fbpx
Насловна / Став / Нови врли свет захтева нову историографију

Нови врли свет захтева нову историографију

У Србији скоро да нема породице која у Првом светском рату није изгубила неку мушку главу. Данас, међутим, уочи стогодишњице почетка Великог рата, како је у свом времену називан,уместо да се спремамо да, бар са оноликом посвећеношћу с којом по гробљима обележавамо задушнице, одамо пошту својим јуначким и страдалничким прецима,ми сеупорно преиспитујемо и питамо шта о њима, о Гаврилу Принципу и Николи Пашићу, данас мисли„Европа”. Те митске представе из српских колективних фантазија – „Европска унија”, „Запад”, „Европа”– баш као некада виле и караконџуле,не обитавају у сфери рационалних промишљања и дебата унутар нације као заједнице грађана, него у збуњеној машти систематски кажњаване и понижаване поданичке гомиле. С некаквом чудном, малограђанском нелагодношћу наша јавност знатижељноишчекује да чује какве то нове, саблажњиве „истине” о Првом светском рату и улози Срба у њему имају данам саопште уважени историчари из белог света.

Акомало размислимо, разумећемо да ипак не би требало да се жестимо зато што достигнућаданашњих историчара са Запада у свему не одговарају „истинама” из наших уџбеника историје, писаних у неким давним, прохујалим временима. То, међутим, не значи да данас није на делу темељна ревизија историје Првог светског рата. Срби су само мањи део те приче. Врли нови свет захтева нову историографију.

Почевши од уједињења Немачке и пропасти Совјетског Савеза, сведоци смопоништавања свих кључних последица Првог светског рата и коначног урушавања версајског система. Нема више Чехословачке и Југославије, мултиетничких држава формираних да би сузбијале моћ Немачкеи Совјетског Савеза. Полако, али сигурно, Немачка и државе њених тадашњих (и данашњих?) савезника преузимају главну реч у ЕУ.Уз све то, Срби су се, у ратовима из деведесетих година прошлог века, нашли на „погрешној страни”. Пораженима се не одузимају само суверенитет и територије, него им се утискује и жиг кривице.

У европској историографији се, уосталом, већ постепено прелази од политички коректног изједначавања кривице обе стране ка упирању прстом не само на Србију, него и наглавне чланице Антанте, као главне изазиваче рата. Такви су, на пример, закључци најновије књиге професора с Кембриџа, Кристофера Кларка(„Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”).

Када је о Србима реч, Кларкнас у својој књизи, поред осталог, уверавада се после Сребренице мора другачије размишљати о српском национализму из 1914; Сарајевски атентат Кларкпореди с нападом на амерички Светски трговински центар 11. септембра 2001, а Пашићеву Србију из 1914. са Асадовом Сиријом из наших дана.

На државницима је да разумеју суштинске промене у међународним односима, а на историчарима да трезвено размењују аргументе и доказе. Сада и овде је, чини се, важније да сеупитамокакве су то идеје водиле Србе1914, него даувређено набрајамо имена и неподопштине данашњих „ревизиониста” историје Првог светског рата. Бар када се говори отадашњим водећим припадницима српскихуправљачкихелита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу иСтојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове.

Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачувасопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као предмет националне асимилације. Свесни плебејског, устаничког порекла српске државе, у отпору пред хабзбуршким, средњовековнимпринципом „Божјег суверенитета” позивали су се на револуционарни „народни суверенитет”; супротстављајући се држави заснованој на верској припадности и неограниченој власти владара, позивали су се на демократију, владавину права и, како се тада говорило, „човечанска права”.

Веровали су да ти принципи омогућавају сваком грађанину, сваком припаднику нације, без обзира на верско или социјално порекло, да сачува достојанство и самосвест. Демократију су, коначно, тумачили и као право сваке, па и бројно најмање нације да сачува своје право да самостално и слободно, без самопроглашених, страних тутора, или сопствених тирана, доноси одлуке о сопственој судбини.

Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинандаи британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји„развијенијој”, „културнијој”, „уређенијој” Аустро-Угарској.

Јошје необичније било то што су тадашњи водећисрпски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.

Крајње је време да се запитамо: да ли би нас ови људи признали за своје потомке?

*Доцент Филозофског факултета у Београду

 
Др Милош Ковић
Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зашто се разоружавају грађани Србије? (видео)

5 (2) Зашто МУП приликом пререгистрације оружја амсовно разоружава грађане Србије и буквално отима приватну …

У Србији свака трећа фирма нема своју веб презентацију

5 (1) Београд — Према недавно објављеном истраживању, чак 46 одсто фирми у Србији нема …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *