Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

5
(3)

Да ли ће у овом новом издању ресетовања бити опет потребни велики ратови или ће његови планери изумети неки суптилнији начин да спасу корпоративни капитализам остаје да се види

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Фото: Кеј Нитфелд/Танјуг

Они мало старији савременици овог такозваног модерног доба су из оног старог, заувек прошлог, са собом, како то обично бива, у облику сећања понели потешке кофере меморијског пртљага који понекад зна да својом тежином то све теже схватљиво модерно доба учини у истој мери и све теже подношљивим. Није то наравно  она физичка тежина што одваљује руке, него она метафизичка што притиска душу, терајући је на стално преиспитивање, не дајући јој никада мира, нити јој допуштајући да се мирно препусти токовима судбине. Међу тим сећањима нађе се срећом и оних пријатних која тој истој души могу да годе и да јој, уколико се нашла пред искушењима, пруже кратке тренутке утехе и задовољења. Али захваљујући оној мистериозној способности живота да у своје ткање утискује клишее способне да се понављају или у њима уграђеним кодовима програмираним да се у погодним околностима активирају знају понекад из оног пртљага на необјашњив начин изронити сећања која неодољиво подсећају на стварност, чинећи наизглед фиктивне јунаке оног заувек прошлог доба поново живим и веродостојним.

О реинкарнацији Тихог и Прлета

Тако се вероватно, потакнуто несвакидашњим околностима, а уклопивши се у један од оних клишеа, одједном, као да је активирано неким невидљивим окидачем, појавило сећање  на ону легендарну телевизијску серију чији су главни јунаци Тихи и Прле, такозвани илегалци из подземља окупираног Београда из времена оног последњег великог светског рата. Та серија, као серија са историјском тематиком прављена је да приближи и на тренутак оживи још  једно од оних заувек прошлих времена, али и да гледаоце и то не само из времена када је настала, него и оне из  било ког будућег, ако је могуће својом драматиком и забави, те им тако на кратко олакша бреме њиховог тренутног живота, који ни у једном времену није лак. А та драматика се у серијама тог жанра углавном гради на сталном смењивању узбудљивих и опасних ситуација какве само рат може човеку приуштити, уз незаобилазно наглашавање окрутности немилосрдног и злог окупатора којег на крају може победити само дружина илегалаца, отеловљених у Тихом и Прлету, наоружаних осим револверима још и храброшћу, спретношћу, довитљивошћу и наравно бесмртношћу.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Прле и Тихи

А та бесмртност, показаће се у не тако далекој будућности, не представља онај отрцани ореол, незаобилазни украс свих главних ликова филмова и телевизијских серија који увек побеђују и никада не гину, већ стварну бесмртност уз чију помоћ су Тихи и Прле победили не само смрт, него и време. Јер, ево након скоро осам деценија од оног времена чију драматику су својим појавама на телевизијским екранима покушавали да реконструишу Београд је поново окупиран, а Тихи и Прле су поново у акцији. Овај пута су се на неки чудан начин мултициплирали тако да би се сваки онај грађанин савременик времена, или још боље, века короне, који је смогао храбрости и очувао нешто памети, али и људског достојанства да се успротиви моћној пропагандној машинерији окупатора могао сматрати реинкарнацијом вечитих бунтовника Тихог и Прлета.

Опасност која се надвила над Београдом није ни мало мања од оне из четрдесетих година прошлог века, јер, узимајући за озбиљно окупаторску пропаганду, тешко да ће према садашњој стопи смртности од страшног непријатеља вируса до следећег лета ико преживети. Стога би храброст данашњих београдских илегалаца да игноришу једну такву апокалиптичну визију, те да се успротиве окупатору који уз сву полицијску и законску силу настоји да их присили да у њу поверују морала бити много већа од оне коју су поседовали јунаци оне ТВ серије, Тихи и Прле.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Отписани

Међутим, није само Београд окупиран на почетку века короне. Окупирани су у мањој или већој мери скоро сви градови широм планете, којом као да се на неки злослутан начин раширио дух Тихог и Прлета. Тај дух осећа сваки грађанин Париза, Лондона, Мадрида, Бангкока, Њујорка, Атине, Ванкувера и још многих других градова који се, пркосећи што законским, што самонаметнутим ограничењима грађана лојалних окупатору, појави на улици, или не дај боже у самоуслузи, без брњице на устима осећајући подозрење па чак и презир оних који те брњице носе; затим онај грађанин који се за време полицијског часа шуња без те исте брњице улицама пустог града вирећи попут некадашњих београдских илегалаца иза зида зграде на углу да провери да ли некога има у суседној улици, или да ли га неко гледа са прозора околних зграда пре него што брзо шмугне у улаз зграде у којој станује; затим тај исти који ће се неколико тренутака касније, нашавши се сам у лифту, а бивајући сигуран да га не снимају камере, слављенички и победоносно смејати и кезити мрском окупатору, а који ће другом приликом замрачивати прозоре на свом сопственом стану да га не би комшија из зграде преко пута видео, а касније и полицији пријавио, да седи са пријатељем који се попут њега такођер кријући ушуњао у зграду; или пак онај грађанин који ће се, игноришући препоруке окупационих власти да се избегавају сва неесенцијална путовања, пребацивати полуилегално из једног града у други, као што су се некада поменути илегалци пребацивали из Београда на слободну територију.

