Неистине доводе до лудила… (2)

Пре пуштања другог наставка разговора позвао сам Николу и предложио му мале измене, односно додатке. У следећим наставцима, уколико се после нашег разговора десило нешто важно о чему би јавност матице и дијаспоре требало да буде коректно информисана, а у домаћим медијима није имало одговарајући одговор, додаћемо и питања о тим актуелностима.

Крајем јануара 2017. портал „Србија данас“ објавио је вест (а пренели су и Корени) да је Израелска новинарка Равина Пазит тражила интервју са премијером Вучићем и одговор само на једно питање, које је гласило: Да ли је тачна информација да се новац из ЕПС-а, Телекома, РТБ Бор и других јавних предузећа Србије, пребацује на оф шор рачуне на Кипру па затим у Саудијску Арабију одакле се поново враћа „опран“ у Србију да би се њиме финансирала градња Београда на води и да је аранжман са наводним арапским инвеститорима само параван за највеће прање новца у новијој српској историји?“. Због овог питања новинарка је позвана у кабинет премијера где јој је шеф кабинета саопштио да више не ужива гостопримство наше владе и да у најкраћем могућем року напусти Србију.

Какво је ваше мишљење о овоме господине Јанићу?

Имајући у виду шта се у Србији све објављује у медијима, невероватно да је оваква вест, без обзира да ли је истинита или не, скоро у потпуности прећутана у српским медијима. Чудно је да ни једна телевизија или штампани медиј нису интервјуисали госпођу Пазит и питали је, да ли је очекивала од Вучића, који јавно тврди да он новинарима увек одговара на сва постављена питања, да он на то питање одговори и који је основ она имала за такво питање? Невероватно је да због постављеног питања, без обзира шта је оно садржало у себи, било који новинар у Србији може да буде проглашен непожељним!? Овде није у питању објављени текст са тврдњом о прању новца, већ питање да ли је то сазнање тачно. Лично немам довољно сазнања о случају госпође Пазит, да би могао да вам дам директан одговор. Али ако је ова вест истинита, онда је то показатељ да Србија све више тоне у медијски мрак. Не постоји земља чији премијер на конференцијама за медије годинама папагајски-репризно тврди да у земљи у којој је он премијер „новинари могу да пишу шта хоће“, а прећути се да им није дозвољено да питају шта хоће…

Да ли има логике сумњати у истинитост вести у којој није написано „једна страна новинарка је због њеног питања замољена да одмах напусти Србију“, већ је наведено и име и презиме те израелске новинарке, Равине Пазит, као и садржај њеног питање?

Нема логике ни у овом, ни у многим другим случајевима, када се говори о медијима. Нелогично је и да медији нису о томе ни говорили, ни писали. Да је вест неистинита онда би вест о тој вести објавили и описали као још једну лаж у припреми неког новог рушења Вучића и „државног удара“. Уколико је истина, онда је било за очекивање да су медији од госпође Пазит тражили објашњење на основу којих доказа је изнела њене тврдње и тако јасно формулисала питање премијеру Вучићу. Намеће се и размишљање о томе да су се власници и уредници медија успавали, док им је неко на увце певао „Ћути, ћути…“, извињавам се, име песме на коју асоцирам у оригиналу је „Тихо, тихо, моје злато спава…“.

Кад смо већ код спавања, да ли успаваност или неодговорност у Канцеларији за Косово и Метохију доприноси томе да владе земаља у ЕУ и у свету и даље не знају истину о свакодневним невољама Срба на Косову?  

Мислим да је у питању и неодговорност према Србима на Космету и „одговорност“ пред неким у Београду. Слушао сам више прича о разлозима пасивности оних који би требало да су највише ангажовани по том питању, али нисам добио доказ за те приче. Нажалост, изгледа да и у тој канцеларији постоје неки људи који су незаинтересовани да се зна истина о садашњем животу Срба на Косову и Метохији. Када би представници те канцеларије радили десети део од онога што говоре у домаћим медијима да раде, живот наших људи био би много бољи и сигурнији. О томе могу да говорим јер имам доказ да говорим истину. Даћу вам пример о њиховој пасивности и незаинтересованости (господин Јанић даје на увид фасциклу с наведеном преписком):

Новембра месеца 2015. године испред НГО „Хуман Воице“ послао сам писмо шведском премијеру Стефану Лефвену и неким министрима у вези подршке шведске владе да се у УН гласа да Косово буде примљено у УНЕСЦ-о а у коме сам између осталог написао:

„Шведска дуги низ година даје милијарде за Косово. Значајан део тог новца био је намењен стварању услова за заједничк живот свих народа. Примарно, за њихову сигурност и поштовање људских права, са фокусом на Србе које прогањају, пребијају, каменују, понижавају, а није реткост ни да их нападају ножевима и убијају.

Упркос оваквој свакидашњици Шведска је подржала да се у УН гласа о пријему Косова у УНЕСЦО, тело УН-а за образовање, науку и културу. То значи да би српске светиње, гробља, цркве и храмове, у будућности штитила власт косовских Албанаца која није могла, а донекле ни желела, да заштити Србе и њихову културну баштину, чак ни у присуству КФОР-а. Гробови српских родитеља, деце и других рођака, уништавају се а Албанци константно спречавају Србе да посете гробове својих најдражих.

Млади Срби апелују на вас да се ангажујете да Шведска не гласа за пријем Косова у чланство УНЕСКО-а. Да не гласа за нестанак српског културног наслеђа, које би било уништено (као што је ИД урадила са Палмиром у Сирији) и пријемом Косова у УНЕСКО постало “косовско” а постепено се трансформисало само у албанско.

Документација коју смо вам послали у поштанској пошиљци, штампане брошуре, стотине фотографија, као и видео записе, само су микроскопски део бескрајних доказа о томе што се на Косову догађало дуги низ година, трагична реалност и истина коју многи не желе да виде.

Али међу нама, шведским Србима, постоји ипак мала наде да Шведска пре гласања у УН о пријему Косова у чланство УНЕСЦО, може да промени свој став и да ће ипак гласати са људском и државном одговорношћу”.

Убрзо је стигао одговор на моје писмо (о коме можемо дискутовати опширније другом приликом), али већ сутрадан упитан сам у телефонском разговору које су од на Косову присутних чинилаца из земаља ЕУ биле упознате са тим дешавањима која сам навео у писму Премијеру Шведске.

Контактирао сам одмах Канцеларији за Косово и Метохију и проследио питања:

То: press@kim.gov.rs
Субјецт: Потребне информације

“Поштовани,

Обраћам вам се на ову маил адресу јер на сајту канцеларије за Косово и Метохију нисам нашао другу, директну и адекватну маил адресу.

Након писма које сам председнику Шведске владе, Министарки спољних послова и Министарки културе, као и делу шведских институција и медија послао у лично име и испред организација ”Хуман Воице”….

У наставку мејла нагласио сам да сам на писмо са молбом да Шведска промени свој став по питању пријема Косова у УНЕСКО, добио одговор, али и питања на која чињеницама треба да одговорим.

Замолио сам да ме обавесте о томе које су од присутних снага, организација и институција упознате са рушењима и скрнављењем гробаља, цркава, споменика и нападима на Србе, односно да проследе податке и бројке о:

  1. Оштећеним и срушеним верским објектима
  2. Протераним Србима
  3. Убијеним српским цивилима и над њима извршеним нападима…Као и осталом што сматрате релевантним”.

 Одговор који је стигао (а већина онога што је тамо написано може се наћи на Интернету) односио се углавном на то да је највећи број верских објеката нападнут током 1999. и у мартовском погрому 17, 18. и 19. марта 2004.

О дешавањима задњих 11 година скоро ништа, као ни речи одговора на питање који су представници, организације и снаге земаља ЕУ упознати са инцидентима, пребијањима, рушењима верских објеката, гробова и споменика… Поред три наведена линка и ПДФ фајла на непуне две странице о етнички мотивисаним нападима, било је и неколико редова са одавно познатим и уопштеним описом да је:

“У току сукоба 1999. године на АП Косову и Метохији, и након уласка КФОР-а више од 210.000 грађана Републике Србије је било присиљено да напусти  своја пребивалишта у АП Косово и Метохија, док је додатних 20.000 лица расељено у марту 2004. године. Данас је унутар саме територије АП Косово и Метохија расељено више од 18.000 лица, а на другим подручјима Републике Србије борави 204.049 интерно расељених лица.

 Имајући у виду да, упркос присуству међународне заједнице на АП Косову и Метохији не постоје адекватни безбедносни услови нити је осигуран приступ правима у  протеклих петнаест година вратило се свега 12.415 лица од чега је мање од 5% остварило одржив повратак. Када се овај податак посматра у односу на укупну расељену популацију која је била преко 220.000 произилази да је свега 1,9% лица остварило одржив повратак“.

У следећем наставку разговора, уколико се наредне недеље не деси нешто актуелније, објавићемо ваш одговор на два раније најављена питања:

 „Шта јавност Србије зна о разговорима и преговорима у Бриселу? Премијер Александар Вучић жалио се да Београд недељама не добија одговоре из Брисела. Да ли је то могуће“?

„Да ли премијер Вучић и председник Николић сносе део кривице да се у свету негативна слика о Србима као ”лошем и геноцидном народу” не мења, уместо да буде обрнуто“?

Разговор водио: Душан Вукотић

Неистине доводе до лудила… (1)

Корени.рс

Актуелно

Дуци Симоновић – Србијом владају мафијашке банде (видео)

Гост емисије „Интервју“ био је господин Љубодраг Дуци Симоновић, магистар правних наука и доктор филозофије, …

Ослобађање историје, гост Љубомир Кљакић 11. 03. 2017. (видео)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons

Поштовани читаоци,

Помозите рад нашег сајта тако што ћете нас лајкнути, твитнути, плуснути! Хвала!