fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / Нови политички пејзаж Србије (део 2)
Нови политички пејзаж Србије (део 2) 1

Нови политички пејзаж Србије (део 2)

Неизбалансираност политичког система Србије изазвана је, пре свега, одсуством јаке парламентарне опозиције. Скоро четврт века развоја посткомунистичке државности на територији бивше Југославије даје нам примере успешне и не превише успешне делатности опозиције. Тако, обједињена опозиција Словеније ДЕМОС победила је на изборима 1990, прекинула са комунизмом и добила могућност да почне да реализује нове националне програме.

У Србији је особеност опозиционог покрета његова разједињеност и нежеља да се уједини против постојеће власти. Прва опозиција се испољила у марту 1991. године, организујући уличне демонстрације. Наредно озбиљно уједињење десило се 1999. године, под утицајем Вашингтона и Бона, који су тежили да оборе власт Слобода Милошевића. 18 опозиционих странака (мада и не све), међу којима само две велике – Демократска странка и Демократска странка Србије, ујединиле су се у опозициони блок Демократска опозиција Србије (ДОС) и предложиле јединственог кандидата, лидера ДПС, доктора права, 56. годишњег професора Војислава Коштуницу. На септембарским изборима 2000. године ДОС је победио, Војислав Коштуница је постао председник земље. Ипак, дошавши на власт, ДОС се распао због неслагања две главне политичке фигуре – премијера Зорана Ђинђића (ДС) и председника Југославије Војислава Коштунице (ДСС). Тада су се суочиле и две концепције које је тешко уклопити у традиционалне идеолошке схеме. Условно се оне могу назвати „делимични патриотизам“ и „антинационални либерализам“.

До 2008. године једина опозициона странка била је СРС. Њен представник је био врло близак победи 2004. и 2008. године. Око радикала и њиховог лидера Војислава Шешеља груписале су се све патриоте које нису хтеле да мењају своје традиционалне вредности за европске. Али после изласка Александра Вучића и Томислава Николића из Радикалне странке, опозиција је престала да постоји. Нашавши се у скупштини на местима радикала, напредњаци дуго нису знали какво место боље да заузму. Они су се прилагођавали владајућој странци и нису журили да се назову опозицијом. Тек у каснијим предизборним кампањама они су понекад изјављивали своје опозиционо усмерење, мада се ни у чему нису разилазили са демократама.

Сада већ Демократска странка, нашавши се у мањини у скупштини, понекад демонстрира да је опозиција, критикујући поједине одлуке напредњака. Али да постане права опозиција ометају је убеђења која су врло блиска актуелној странци на власти.

На тај начин пред српским политичким системом стоји задатак да формира опозициони покрет. При томе јасно је да то могу да направе само странке које нису у парламенту, што значајно отежава процес. По каквом принципу опозиција може да се уједини? Већ одавно је разрушен стереотип који је делио странке на леве, десне и центар. Данас у Србији постоје само два табора – патриоти и западњаци. Патриоти су се нашли ван Скупштине. Да ли је могуће њихово уједињење?

Нажалост, великих и искусних странака патриотског усмерења у Србији више нема, али жеља да се уједине постоји код многих. На последњим изборима 2014. године као опозициона политичка снага испољиле су се Српске Двери. За њих су говорили: Тиха вода образованих, поштених и благородних патриота из свих друштвених слојева Србије. Двери су још пре избора у фебруару 2014. нудиле радикалима и Коштуници да иду на изборе са јединственом листом. То би повећало шансе све три партије да прођу у Скупштину. Иницијатива Двери није била подржана. И све три странке су се нашле ван парламента. Ма како то било чудно, управо Двери су биле иницијатори формирања широке опозиције у Србији. Један од лидера Двери Бошко Обрадовић је говорио: Потписивањем антиуставног Бриселског споразума и економским крахом државе Српска напредна странка је наставила политику Бориса Тадића. То је узрок што Двери инсистирају на уједињавању свих српских патриота у заједнички опозициони фронт против ове власти. Према његовом мишљењу, одавно је дошло време за опозицију да настави своје решавање сазрелих проблема и да супростави власти јединствно оних снага које се залажу за политички и економски патриотизам, стратешку сарадњу са Русијом. Двери су се одлучиле на стварање коалиције упорно, сматрајући да само јединствени фронт може да збаци ову власти. Први разговори о заједничкој делатности Двери су започели са ДСС после њеног распада, када је на чело странке стала Санда Рашковић-Ивић. Било је прокламовано формирање Новог патриотског блока. Ипак ове две политичке снаге се не подударају сасвим по својим циљевима, задацима и срествима реализације ових задатака. ДСС још није стала на ноге, сменило се не само руководство, већ и чланство, мења се и идеологија странке. У медијима се већ појавила критика њихових могућности да у потпуно усагласе своје ставове. Писало се чак о покушају ЦИА да формира лажну опозицију, како не би дала правој да се појави. Ова опозициона политичка формација за сада је дочекана прилично суздржано, али жељу да јој се придруже за сада су изразиле мале странке и покрети – Српска демократска странка, Покрет ветерана, Покрет за Србију.

Недавно се из Хашког трибунала вратио лидер радикала Војислав Шешељ. Да ли ће он можи да се одлучи на приближавање уједињеној опозицији? До сада таква сарадња је порицана. 12. децембра руководство Двери се састајало са Шешељом. Одржан је разговор у току којег се лидер радикала пре упознао са новим патриотским покретом, него што је размишљао о коалицији. Мада о политичкој ситуацији у земљи, неопходности формирања патриотског блока стране су разговарале. Радикали такође сада траже сараднике међу организацијама, странкама и покретима који би могли да започну формирање братства јединовераца. Говори се чак и о могућим преговорима са Српским народним покретом Наши, основаним 2006. године, као опозициони покрет актуелној власти.

Могућности за преговоре и уједињавање данас у Србији су неограничене. Тако је на пример Слободан Самарџић изјавио да његов Државотворни покрет Србије такође ће тежити да постане алтернатива власти на политичкој сцени Србије.

И тако политичка сцена Србије данас се састоји од владајуће партије на власти и низа малих и слабих парламентарних странака које не размишљају о својој опозиционој оријентацији, такође од многобројних недавно формираних ванпарламентарних странка којима је потребно време да стану на ноге, добију подршку бирача и не само да изјаве о својим циљевима, већ и да покажу свој рад на делу. Социјална база опозиције за сада је разједињена. Али жеља да се створи јака опозиција власти већ постоји код низа политичких субјеката. За њену реализацију потребно је време и повољна политичка клима, што у Србији увек недостаје.

 

др Јелена Гускова, Фонд Сратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Млади против уласка Србије у ЕУ 11

Млади против уласка Србије у ЕУ

Најновије истраживање које је спровела Кровна организација младих Србије (КОМС) показује да је чак 40 …

Лака ти ноћ, Београде! 12

Лака ти ноћ, Београде!

Београдски глас – У тврђави, заправо објекту који споља ничим не привлачи пажњу у центру …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *