Неспособан премијер и “Арапи”

Уговори са Етихадом и Ал Равафедом за ЈАТ и бачку земљу су штетни по Србију. Тачка. Ту чињеницу не може да промени позоришна представа премијера у влади Србије, јефтин покушај обмане јавности и наставак пренемагања премијера коме је увек неко други крив. То су дилетантски уговори у чијем писању су учествовали Млађан Динкић и Синиша Мали. Због тих и таквих уговора, свих наших Фиата и Етихада, неразумних субвенција, свих наших пљачкашких приватизација, Србија данас и јесте у позицији у којој јесте.

Вратимо се на почетак. Борба против тајних штетних уговора је кренула одмах након што сам именован за министра привреде 02.09.2013.године. Многе сам зауставио док сам био министар. Рецимо уговор са Ал Дахром, Вршачке винограде, Прву петолетку, Горење, Мишелин. Међутим уговор са Етихадом је тада већ био потписан. За пет месеци колико сам био у влади, покушао сам да поправим позицију Србије по том уговору. Прво тако да попишемо и проценимо имовину и обавезе. Затим да спроведемо финансијско реструктурирање, продамо имовину која није потребна за даље оперативно функцинисање ЈАТ-а, и затим конвертујемо велики део дуговања у капитал и тиме значајно смањимо удар на буџет. Такође да очувамо ЈАТ Технику, да припремимо ЈАТ Суппорт пре него што се унесе у ЈАТ. Све моје напоре је спречио Александар Вучић и његов саветник за економију и финансије доктор Синиша Мали.

Борба је кулминирала мојом оставком 27.01.2014.године. У тексту оставке сам рекао да се ради о штетном тајном уговору. После више од 7 месеци притисака покрета “Доста је било – Саша Радуловић” и великог притиска јавности, али и невладиних организација као што је БИРН, после више обећања премијера да ће уговор бити објављен 16. фебруара, па до избора 16.марта, коначно је премијер објавио део уговора између Републике Србије, Етихада и ЈАТ-а, као и уговоре са Ал Раwафедом за бачку земљу.
Штетни уговори са Етихадом за ЈАТ

Уговори између Републике Србије, Етихада и ЈАТ-а су били у сефу у кабинету министра привреде. Они су били у сефу и у тренутку када сам поднео оставку на место министра привреде. У сефу је било 5 уговора:

1. Оквирни уговор
2. Уговор о улагању
3. Уговор акционара
4. Уговор о пружању услуга подршке
5. Уговор о конвертибилном зајму

Александар Вучић је објавио три документа: оквирни уговор, уговор о улагању и анекс на тај уговор. Уговоре 3, 4 и 5 није објавио.

Објављени Оквирни уговор није онај уговор који је био у сефу. Ради се о потпуно новом уговору који је потписан 31.07.2014.године, који је потписао министар Душан Вујовић. На самом почетку новог уговора стоји:
„Република Србија, Етихад и Друштво желе да измене текст 2013 Оквирног уговора у целости у складу са условима овог Уговора.”

БИРН и Време су објавили нацрте свих пет уговора. Објављени нацрти су истинити. Такође, анализа коју је урадио БИРН је тачна. Премијер је на конференцији за новинаре у влади Србије обмањивао јавност.

Целу анализу уговора сам дао Александру Вучићу и послао му на емаил 28.октобра 2013.године:

Фром: Саша Радуловић
Дате: 10/28/2013 1:00 АМ
То: Александар Вучић

У прилогу анализа уговора. Ово је књишки пример како не би требало радити реструктурирање. Не прави се прво дил, а онда ради на реструктурирању. То кошта к’о светог Петра кајгана. Ради се обратно. Онако како радимо за све остале фирме у реструктурирању.
Уговор је јако лоше испреговаран. Сто је обично случај кад се ради напамет. Ниси га наравно ти преговарао. Али теби иде на терет. Тим који прегова за Србију то лоше ради. Ни један дил не ваља. Вршачки, ППТ, Ал Дахра, Етихад. И за сваки има исти одговор: арапи тражили, белоруси тражили, кинези тражили.
Неко мора да ти каже. Како год то звучало. Дрзава не почиње од мене. Али ови уговори НЕ ВАЉАЈУ.
Ствари се код Етихада могу делимично поправити кроз писање УППР-а. Али то не могу да раде исти људи који су и ово замуљали.
Саша

И шта пише у објављеним уговорима?

Етихад улаже 40 милиона $. Тачка. Ни долара више. За то добија 49% компаније Аир Сербиа.

Република Србија улаже имовини вредну 200 милиона $. Од тога, само слотови на многобројним аеродромима вреде 80 милиона $. Некретнине вреде још 80 милиона $.

Република Србија улаже 82 милиона $ новог кеша у форми субвенција.

Република Србија треба да плати све дугове ЈАТ-а настале пре датума затварања уговора. Не знамо да ли је овај датум наступио или још увек није. Ако није, држава Србија је и данас одговорна за све нове губитке које прави АирСербиа.

Дугови ЈАТА на дан 31.12.2013.године по објављеним званичним финансијским извештајима износе око 370 милиона $. Овај износ не укључује необрачунате камате, нити многе спорове који су у току. На основу личне карте ЈАТ-а, са каматама, овај дуг је процењен на око 500 милиона $.

Етихад има обавезу да да позајмицу од 60 милиона $. То је позајмица на коју се плаћа камата и не представља инвестицију већ кредит који Аир Сербиа мора да врати. Република Србија има обавезу да да позајмицу од 20 милиона $.

Поред свега овога, АирСербиа добија гарантован монополски положај, држава Србија ће сносити све трошкове за отпремнине, трошкове изградње и уређења терминала додељеног АирСербиа, попуст од 50% на аеродромске таксе, попуст од 50% на гориво од НИС-а итд.

У првој половини 2013.године, ЈАТ је имао пословни губитак од око 10 милиона евра. У другој половини 2013.године, са новим менаџментом, ЈАТ је направио додатни пословни губитак од више од 35 милиона евра. Само у првом кварталу ове 2014.године, губици су били 17 милиона евра. Премијер је најавио да ће ЈАТ у 2014.години остварити профит од милион евра. Како зна? Да ли ће профит наступити тако што ће Република Србија дати субвенције и опростити дугове? Видећемо.

Ни све ово није доста. Шта пише у осталим уговорима које Александар Вучић није објавио?

Аир Сербиа плаћа Етихаду месечно менаџмент услуге.
Аир Сербиа узима од Етихада 10 авиона на лизинг.
Аир Сербиа поклања Етихаду аванс од 23,5 милиона $ који је 1998.године уплатила Аирбасу за куповину нових авиона.
У одређеним ситуацијама Етихад има право и да врати купљене акције и за то добије назад 40 милиона $ увећано за камту од ЛИБОР + 3%.
И тако даље.
Да сумирамо. Држава Србија преузима санацију дугова од 500 милиона $.
Држава Србија улаже 282 милиона $. За то добија 51% од 320 милиона $.
Етихад улаже 40 милиона $. За то добија 49% од 320 милиона $.
Аир Сербиа плаћа Етихаду месечно менаџмент услуге.
Аир Сербиа узима од Етихада 10 авиона на лизинг.

Претпоставимо да је имовина ЈАТ-а прецењена. Да није вредна 200 милиона $. Претпоставимо да су објекти вредни 1€, да су слотови на аеродромима вредни 1€, да је опрема вредна 1€, да су повезана правна лица вредна 1€ и да су сва потраживања ЈАТ-а према његовим повериоцима вредна 1€. У том случају држава Србија улаже 82 милиона $ и 5 € и за то добија 51%. Етихад улаже 40 милиона $ и добија 49%. Аир Сербиа плаћа Етихаду месечно менаџмент услуге. Аир Сербиа узима од Етихада 10 авиона на лизинг.
Ми смо једна потпуна банана држава са неспособним премијерима.

