристојан живот по целом свету. Међутим, службеници Владе који су радили на изради НАПЗ-а овај проблем уопште не региструју.
(извор: београдски – глас.рс / Бранислав Кривокапић)
