Надградња „теорије релативитета” у српском банкарском систему

Београд – У протеклој расправи о буџету за 2018. годину у Скупштини Србије сазнали смо од министра финансија на који начин функционише ,,теорија релативитета“ у јавним финансијама. Наиме, посланицима је објашњено да у случају пензија, грађани који су током свог радног века редовно уплаћивали доприносе и који су испунили услове за пензију, имају право на ту принадлежност али „релативно”, јер право на пензију не подразумева и право на износ пензије.

Министарство финансија овако тумачену ,,теорију релативитета“ преноси и на банкарски сектор, тамо где има могућност да утиче – у банкама у којима држава има своје власништво. Тако је у случају Комерцијалне банке (која је у овој години остварила највећу добит од свог оснивања – више од 60 милиона евра и која је ојачала своју позицију како у Србији, тако и у региону) „релативно”, како ће се министарство финансија као титулар државног власништва у тој банци односити према том власништву.

Тако је ,,релативно” што је Комерцијална банка сада веома профитабилна банка, са јасном перспективом развоја, јер је према мишљењу заступника „теорије релативитета” из Министарства финансија баш сада најбоље да се она прода, што пре, то боље. Вероватно по цени која би се могла надокнадити за неколико година оваквог прихода Комерцијалне банке, а онда би неки нови власник имао бесплатно на располагању финансијску институцију која покрива 12 одсто тржишта Србије, која има стабилне супсидијаре у Републици Српској и Црној Гори. Лидер је по висини девизне штедње са депозитима од 1,6 милијарди евра и има пословну мрежу од преко 200 експозитура.

По тој „теорији релативитета”, држава би требало да се одрекне „златне коке”, у банкарском сектору и то по цени од неколико годишњих профита, које сада остварује Комерцијална банка, а коју су заинтересоване стране банке сада спремне да плате за Комерцијалну.

Знамо да на српском банкарском тржишту већ дужи низ година доминирају стране банке, које су, наравно и саме „релативно”, заинтересоване за државни интерес, а суштински само за профит.

На тај начин, без Комерцијалне банке, држава би по схватању заступника овакве „теорије релативитета” могла да остварује државни интерес, а суштински би изгубила кључни инструмент преко којег би реално могла да остварује неки утицај на српском банкарском тржишту (не рачунајући механизам Народне банке као регулатора тржишта), где доминирају стране банке.

Или, некога није брига за национални интерес на домаћем банкарском тржишту али и у региону, који не мора бити заснован само на максимизирању профита по сваку цену. У томе једино нема ничег „релативног”. Друге државе имају другачији поглед на свој банкарски систем. На пример, Словенија је веома оштро бранила свој банкарски систем од уплива страних банака. И то ради и сада, и поред притиска из ЕУ. И Русија и Кина веома озбиљно прате и подржавају своје банке – како на домаћем тако и на међународном тржишту. И Америка је, на пример на почетку велике економске кризе 2008. године, државном

интервенцијом суштински спречила пропаст великих инвестиционих банака попут Лиман Брадерса, или Мерил Линча, успостављајући правило „Too Big To Fail“ (Превелики да би пропали). Али, код њих не постоји српска „теорија релативитета” у финансијама.

Да би приватизација банке била успешна, мора се изабрати прави тржишни тренутак за продају, како би се постигла најбоља могућа цена, када банка достигне свој дугорочни пословни врхунац, а не када тек почиње свој циклус развоја. Такође, модел приватизације мора одговарати интересима акционара, а у случају Комерцијалне банке, пре свега интересу највећег акционара – државе Србије.

Исто тако, банка се мора и у организационом смислу у потпуности припремити за приватизацију, како би се дошло до најбољег могућег новог стратешког партнера, или новог акционара. До озбиљне банке или респектабилне финансијске институције, а не до неког неозбиљног „но-нејм” инвестиционог фонда.

У случају Комерцијалне банке, стратешки циљеви државе могли би бити „релативни”, или релативизирани у корист циљева појединаца или других центара моћи, домаћих али и страних. Такав приступ држава не би смела да допусти, поготово имајући у виду све оно што је влада у претходних неколико година учинила на стабилизацији српских финансија и економије у целини.

Комерцијална банка је, један од последњих „драгуља”, који је преостао међу економским „породичним накитом” државе Србије који може да се прода, али и да се чува и да доноси приход. Јер, лако је вредно продати, тешко је нешто сачувати, поготово када од њега имамо вишеструку корист. Управо у томе лежи кључ за решење успешне будућности и приватизације Комерцијалне банке.

И не треба заборавити – „није увек све релативно”.

Е. Р. / Политика