уторак , октобар 24 2017

Небојша Катић: Између стварности и илузија – Биланс стања економије у Србији – објављено у месечнику Le Monde diplomatique

Влада Србије импресионирана је сопственим економским резултатима. Потврда фантастичних успеха стигла је и од првог човека Републичког завода за статистику (РЗС) који тврди да су економски резултати у 2016. најбољи у последњих 25 година. Дирљива је подршка коју државни службеник даје свом послодавцу, мада су нејасни критерији по којима је 2016. проглашена за најбољу у последњих четврт века. Чудан је несклад измећу величанствених похвала српској економији и елементарних статистичких чињеница.

Раста БДП-а и где је Србија данас

Бруто домаћи производ Србије, као стандардна мера економског успеха, не даје повода за усхићење. Реални раст домаће економије у 2016. по првим проценама износи скромних 2,7%. Ово је висока стопа раста за развијене економије, али је више него скромна за државе са ниским БДП-ом као базом за обрачун.

У 2016. у региону су само Хрватска и Македонија, са стопама од око 2%, имале нижи раст од српског. (По категоризацији ММФ, регион коме Србија припада броји 11 држава и „Косово“.) Поглед на последње четири године даје још мрачнију слику – просечна стопа раста српске економије је на нивоу од око 1% годишње, и ако се изузме Хрватска, то је најнижа просечна стопи у региону.

Ситуација није боља ни када се Србија упоређује са собом. Просечна годишња стопа раста БДП-а од 2001. до 2009. износила је око 5,9%. Када се у обрачун укључи и катастрофални период 2009-2012., просек за 2001.-2012. је око 3,7%.

Ако се БДП мери по глави становника, Србија је на дну региона и само Албанија и Босна и Херцеговина заостају за Србијом. Српски БДП по глави је нижи од хрватског за 37 процената, од бугарског 29 процената и од румунског за 36 процената, на пример. Ако би се Србија развијала по стопи која би била континуирано већа од Бугарске и Хрватске за 2 процентна поена годишње, тада би се српски БДП по глави изједначио са бугарским за око 18, а са хрватским за око 23 године.

Карикатура: Душан Петричић - БАЛАНС

Карикатура: Душан Петричић – БАЛАНС

Плате и пензије

Из угла просечних грађана, још је мање разлога за усхићење. Просечна плата у 2016. је 369 евра (просек закључно са новембром) и маргинално је виша него 2015., али је нижа него 2013. или 2014.

Пензије такође опадају из године у годину, и у 2016. ће бити на нивоу од око 190 евра. Једнократна помоћ пензионерима ће поправити просек али неће променити чињеницу да ће управо пензионери поднети највећи удар буџетског прилагођавања у годинама које долазе.

Пад куповне моћи грађана је делимично ублажен трошењем уштеђевине, што је имало за последицу драстично успорен раст стопе штедње у последње четири године. Други начин на који грађани подижу своју потрошњу су готовински кредити. У амбијенту стагнантне кредитне активности, само готовински кредити бележе велики раст – у последњих 12 месеци, дуг грађана по овом основу порастао је за око 25%. Стагнација личних примања уз истовремени раст задуживања по основу готовинских кредита је опасна комбинација.

Одакле онда оптимизам којим влада и њени службеници немилице засипају јавни простор?

Запосленост и незапосленост

Влада инсистира на одличним резултатима када је у питању раст запослености и пад незапослености.

Усвојени међународни метод статистичког праћења запослености почива на анкетама. На бази репрезентативног статистичког узорка и на бази изјава анкетираних лица, добијају се подаци о кретању запослености. Методологија је великодушна у начину на који третира запосленост – свако ко ради бар један сат недељно и за то добија надокнаду, сматра се запосленим.

Када се погледају резултати последње анкете, Србија бележи спектакуларан пад незапослености – са 19% у првом кварталу, на 13,8% у трећем кварталу. (Трећи квартал је, због сезонских радова у пољопривреди у правилу квартал са најнижом стопом незапослености.) Највећи допринос поправљању слике запослености је везан за раст неформалне запослености. Методологија и начин прикупљања података се мењао последњих година, што онемогућава да се подаци за период 2008.-2013.упоређују са каснијим годинама.

Када је реч о праћењу формалне запослености и овде је немогуће поуздано упоређивати податке у дужим временским серијама. Укидањем Службе друштвеног књиговодства, српски реформатори су темељно разорили и велики део статистичког система. Тек 2015. године статистика је успела да успостави ред у праћењу формалне запослености. Отуда и РЗС констатује да ове статистичке „резултате не треба посматрати као апсолутне и прецизне, већ само као индикативне“.

Смисао овог методолошког подсећања је да укаже на проблематичну поузданост статистике запослености, што отвара простор да се подаци интерпретирају са доста слободе.

Карикатура ТЕКУЋА ГОДИНА - Тошо Борковић

Карикатура: Тошо Борковић – ТЕКУЋА ГОДИНА

Буџетски дефицит и јавни дуг

Србија је фокус свог економског успеха усмерила ка буџету, а смањивање буџетског дефицита је постао апсолутни приоритет економске политике. Реч је о приоритету који је наметнуо ММФ, којим се интереси кредитора стављају испред интереса развоја, и испред интереса грађана и њихове будућности. У том процесу, већ запуштене јавне службе и делатности се додатно деградирају.

Смањивање буџетског дефицита не може бити циљ рационалне економске политике, а поготово не може бити мерило њеног успеха. Смањивање буџетског дефицита кроз смањивање јавне потрошње не доводи до привредног раста, сем у натегнутим, теоријским конструктима.

Влада је мерама штедње на једној страни, и јачањем пореске дисциплине и успешном наплатом пореза успела да стабилизује буџет, да уредно сервисира обавезе према иностранству и да заустави раст јавног дуга. Мерено аршином ММФ-а, то јесте неоспоран успех владе, тим више што су радикалне мере штедње прошле без великих социјалних потреса. Помогло је и што влада није прибегла драстичним отпуштањима како се у први мах најављивало и на чему домаћи обожаваоци радикалних мера и даље инсистирају.

Упркос рестриктивној буџетској политици, укупан ниво јавног дуга и даље остаје веома висок, и на нивоу је изнад 70% БДП-а. Закључци који се изводе на бази мерења висине јавног дуга у односу према БДП-у су крајње непоуздани.

Судбину Србије неће одредити коефицијент дуга, већ спремност иностраних и домаћих финансијских институција (у страним рукама) да наставе његово рефинансирање. Такве одлуке нису под контролом држава дужника. Наравно, ризик кризе јесте мањи када је апсолутни ниво дуга нижи, али то није одлучујуће. Крајем 2008. Србија је била пред финансијским сломом иако је јавни дуг у апсолутном износу био два и по пута нижи него данас, и био је испод 30% у односу на БДП.

Постоји још један елеменат чији се значај потцењује, а који је влади ишао на руку. Међународне каматне стопе су на најнижем нивоу у модерној историји, што је омогућило да се доспели дугови рефинансирају по изузетно ниским стопама. Ниска стопа инфлације и политика штедње су помогли да ризико компонента каматних стопа буде нижа од оне на коју је Србија навикла. Али, перцепција ризика се брзо мења и када се то догоди, каматне стопе почињу убрзано да расту а рефинансирање дугова бива драстично отежано. Ове промене су најчешће изазване догађајима у светској економија и ван контроле су српских актера.

Слаба кредитна активност је помогла да се створе вишкови новца у банкама и да се ти вишкови усмере ка држави. Као и сваки вишак понуде, и вишак понуде новца је помогао да трошкови рефинансирања јавног дуга буду на много нижем нивоу од онога на који је Србија навикла.

Јавни и спољни дуг Србије су по својој висини и структури веома осетљиви на каматне шокове. Раст доларских камата који је почео и чији се наставак најављује у 2017. би могао додатно да компликује сервисирање домаћих дугова, како јавног, тако и приватних. Јачање долара у односу на евро подиже доларску компоненту јавног дуга исказану у еврима и такође погоршава коефицијенте задужености.

Трговински дефицит и дефицит текућег биланса

Један помало потцењен, позитиван елеменат у укупној економској слици Србије везан је за озбиљно поправљање трговинског биланса (робе и услуге), и са њим повезаног биланса текућих плаћања. Извоз расте брже него увоз, а покривеност увоза извозом је значајно боља и ближи се стопи од готово 90%. (Пад домаће тражње и ниске цене нафте су помогле да трговински биланс буде бољи.)

Уравнотежење трговинског биланса је довело и до заустављања раста спољног дуга који је најпоузданији показатељ ризика по финансијску стабилност. (Спољни дуг је збир јавних и приватних дугова које су финансирали странци). Упркос заустављању раста, спољни дуг од око 26 милијарди евра и даље је на превисоком, веома ризичном нивоу.

Монетарна политика, инфлација и курс динара

Влада и НБС су поносни на резултате у монетарној политици. Динар је стабилан, девизне интервенције су мање него раније, а инфлација је на најнижем нивоу у последњих неколико деценија, па су и каматне стопе значајно ниже него раније. Овакви резултати се могу интерпретирати на различите начине. Популарна теза је да су резултати постигнути вештом и компетентном монетарном политиком НБС. Да ли је тако?

НБС већ две године за редом подбацује и не остварује планирану стопу инфлације. Стопа инфлације је испод планираног коридора од 2,5-5,5%. Ако би НБС заиста контролисала цене, тада би стопа инфлације морала бити у оквиру задатог коридора.

Разумно је запитати се: зар није боље да инфлација буде нижа од планиране, зар није идеално да буде, на пример, око нуле? Није, и није случајно да ниска инфлација забрињава све велике централне банке.

Ултра ниске стопе инфлације говоре да је економија на ивици рецесије, да је монетарна политика рестриктивна, да је кредитна активност банака на ниском нивоу, а све то угрожава привредни раст. Стабилност цена није последица веште политике НБС, већ чињенице да је буџет рестриктиван, да су грађани осиромашили, да банке тешко одобравају кредите привреди, да је велики део привреде на самој ивици опстанка, да је економија на ивици рецесије са стопама раста које, када су и позитивне, на нивоу су статистичке грешке. Дакле, мањак тражње, а не мудра монетарна политика НБС је кључни разлог ниске инфлације.

Како инфлацију не успева да држи у задатом коридору, НБС је нашла решење тако што је за 2017. коридор смањила на 1,5-4,5%.

У одбрану владе

Из чињенице да су готово сви економски показатељи (осим трговинског биланса) подједнако лоши или гори него што су били до 2013. могао би се извући погрешан закључак о успешној економској политици претходних влада, и о лошој политици нове владе.

Актуелна влада је крајем 2012. године наследила економију у којој су сви кључни трендови од 2008. били на стрмој низбрдици. Релативно висок привредни раст (поменут на почетку текста) постигнут је на најгори могући начин. Реализован је кроз раст домаће потрошње, кроз увоз финансиран задуживањем, кроз катастрофалну политику курса динара, кроз продају предузећа странцима. Реформатори су финансијски систем поклонили странцима, извршила су бесмислену либерализацију увоза и потписали су са ЕУ вероватно најгори могући Споразум о стабилизацији и придруживању.

Економија која је током 90-тих претрпела страшне штете од вишегодишњих санкција и последица ратова, додатно је, и вероватно бесповратно урушена економском политиком либералних реформатора – политиком од које су имали користити само они лично, и странци који су колонизовали економски систем.Намерно не кривим домаће тајкуне, јер су они само транзиторни феномен, само епизода ка потпуној колонизацији Србије. Пре или касније, домаћи тајкуни ће, један по један, нестајати са економске сцене.

Нова власт, у свим својим потоњим инкарнацијама, затекла се на погрешном месту у погрешно време. Рачун катастрофалне реформске политике је дошао на наплату, па је испоручен ономе ко се затекао на власти у том тренутку. Ове чињенице се морају имати у виду када се критикује економска политика владе последњих година.

Критика владе

Ако се мора имати разумевање за позицију у којој се нова влада нашла 2013., тешко је правдати све оно што влада ради последње четири године. Негативни трендови су заустављени али нису преокренути. Економска политика коју влада води не може довести до озбиљнијег преокрета, већ ће у најбољем случају стабилизовати економију на ниском нивоу БДП-а и запослености.

Влада је наставила са економском политиком која спас тражи у непрекидном дозивању странаца које треба привући ниским платама и субвенцијама. Фокус је на подршци странцима, а не домаћим привредницима. Јасни наговештаји да влада планира да прода све што странци желе да купе неће спасити економију Србије – увешће је у стање апсолутне немоћи и зависности. Реч је о класичном неолибералном „развојном“ концепту који је само друго име за колонизацију. Оног тренутка када се прода и последње предузеће које функционише, Србија ће изгубити и последњу шансу да управља својим развојем.

Развој се планира, он се не догађа спонтано. Влада у овом тренутку нема институције које могу планирати, па се „планира“ од данас до сутра. У низу проблема и слабости, један се посебно истиче. Без домаћих банака усмерених ка финансирању развоја, без самосталне монетарне политике, без кредитне контроле и кредитног усмеравања ка домаћим предузећима, нема ни инвестиција, ни самосталног развоја. Чини се да елита (како економска тако и политичка) то не разуме, или не жели да разуме.

 

Небојша Катић

ИЗВОР: БЛОГ АУТОРА – (прилог Недељника од 19/01/2017)

——————–

16.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Карикатура: Тошо Борковић – ДУГ

Актуелно

Бришe сe франак у српском кредиту?

ЈОШ није познато да ли ће српски дужници у швајцарским францима имати користи од одлуке …

Оптимизам без покрића

Турска је највећа економија у ширем региону и изузетно је важно што су створени добри …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons