Не верујем да у свету постоји нација која заборавља на своје највеће научнике. Нажалост такав је случај са Србијом. Пре непуних месец дана је била годишњица рођења нашег најславнијег научника свих времена, а да медији томе нису дали никакв значај, као и политички врх. У знак неке врсте протеста написана је ова прича о животу и делу Милутина Миланковића.
Детињство и школовање
Милутин Миланковић је рођен 18. маја 1879. године Даљу, на десној страни Дунава у Панонској низији. Потиче из старе српске породице која се крајем 17. века преселила са Косова и Метохије.
Његов отац Милан је био веома вредан и уважен грађанин, али је нажалост умро када је Милутину било 8 година. Милан је имао велико имање, тако да је Милутин рођен у богатој породици и његово детињство је из тог разлога протекло безбрижно, иако је очева прерана смрт на њега оставила трага.
Након овог догађаја, поред мајке Јелисавете, старање о њему је у великој мери преузео његов ујак Васа Муачевић. Васа га је помагао током читавог живота, подстицао, саветовао у свему, а посебно да истраје на путу науке и стваралаштва.
Милутин је стекао кућно основношколско образовање, тако да је велики део знања стекао од приватних учитеља, али је и самостално савлађивао одређене лекције. С обзиром да је још као мали имао слабачко тело које није било предодређено на физичке напоре и такмичење са осталом децом у спорту, био је више упућен на духовни свет. Од самог почетка његовог образовања Милутин је показивао колико је бистар и надарен ученик. Успешно је завршио основну школу, заједно са својом браћом и сестрама.
На очевом имању у Даљу је живео до своје десете године. Обожавао је тада да седи на обали Дунава и да посматра супротну обалу, према Бачкој. Међутим, највише је волео да посматра звездано ноћно небо. Још у најранијој младости се окретао ка небеским пространствима посматрајући планете и звезде уживајући у њиховом сјају.
Након основне на ред је дошла средња школа. У његово време постајале су две врсте гимназија: класична и реална гимназија. Свака од њих је припремала ученике за одређене врсте студија. Тако је Милутин 1889. године у Осјеку започео своје средњошколско образовање у реалној гимназији која је припремала ученике за будуће студије технике и пољопривреде, по жељи његовог оца, који се надао да ће његов син завршити пољопривредни факултет и вратити се у Даљ да одржава породично имање. На несрећу породице он то није учинио, али на срећу Србије и њихових становника они су добили једног од највећих и најцењенијих светских научника свих времена.
По први пут је кренуо у јавну школу и убрзо увидео недостатке које је имало његово дотадашње приватно образовање. Приметио је како остала деца доста боље читају од њега, како су им рукописи лепши, рачунање боље…јер су у свему имали праксу.
Међутим, он је имао изванредно памћење тако да је већину градива савлађивао на часу, а имао је од почетка способност да лекције понавља сопственим речима, без “бубања”, што су његови професори посебно ценили. На тај начин веома брзо је стигао до места најбољег ученика на коме је остао до краја школовање у реалној гимназији, без велике бриге да би неко могао да му угорзи ту позицију. Поред тога је увек радо помагао друговима око градива и извежбао је шапутање што му је додатно подигло углед међу друговима.
Сведочанство о завршеној гимназији је добио 29. маја 1896. године које је употребио само једном у животу – за упис на Бечку политехнику.
Студије и посао
Пошто га пољопривреда (очева жеља) није занимала, дуго је размишљао шта да студира. Одлучујућу улогу у одабиру врсте студија одиграо је његов професор у реалној гимназији, који је одмах запазио Миланковићев таленат за математику. Међутим, студирање математике није било исплатљиво колико студије технике. На то му је скренута пажња, па је поред математике желео да студира електротехнику чији смер није постојао на Високој техничкој школи у Бечу, па је на крају одлучио да то буде грађевина.
На одсеку за грађевину је било доста добрих професора, али се посебно истицао професор математике Емануел Чубер који је касније играо битну улогу у Миланковићевом животу. Управо код овог професора је дошао до изражаја Миланковићев таленат . Знање стечено код професора Чубера је било од пресудног значаја за Милутинову научну каријеру.
Баш у време док је студирао у Бечу, аустријским високим школама је дато право да могу додељивати докторске титуле, а то је навело Миланковића да жртвује један део очевине и да проведе још коју годину у том граду.
Младом и ситуираном студенту нису биле стране ни многе друге радости живота које пружа једна велика и стара престоница. О својим љубавним везама писао је дискретно и ненаметљиво, али се са посебном пажњом осврнуо на везу са Алисом, која је пореклом из Италије. Веза није успела, а он је до краја те везе остао празних џепова, јер је Алиса била девојка која никако није била од оних скромнијих. Ипак, такав крај једне везе га је обрадовао, јер је могао да се врати науци.