Шта је требало урадити са ЈАТ-ом?

Исто што и са свим другим презадуженим фирмама. Пописати имовину, пописати обавезе. Извршити финансијско реструктурирање кроз конверзију потраживања у власништво. Ово се ради користећи Закон о стечају и унапред припремљени план реорганизације.

У случају ЈАТ-а, око 50 милиона евра, односно 65 милиона $, је дуг према комерцијалним банкама за који је држава дала гаранције, тако да тај део дуга држава мора у целости и да преузме у случају финансијског рестуктурирања. Ово би био директан трошак за буџет. Јавни дуг се не би повећао, јер су ово гаранције .

Постоје велики необезбеђени дугови према НБС. Међу необезбеђеним повериоцима су Аеродром, НИС, Министарство финансија, СМАТСА, ЈАТ Техника и Директорат цивилног ваздухопловства. Ту су и судски постпуци који су у току са НБС, Инвестбанком у стечају, Београдском банком у стечају. ЈАТ има дугове из 90-тих година који би са законским затезним каматама у судским процесима могли да буду утврђени на велике износе.

Судећи по непотпуној личној карти ЈАТа, ЈАТ нема обезбеђених поверилаца који имају хипотеку над имовином.

Унапред припремљеним планом реогранизације би се конвертовао сав овај дуг у власништво над ЈАТ-ом. Овим поступком би ЈАТ био заштићен и од свих других евентуалних дуговања која нису унета у пословне књиге ЈАТ-а. Сви би морали да се јаве приликом усвајања унапред припремљеног плана реорганизације, иначе би изгубили своја потраживања. И сви би морали да се уклопе у план конверзије. Све ово не би имало никакав негативан утицај на буџет.

Примера ради, ако би се укупни пријављени дугови ЈАТ-а са све затезним каматама утврдили на 500 милиона $, држава би за свој потраживање (преузето од банака којима је дала гаранције) од 65 милиона $ добила 13%. НБС за своје потражвање од преко 50 милиона $ добила 10%. Аеродром 8%, НИС око 4% итд.

Колико би то власништво било вредно? Ако узмемо процену вредности ЈАТ-а од 200 милиона $, 13% власнишва за државу би било вредно 26 милиона $. Значи држава би као поверилац била „ошишана”. Уместо ненаплативих 65 милиона $ била би сведена на власништво имовине вредне 26 милиона $.

Шта даље? Део унапред припремљеног плана реорганизације је и пословни план за наредних 5 година. Он би морао да предвиди и постављање новог професионалног меаџмента и надзорног одбора, набавку нових авиона на лизинг, редукцију броја запослених итд. У ствари све оно што заиста и пише у тајном стратешком плану. Ко би ово финансирао? Држава овим дилом свакако поклања ЈАТ-у 82 милиона евра. Тај новац, у ствари сигурно и много мање, је могао бити дат ЈАТ-у као позајмица за све ово. Међутим постоји и много бољи пут. Требало је да тражимо финансијског инвеститора који би уложио новац у овакву комапнију, очишћену од дугова, без репова.

Како би изгледао такав један дил са финансијским инвеститором? Ако је имовина процењена на 200 милиона $, понудили бисмо у отвореном тендеру 18% ЈАТ-а за 40 милиона $ и широка права приликом избора менаџмента и контроле инвестиција и трошкова. Претпоставимо да је цифра од 200 милиона $ прецењена и да је реална вредност имовине 100 милиона $. Тада би понудили 30% ЈАТ-а за 40 милиона $.

Ова читава операција би коштала буџет Републике Србије 65 милиона $ на име плаћања обавеза ЈАТ-а за који је држава већ гарантовала. Тачка. Упоредите ово са дилом који је направио премијер.

Уместо тога и стварања простора за здраву конкуренцију, сада се са београдског аеродрома истискују све нискобуџетске компаније како би се направио чист простор за монопол ЈАТ-а. Цену ће и даље плаћати сви грађани Србије кроз високе цене авионског превоза.

Све ово сам покушао да објасним и спроведем док сам био министар привреде. Није вредело. Александар Вучић и његов кабинет нису дозволили ни процену вредности имовине. О остатку да и не говорим. Покушао сам и министра финансија да убедим да наступимо заједно. Он је јадан све ово разумео. Али његов одговор је био: „Не смемо. Ухапсиће нас. Ко бре Лазаре? Вучић.”. Не можете са 28 година бити министар финансија. Или било чега другог. Рецимо информисања. Не иде.
Овај исти поступак је требало спровести и за сва друга државна предузећа. То је управо био план министарства привреде. Да су прошли реформски закони о приватизацији и стечају из јануара месеца, до сада бисмо већ завршили реструктурирање свих тих предузећа, била би очишћена од дугова са пословним плановима, био би повезан радни стаж за све запослене, исплаћене заостале зараде, оверене здравствене књижице и запослени би делом постали и власници тих фирми.

Овај исти поступак треба спровести и за Телеком, и за ЕПС, и за РТБ Бор, и за Аеродром, и за Лутрију, и за ПКБ. Ове фирме не треба продавати стратешким инвеститорима. Они нису заинстересовани за раст вредности компанија. Стратешки инвеститори су заинтересовани за тржиште и ресурсе, не за компаније. Сва наша јавна предузећа треба реструктурирати, откачити партијски менаџмент и надзорне одборе, привући финансијске инвеститоре који су заинтересовани за раст вредности компанија, и извести на берзу. Како лондонску и варшавску, тако и београдску. Тиме би Београд постао и финансијски центар Балкана. То тако раде озбиљне земље.

У немуштим покушајима одбране ових катастрофалних, дилетантских уговора са далекосежним негативним последицама, АлеВу и његов медијски тим су ангажујовали неколико послушних стручњака који су покушали да прикажу целу ствар као велику услугу коју нам је учинио Етихад тиме што је преузео ЈАТ. Има једна прича о кумовима на киши која се завршава са „Бил’ био мокрији?”. Да ли је могло горе од овога?

Штетни уговори са Ал Равафедом за бачку земљу

Уговори за земљиште, објекте и опрему у Бачкој су такође дубоко штетни. Током јула месеца смо водили акцију прикупљања потписа протв ове противзаконите продаје земље под називом „Не дамо земљу испод жита”.

Предузеће Бачка из Сивца продаје 2.200 хектара пољопривредне земље за 7.000 евра по хектару. Продаје и објекте површине 4.800 м2 унутар газдинства површине 5,7 хектара (грађевинског земљишта) за 413.000 евра. То је 7,25 евра по м2 грађевинског земљишта, односно 86 евра по м2 површине испод објеката.
Продаје се и опрема за око 380.000 евра.

Предузеће Јадран из Нове Гајдобре продаје 413 хектара земљишта по цени од 10.000 евра по хектару.
Продаје и објекте површине 8.400 м2 унутар газдинства површине 9 хектара (грађевинског земљишта) за 600.000 евра. То је око 7 евра по м2 грађевинског земљишта, односно 65 евра по м2 површине испод објеката.
Продаје се и опрема и системи за наводњавање за око 200.000 евра.

Предузеће Агробачка из Бача продаје опрему и систем за наводњавање за 100.000 евра.

Предузеће Млади Борац из Сонте продаје систем за наводњавање за 38.000 евра.

Прописно су очерупали ова 4 предузећа. Земља у Бачкој се продаје по цени од преко 10.000 евра по хектару и не може да се нађе. Објекти и опрема су у отобру процењени на 4x већу цену.

Ово овако наравно не може. Имовина ових предузећа је у власништву акционара и постоје обавезе према повериоцима, па се овим крше њихова уставна права. Крши се и закон о приватизацији по коме оваква продаја није могућа. Мора да буде јавни тендер.

Министарство пољопривреде ће издати у закуп на 40 година преко 4.300 хектара државне земље у Бачкој, непосредном погодбом, кршећи Закон о пољопривредном земљишту, по цени до 250 евра по хектару. За то време, наши пољопривредници не могу да дођу до земље, а Александар Вучић пласира дезинформације о томе како наши пољопривредници нису у стању да постигну високе приносе на земљишту. Са земље коју данас обрађују и за коју плаћају годишњи закуп од 400 евра по хектару ће бити избачени и она ће бити дата Ал Раwафеду по цени од 250 евра по хектару.

Поред тога, преко 3.500 хектара државне земље у Карађорђеву којом управља Војна установа Моровић – Министарство одбране ће бити дато новој компанији на коришћење без накнаде на 30 година. Обавеза нове комапаније је да Министарству одбране уплати 20% нето профита од коришћења тог земљишта, ако профита буде. Ја не знам ни једног пољопривредника у Србији који не би пристао да добије земљу на коришћење за Џ, и да да 20% профита држави, ако га буде. Све трошкове пореза сноси Војна установа Моровић При томе, никаква заштита не постоји за Министарство одбране за ситуације извлачења профита преко фактура повезаних лица и других махинација.
А сада иде најбољи део. Ал Раwафед не улаже у заједничку компању практично ништа. А добија 80% заједничке компаније којој је омогућено да потпише овакве уговоре. У обавези је да обезбеди позајмицу (кредит) од 115 милиона евра заједничкој компанији којим ће бити купљено земљиште, објекти и опрема испод цене и који ће заједничка компанија враћати са каматом. Тиме ће практично приходима остварним на земљишту купити земљиште. Ово је потпуно лудило.

Зашто су “Арапи” под наводницима

За својих пет месеци у министарству, ни једног Арапина нисам видео. Био је додуше један Палестинац. И један Израелац. Цео посао су водили Синиша Мали и Динкићеви кадрови, као и неколико домаћих адвокатских канцеларија. Како се посао води, човек би помислио да се „Арапи” не интересују много за своје паре, да имају пуно поверење у Синишу Малог, Динкићеве кадрове и адвокатске канцеларије. А они сви раде као један тим. Човек би помислио и да то нису њихове, „Арапске” паре, него неке наше паре које су биле прљаве па су се умиле, опрале и средиле, па више нису наше паре и одлучиле да се врате. Свашта би човек могао да помисли.

Сви ови уговори су противзаконити. Базирани су и на неуставном кровном споразуму између Срибије и УАЕ по коме за фирме из УАЕ не вреде закони Србије. Покрет „Доста је било” припрема иницијативу за испитивање уставности овог споразума. Крше се закони о пољопривредном земљишту, приватизацији, јавним набавкама, привредним друштвима итд. Влада је замислила да може да потписује уговоре са приватним комапнијама из УАЕ и да заобиђе законске препреке тиме што у уговорима напише да се уместо закона Републике Србије примењује кровни споразум. Па је тако и ЕПС потписао меморандум са посредничком компанијом из УАЕ за набавку бројила за уговор вредан пола милијарде евра.

Оваква промашена економска политика коју водимо дуже од 10 година, економска политика Млађана Динкића који је један од кључних аутора свих ових уговора, економска политика заснована на безумним субвенцијама, штетним уговорима страним инвеститорима је довела Србију на руб пропасти. Александар Вучић је неспособан премијер који се нада у чудо које треба да стигне од страних инвеститора и наставља да сипа наш новац у тај пропали бунар.

 

Саша Радуловић, блог.б92.нет