Случај Си Џеј Хопкинса

Чак и не толико славни, али не баш и непознат, чувени писац сатиричар, публициста и борац против тоталитаризма Си Џеј Хопкинс осетио је у себи протеклих месеци, мада тога није био ни свестан, тај дух Тихог и Прлета који се попут новорођеног архетипа шири планетом подсећајући оне што у ропству поново живе на ону еонима стару мудрост коју на једној од својих плоча записа Тот Атлантиђанин: „Не буди нем кад зло је изговорено јер Истина попут зраке Сунца сја нада свим.”

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Си Џеј Хопкинс (Извор: Сајт Си Џеј Хопкинса)

За Хопкинса Википедија каже да је Американац на привременом раду у Берлину, на основу чега би се могло лако закључити  да се нашао на правом месту и у право време. Јер, ако се наведеној листи занимања придода и титула самопроглашеног политичког експерта онда је, узимајући у обзир шта се све догодило и још увек догађа у том великом граду, сасвим јасно да се није могла наћи погоднија особа да све то непристрасно сагледа са стране, и то уз незаобилазну дозу научности. А што се научности тиче свакако да су самозвани и самоуки експерти много погоднији за било какву научну анализу од оних такозваних званичних научника са титулама који су већ одавно на злу гласу, а поготову ако су још и медицинске струке. А када се још узме у обзир да је Хопкинсова главна специјалност сатира онда се може наслутити епилог његовог боравка у Берлину. У том књижевном жанру Хопкинс се, може се слободно рећи, прославио јер се његове сатиричне драме са прилично успеха, чак и уз понеку награду, већ годинама изводе на позорницама широм света, док истовремено пишући сатиричне есеје покушава овековечити сатиру којом су прожети сви аспекти стварности модерног доба.

Пошто ова смутна времена са својим лудостима, бесмислицама и чудним паралелама са оним исто тако смутним временима из прошлости представљају неисцрпни рудник инспирације за сатирично стваралаштво онда и не чуди да је Хопкинс берлинску епизоду свог живота овековечио једним сатиричним есејом који се појавио 22. новембра под називом: Немци су се вратили (The Germans Are Back). (овде) Ту своју причу он почиње са паралелом између два догађаја из новије немачке историје.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Фото: Consent Factory

Немачки парламент је 18. новембра изгласао Закон о заштити од инфекције (Infection Protection Act, или на немачком „Das Infektionsschutzgesetz”), којим се владиним министарствима и телима дају вануставна овлашћења да издају указе и предузимају ванредне мере у циљу заштите јавног здравља. Та иста влада такве мере већ одавно примењује наређујући да се затварају јавне установе и мале фирме, уводећи полицијски час, забрањујући путовања и демонстрације, упадајући неовлаштено у куће, станове и фирме, наређујући грађанима да носе маске, те хапсећи и малтретирајући све оне који се тим мерама успротиве. Међутим, сада је то и озакоњено документом са државним печатом, који је бирократски настројеним Немцима одувек много значио.

У сатиричном тону уз обилату помоћ ироније, без које сатира не би била ни могућа, Хопкинс даље наводи да се тај закон ни у ком случају не може поредити са Законом о посебним овлаштењима, који је немачки Рајхстаг изгласао 23. марта 1933. године, познат као „Enabling Act”, или на немачком Ermächtigungsgesetz, којим су се влади давала пуна овлаштења да без сагласности парламента издаје указе и уредбе  у циљу спречавања наношења било каквих непријатности грађанима рајха. Мада се та два закона које дели 87 година на први поглед чине веома сличним данашња немачка влада и медији под њеном контролом одлучно негирају било какву везу између њих, а оне који наслућују идентичност проглашавају десничарским екстремистима и неонацистичким теоретичарима завере. Њихову везу са левичарима и комунистима из 1933, против којих је онај први закон био и уперен, Хопкинс не наводи експлицитно, али се то у сатиричном жаргону наравно подразумева.