Докторирао је 3. децембра 1904. године на Великој техничкој школи у Бечу са расправом под насловом “Теорија линије притиска”. На одбрани свог рада је бриљирао. На тај начин је Милутин Миланковић постао први Србин са докторатом из техничких наука.
Након одбране докторске тезе одлази у Београд на одмор, а убрзо након тога добија и посао у познатој бечкој грађевинској фирми. На том послу је дошла до изражаја њгова стучност, знање и познавање математке и механике. Остварио је шест одобрених и штампаних патената од великог значаја и на тај начин добио признање и као изумитеља. Својим радом је брзо стекао углед у Бечу, али и у целој Аустроугарској монархији.
Ипак и поред свих његових пословних успеха он је желео да ради и ствара у Србији, али је морао да сачека да се неке ствари тамо среде. Најзад, 1909. године добија писмо из Београда да је изабран за ванредног професора. Тако је 1. октобра 1909 године коначно напустио Беч и отпутовао за Београд. О томе је написао следеће: “Тог дана завршио се тринаестогодишњи период мог живовања у бившој Хабзбуршкој монархији, а и доба моје младости. То сам јасно и болно осећао, ваљда и због тога што на моме путу поче промицати прва, лака, јесења киша”. [1]
Професор и академик
Започео је своју професорску каријеру 3. октобра 1909. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Требао је да предаје три предмета: примењену математику, небеску механику и теоријску физику. Међутим, на студијама није слушао курсеве из небеске механике и теоријске физике и за предавање је морао самостално да се припрема. То је радио веома успешно.
Ова комбинација предмета које је морао да предаје су били одлучујући да Миланковић започне изградњу своје теорије о осунчавању Земље и других планета.
На самом почетку првог светског рата се оженио Христином Топузовић – Тинка са којом је, на католички божић 1915. године добио јединог дете, сина Василија. Међутим, на свом првом брачном путовању у родни Даљ почео је први светски рат, а пошто је он 1910-те постао држављанин Краљевине Србије бива заробљен.
Уз помоћ његове жене Тинке, која је на све могуће начине покушавала да ослободи свог мужа, ослобођен је 1914. године. Након ослобађања успео је да се пресели у Будимпешту, а у томе су му највише помогли ујак Васа и његов некадашњи професор математике са Високе школе у Бечу Емануел Чубер.
Време проведено у Будимпешти Миланковић је максимално искористио за рад на својој теорији климатских промена. Имао је на располагању богату и разноврсну литературу Централног метеоролошког института у Будимпешти. Врло брзо је почео да објављује научне радове, али он је желео да све то заокружи у једну коначну математичку целину.
Са породицом се коначно вратио у Београд у марту 1919. године. Исте године је унапређен и постављен је за редовног професора на Београдском универзитету. Плата му је била велика, али се то услед инфлације због рата није много примећивало. Ипак, уз помоћ његовог изванредног познавања грађевинске технике био је ангажован на многим пројектима широм земље у обнови ратом порушених градова.
Већ 1924. године постаје редовни члан Српске академије наука чији члан је био преко три деценије и дао велики допринос њеном угледу у свету. Три пута је биран за потпредседника Српске академије наука и једно време је био директор опсерваторије у Београду. Био је и члан Југословенске академије наука, а важио је као угледни припадник многих значајних научних установа и друштава у познатим светским метрополама.
Осунчавање планета
Четри егзактне области којима се Миланковћ бавио на почетку изградње своје теорије су: сферна астрономије, рационална механика, небеска механика и теоријска физика. Ове области су му дале могућност да у широком распону запази низ заједничких проблема и да нађе одговарајуће подручије свог научног рада.
Њутнов закон опште гравитације представља основу небеске механике и када би се планете самостално окретале око Сунца за њих би важио једноставан облик закона гравитације. Међутим, како на сваку планету утичу и остале планете, долази до поремећаја утврђене путање. Такође и сателити планета утичу на планете око којих се окрећу. Ипак, временом се примена небеске механике на планете и сателите довела до велике свршености, али то није био случај са деловањем и распростирањем Сунчевог зрачења по околним небеским телима. Управо је то подстакло младог научника да одабере научно подручије којим ће се бавити читавог живота.
Овде би требало да се укаже на неколико битних астрономских појава које су битне за осунчавање планета.
Прецесија је “љуљање” или тачније клаћење Земљиних обртних полова. Отклон Земљине обртне осе од центра износи данас 23,5 степени, а време пуног обртања износи 26000 година. Овај угао је уствари одступање Земљине обртне осе од нормале на раван еклиптике. Тај угао варира у границама од 22,1 до 24,5 у периоду од 41 000 година.
Нутација даје синусоидну криву за прецесиони круг са периодом од 19 година.
Најближа тачка на путањи планете од Сунца назива се перихел, а најудаљенија тачка назива се афел. У зависности од положаја тачке пролећне равнодневнице у односу на ове две крајње тачке зависи и дужина годишњих доба. Занимљиво је да је код нас зима када је Земља најближа Сунцу, а то значи да температура на земљи углавном зависи од угла упадних Сунчевих зрака.
Поред закона небеске механике Миланковић је морао да користи и законе зрачења, односно простирања и апсорбовања приспеле енергије. Посао су му олакшали амерички астрофизичари који су 1913. године израчунали вредност соларне константе. У својим веома захтевним прорачунима Миланковић је узео све астрономске утицаје.
У својим прорачунима је увео појмове као што су калорична полугодина, (летња: 23. март – 23. септембар и зимска: 23. септембар – 21. март), појам калоричног екватора и појам соларне климе како би мало олакшао и онако превише сложене рачуне.
Да би математички повезао и усагласио многе факторе и параметре, Миланковић је био принуђен да развија своју специфичну математичку теорију. Ширина и целовитост његове његове теорије дала јој је рационалност и дуговечност, без обзира на касније новооткривене чињенице и параметре. [1]
Ледена доба
У директноој вези са Миланковићевим математичким проучавањем климе било је и питање редоследа настанка и дужине трајања појединих ледених доба. Када су се упознали са претходним радом нашег научника, научници Владимир Кепен и његов зет Алфред Вегнер су се повезали и спријатељили са Миланковићем и имали одличну и дугу сарадњу. Радили су заједно на питању промене климатског режима у геолошкој прошлости Земље.
Позвали су Миланковића да им се придружи у писању великог и стручног дела “Климати Земљине прошлости”. Миланковић је требао да својом математичко-физичком методом испита вековне промене осунчавања Земље током последњих више стотина хиљада година. [1]
Миланковићеви циклуси
Започео је своја израчунавања, а посебну пажњу је поклонио климатским променама дуж паралела на следећим географским ширинама: 65º, 70º и 75º, за протеклих 650 000 година. Графичка изломљена линија је била готова 1923. године и одмах је објављена.
Животно дело
Када је дело “Климати геолошке прошлости” изашло из штампе 1924. године, изазвала је велику пажњу. Кепер је упоредио Миланковићеве математичке резултате и резултате нађене на терену и увидео да се они одлично поклапају. То је био доказ исправности његовог рада. Јасно је показано да је у последњих 650 000 година било 11 ледених доба и исто толико међупериода.
Према Миланковићевим рачунима, прецесиони циклуси имају већи утицај на појаву ледених доба на нижим него на вечим географским ширинама, док је обрнут случај са нагибом земљине осе. За све своје резултате је направио прецизне таблице и тако дао сликовит приказ и јасну представу климатских токова током последњих милион година Земљине прошлости.
Свој рад Миланковић је заокружио својим животним делом: “Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба”. “Канон” у буквалном смислу значи спис о нечему што мора бити тако и никако другачије.
Та књига је невероватном срећом сачувана, јер је неколико дана након што је предата, 29 марта 1941. године, Српкој академији наука, почело бомбардовање Београда, баш када је књига дата на штампање. Књига је касније пронађена испод рушевина штампарије где је претрпела нека оштећења, али је садржај срећом у потпуности сачуван.
Померање Земљиних полова
Зашто у Европи не постоје трагови ледених доба која су се десила у далекој прошлости? То питање је мучило многе тадашње начнике, а посебно је занимало Вегенера који је имао своју теорију о томе. Он је сматрао да су се у далекој геолошкој прошлости сви континенти налазили у једној целини, а да је тек касније издељено на оне делове које ми данас познајемо. Из такве претпоставке је произилазило да се обртна оса, односно њени полови, није мењала, али су се континенти померали. Тако је у доба карбона Земљин екватор пролазио преко Европе, па самим тим није ни могло бити таквог осунчавања које би довело до појаве ледених доба.
Оваква теорија је захтевала и одговарајућу астрономску теорију са математичко-физичком подлогом. Из тог разлога се Вегенер обратио Миланковићу, тада већ чувеном научнику на пољу космичке климатологије и проблема измена Земљине климе, и замолио га да се посвети том проблему. Пошто су били колеге и добри пријатељи Миланковић је то радо прихватио и 1925. године започео рад на том питању.
С обзиром да је Миланковић био увек темељан, морао је прво да добро простудира проблем на коме ће радити. Био је то веома сложен проблем који је захтевао доста времена и доста напора.
Миланковић је након доста труда добио решење у облику, сада већ, чувене диференцијалне једначине. Посебно му је жао што Вегенер није доживео да види решење проблема за чије решавање је он био иницијатор. Вегенер је погинуо (смрзао се) на Гренланду приликом своје треће експедиције. Био је страствени истраживач и његова смрт није растужила само Миланковића већ и читав тадашњи научни свет.
Ипак, Миланковића је тешило то што је његов таст Кепен прихватио решење и представио га читавој научној јавности. Такође показао да се решење поклапало са ранијим налазима до којих се дошло проучавањем геолошке прошлости Земље.
Ево како је сам Миланковић објаснио померање Земљиних полова:
“Из познатих закона рационалне механике и њених ставова следи да ће померање Земљине љуске имати сасвим незнатан утицај на оријентацију Земљине осе у простору, која подлеже само свом прецесионом и нутационом заошијавању. Зато можемо, водећи само о њему рачуна, оријентаију Земљине осе у простору сматрати непроменљивом, недодирнутом вековним померањем Земљине љуске. Посматрајући ту појаву из планетског простора, можемо рећи да се Земљина љуска помера преко Земљиних полова ротације. Посматрајући ту појаву са Земље, можемо рећи да се полови померају, полагано по Земљиној љусци, а то померање желимо да испитамо и опишемо…”
Изабрана дела
Изабрана дела Милутина Миланковића су изашла у 8 томова:
Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем леделих доба 1
Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем леделих доба 2
Небеска механика, Историја астрономске науке
Кроз васиону и векове, Кроз царство наука
Списи из историје науке
Чланци, говори, преписка
Успомене, доживљаји и сазнања
Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба (превод на енглески) [4]
Старост
О својим последњим старачким данима Миланковић каже:
“Тешко је појединцу да правилно оцени своје духовне способности. И будала себе сматра паметним. О себи могу казати, отприлике, ово. Логика мојих мисли и правилност њихових закључака још је ту, али се мисли крећу тромије, као да су им се отрцала крила. Ипак, одблесне у њима по која оргинална значајна идеја.
Физиолошком процесу старења придруживао се и психички. Душа ми је изгубила своју ведрину, полет, и самопоуздање. А и то има својих узрока…” [1]
Миланковић је умро 12. децембра 1958. године у 80. години у Београду где је и сахрањен, али је оставио опоруку да његови посмратни остаци буду пребачени у Даљ. То је учињено 1966. године.
Своју заоставштину на научном и уопште стваралачком раду је оставио Српској академији наука и уметности. У овој установи се чува и радна соба Милутина Миланковића.
Занимљивости о Милутину Миланковићу
Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само 2 секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.
НАСА га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.
За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
Миланковић је главни “кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
Најцитиранији је српски научник свих времена.
Додатак:
– Још смо у леденом добу
До наглог и леденог захлађења на нашој планети дошло је пре 25000 година. Тада је дошло до формирања “леденог континента” који захватао већи део северне полулопте, а и све планине како на северној тако и на јужној Земљиној полулопти. Уништен је сав биљни и животињски свет или је био приморан на селидбу тамо где ледници нису доспели. Овај период је назван квартарно ледено доба. Оваквих периода је на Земљи било више пута, а разлог за то је јављање температурних колебања. Докази за ова колебање научници налазе на сваком делу планете.
Милутин Миланковић је појаву последњег леденог доба објаснио утицајем егзогених фактора. Значај је приписао осунчавању Земље, брзини ротације, утицају космичких тела, морским струјама и многим другим атмосферским чиниоцима. За праћење температурних колебања за последњих 600000 година, уведени су термини : топлотни максимуми и минимуми на северној полулопти.
Заслуге се приписују, наравно, Миланковићу. Он је на основу ових термина направио први календар Земљине прошлости.
Климатска колебања указују на то да последње ледено доба није истекло, већ да је Земља у тренутној фази када је дошло до извесног пораста температуре, а то је резултирало повлачењам ледених маса ка пловима. Интензивирање леденог покривача, према прогнозама климатолога, ће наступити за неколико хиљада година (ово сам прочитао у више научних чланака), да би касније поново дошло до пораста температуре. Након 57000 година иза тог поновног отопљавања наступиће још један хладан период.
Из овога се види да се Земља налази у фази трајања квартарног леденог доба, а овај период повишења глобалне температуре је само његова фаза. [2]
Литература:
[1] “Милутин Миланковић – живот и дело”, Војислав Гледић, Београд, 2007
[2] „Основи Геологије“ – Предраг Николић, Београд, 1997.
[3] “Кроз васиону и векове” – Милутин Миланковић, Београд, 1952
[4] хттп://ср.wикипедиа.орг/wики/Милутин_Миланковић
Свемир