Подразумева се такођер да су та два веома слична закона изгласана у два веома слична времена дочекана са револтом и протестима слободоумних грађана, с том разликом да су полицијским ескадронима 2020. на располагању стајала технолошки далеко савршенија и ефикаснија средства за растеривање десетина хиљада демонстраната, као што су између осталог водени топови. Данашњи веома објективни немачки медији, који нису ни налик оној гебелсовској пропаганди из нацистичке ере, како са осмехом на лицу наводи Хопкинс, уверавају немачку јавност да су добили што су и заслужили, сви ти екстремни десничари, неонацисти, теоретичари завера, корона оспораватељи, као и сви они још увек разумни који одбијају да прихвате званичну „научну тезу” да се човечанство налази пред највећим искушењем у својој историји због вируса на чије дејство је проценат преживљавања 99,7.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Полиција воденим топовима растерује демонстранте између Бранденбуршке капије и зграде Рајхстага, 18. 11. 2020. (Фото: Михаел Зон/АП фото)

Хопкинс даље наводи да за немачку владу, медије, интелигенцију и уопште читаву немачку јавност ти корона оспораватељи представљају заиста велики проблем. Са ширењем својих потпуно неоснованих теорија завере они угрожавају јавно здравље и узнемиравају све оне поштене и савесне грађане Немачке. Паралела и сличност са 1933-ом се лако уочава и без помоћи сатиричног призвука. Некадашње левичаре и комунисте у узнемиравању грађана и претњама њиховом свеукупном здрављу данас су заменили корона оспораватељи.

Можда би се на овом месту требало сетити још једног теоретичара завера, америчког адвоката Роберта Ф. Кенедија јуниора, који је такођер, попут Хопкинса оптерећен паралелама са нацистичком прошлошћу Немачке и њеног народа. Он се летос са својим пријатељем и колегом адвокатом Рајнером Филмихом, који је немачку владу и такозване кризне штабове оптужио за злочин против човечности, придружио великим уличним протестима у Берлину. Том приликом обратио се окупљеној маси и испричао једну анегдоту са нирнбершког процеса нацистичким ратним злочинцима. Према тој причи када су тужитељи упитали Хермана Геринга како је било могуће Немце, у то време сматране за један од најобразованијих и најтолерантнијих народа на свету, претворити у послушне робове  који ће подржати и учествовати у најгнуснијим злочинима икада почињеним. Геринг је мирно одговорио да је то проста ствар и да је то могуће лако остварити не само у фашизму, него и у демократији, монархији, комунизму и  било ком систему. Потребно је само масе изложити страху и тај страх што дуже одржавати. У том стању оне ће урадити све оно што им се нареди, једном речју биће претворене у стадо оваца.

То је било у она времена када је још увек јавно изражавање незадовољства грађана било могуће, а из полицијских хангара на улице нису били изведени водени топови. Хопкинс је своје утиске са тих августовских масовних протеста детаљно описао у есеју и вероватно се срео са својим земљаком Робертом. О чему су причали није навео, али се може наслутити да му је највероватније пријатељски саветовао: „Boby, get out of here” (Боби, кидајмо док није касно). Јер, каснији развој догађаја ће показати да је ђаво однео шалу. Бивајући сведоком невиђене медијске хистерије застрашивања и претњи онима који се противе владајућем наративу, осећајући се прилично нелагодно када би се попут Тихог и Прлета, пркосећи окупаторским наредбама, појављивао на улици без маске, налазећи се окружен непријатељски расположеним и вербално агресивним суграђанима, те схватајући да се ту ради о својеврсном култу масовног обожавања вируса, о чему је такођер опширно писао у посебном есеју: Ковидски култ,  Хопкинс је одлучио да привремено напусти Немачку.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Протести у Берлину, 1. 8. 2020. (Фото: Маркус Шрајбер/АП Фото)

Поручио је он Немцима са сигурне дистанце да он њих не мрзи, нити да их сматра нацистима, већ само неизлечивим љубитељима тоталитаризма, те да му се, узимајући у обзир оно што се десило у не тако далекој прошлости, чини застрашујућим да посматра како Немачка полако клизи у тоталитарну државу. Оно што ће се догађати наредних месеци потврдиће, што се њега самог тиче, да његова страховања и слутње нису били без основа. Такозвани алтернативни медији се увелико забрањују и затварају, а до зуба наоружане полицијске снаге почеле су да упадају у куће и станове јутјубера хапсећи их без образложења, док званични медији о томе ћуте. А један угледни посланик парламента, и то гле чуда, пореклом Турчин, Азиз Бозкурт му је име, јавно је позвао да се сви они који доводе у питање култ короне почну депортовати. Остало је нејасно на какве депортације је мислио. Да ли можда на оне из тридесетих година прошлог века када је десетине и стотине хиљада оспораватеља фашистичког култа било депортовано возовима у логоре, из којих се мало који вратио жив. Због тога није искључено да је можда у плану поновно отварање таквих логора, ако први већ нису у функцији. Јер, сетимо се да су Немци за оне логоре из тридесетих сазнали тек после 45-те, и то не сви, само они који су преживели.

Што се тиче оне паралеле са збивањима из 1933. као да се све савршено уклопило. Они који памте све детаље из оних првих месеци нацистичке владавине можда би могли да примете: а шта је са паљевином Рајхстага. Не треба да брину, и то се десило на оним демонстрацијама од 29. августа, што је Хопкинс такођер детаљно описао. Док се око легендарне Бранденбуршке капије и суседним авенијама окупило на стотине хиљада грађана, на миран и културан начин изражавајући своје неслагање, на улазном степеништу у некадашњи Рајхстаг, а данашњи Бундестаг, одигравала се пажљиво режирана представа. Полицијско обезбеђење те зграде на тајанствен начин се у једном тренутку изгубило, да би се у следећем тренутку појавила група од неколико стотина стварних неонацистичких демонстраната која је на позив: нема више полиције, кренула ка пустом степеништу зграде парламента. Онда се наравно према унапред режираном „тајмингу” појављују ниоткуда јаке полицијске снаге које, чинило се по договору са демонстрантима, спашавају Рајхстаг од паљевине. Тако да Рајхстаг није поново изгорео, али у поређењу са оном стварном паљевином из 1933. нема неке велике разлике, јер су обе представе пажљиво изрежиране и са истом намером.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Фото: Викимедија

А као шлаг на тај сегмент  оне историјске паралеле сутрадан су сви главни, подразумева се и угледни, не само немачки, него и светски медији главног тока објавили сасвим другачију причу која би се могла свести на „твит” објашњење  једне од лидера владајуће коалиције, такођер угледне: „Десетине хиљада екстремних десничара, оспораватеља холокауста, антисемитских теоретичара завера и езотерика, који сматрају медије, науку и политичаре за кривце, јуришали су на зграду Рајхстага у покушају државног удара. То су демонстрације од 29. августа у Берлину.” Да је и од Гебелса било би превише, како рече Хопкинс. Срећом оно што се стварно догодило снимљено је телефонском камером и остаће трајно похрањено у богатој културној (нацистичкој) баштини немачког хиљадугодишњег рајха.

Сакривеном у свом безбедном скровишту Хопкинсу је сигурно јасно да је критична маса у геринговском експерименту поновног претварања немачког народа у стадо оваца скоро достигнута, ако већ није пређена. Јасно је њему такођер да се не претвара само Немачка у тоталитарну државу, већ да се ради о глобалном пројекту. Растерећен страха и непријатности он ће наредних месеци и година са брижним интересовањем пратити даљи развој догађаја. Јер, остало је сигурно много тога да се деси до похода на исток, који се већ одавно назире и наслућује, а који се некако чини и неизбежним уколико се оне историјске паралеле наставе уклапати по уходаном редоследу и плану.

Али не само на исток, јер се онај експеримент претварања преплашених човеколиких хомонида у  стада кротких оваца одиграва истовремено на читавој планети, тако да се походи могу очекивати из било ког правца у било ком правцу, у зависности како одлуче творци оног све чешће помињаног „ресетовања”. Ако се настави са паралелама зар се све оно што се догађало између 1929~1945. не би могло схватити такођер као ресетовање, како су неки аналитичари већ одавно и приметили, и то уз помоћ Њу дила, Маршаловог плана, Бретон Вудса и наравно светског рата. Да ли ће у овом новом издању ресетовања бити опет потребни велики ратови или ће његови планери изумети неки суптилнији начин да спасу корпоративни капитализам, а истовремено се реше доброг дела оног стада које их чини се све више оптерећује, остаје да се види. Ишчекујући дањи развој и расплет Хопкинс ће вероватно са уживањем написати још много пригодних сатиричних прича. А ако се крене у походе или у неку сличну сулуду авантуру у коју је стадо оваца веома лако повести сатиричари могу полако да се повуку, јер тада на сцену ступају трагичари.

Отписани

Можда би се на крају још могло напоменути да се она поменута телевизијска серија у којој су главни јунаци били Тихи и Прле звала Отписани, уз напомену да на основу свега изложеног остаје питање да ли је аутор те серије под називом мислио на београдске илегалце или на Немце, или можда на читаво човечанство.

Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Плакат: Cinematerial

Јер, онај поменути Тот Атлантиђанин је на једној од својих плоча такођер записао: „Не побуђуј страх јер страх је оков, стега што Таму веже за човека.” Рекао је он то давно, неки кажу, ако им је веровати, пре 36.000 година.

Стање ствари

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Случај злостављане глумице и медијски линч СПЦ и Србије!

Случај злостављане глумице и медијски линч СПЦ и Србије!

4.7 (13) Већ данима је главна вијест не само у Србији него и у регији …

Славољуб Лекић: О скорој смени елите

Славољуб Лекић: О скорој смени елите

5 (9) Нико међу живим Земљанима не памти овакав преокрет, те је он за вође с …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend