1945. године у Београду ОЗНА је похапсила све кондуктере и возаче градског превоза само зато што нису носили партизанске униформе. Како трамваји ујутру нису изашли на улице, управа ОЗНЕ тражила је да се ухапшени након преваспитавања пусте. Милан Трешњић, тадашњи мајор ОЗНЕ, на захтев је одговорио: „Извини шефе, не могу их пустити, синоћ смо их све побили.“
Сви они су стрељани на Бањичкој ливади или Лисичијем потоку, док је већина сахрањена на истом месту а неки и у близини Калемегдана.
Иста судбина ће касније задесити и све београдске поштаре, као и лугаре. Сви они су стрељани зато што су носили своје радне униформе због којих су партизани сматрали да сарађују са окупатором.
Тачан број убијених се не зна и никад неће бити познат јер је ОЗНА а касније и УДБА, већину докумената уништила како се не би видјело да је више људи убијено у једном београдском кварту него у целом Загребу.
На територији Србије до сада је откривено преко 200 масовних гробница из тог периода.
Према сачуваном извештају такозваног Корпуса народне одбране, само у другом таласу масовних убистава у зиму 1944. и ’45. године у Ћуприји је убијено 585 особа, Варварину 598, Деспотовцу 615, Параћину 750, Јагодини 815 итд. итд…
Убиства без суда и суђења у Србији била су тако масовна да их је према сведочењу члана Централног комитета Милована Ђиласа, лично Тито зауставио са следећим речима: „Нико се више не боји смртне казне.“
Годину дана раније, у јесен 1944. године у источни део Краљевине Југославије улази 414 000 војника Црвене армије. Они потискују Немце у Срем и настављају на север према Берлину. Западни део Југославије у коме су несметано функционисали логори смрти у НДХ-а, остаје под нацистичком контролом. Источни део Југославије односно Србију, од Немаца је великим делом већ била ослободила Југословенска војска, Четници. Србија сада мења господара, нови господари постају партизани, оружане формације илегалне комунистичке партије. Они су у сусрет Црвеној армији послали мобилне снаге из целе земље, око 40 000 људи.
Циљ скретања Црвене армије са пута према Берлину далеко на југ, био је управо бољшевизација Југославије.
Пред инвазијом Црвене армије Четници се повлаче на запад. Они су знали да Совјети неће прелазити реку Дрину па су покушали да се учврсте у Босни. У Србији комунисти тада насилно мобилишу чак 250 000 младића и девојака и без обуке их шаљу на Сремски фронт као топовско месо.
После рата створен је мит да су партизани савладали Немце и пробили Сремски фронт. То се наводно десило 12. априла 1945. године. Чак и данас сваки 12. април се обележава на државном нивоу и са истакнутим црвеним заставама. Да би тај мит у СФРЈ наставио да живи, један податак је морао бити проглашен строго чуваном државном тајном. То је дан уласка Црвене армије у Беч 12. априла 1945. године. Дакле, исти дан када је пробијен Сремски фронт.
Беч се налази далеко на западу, скоро 400 километара од Срема. Када је Беч пао, за Немце више није било сврхе да ратују у Срему па су почели да се повлаче.
Комунисти су то прогласили пробојем Сремског фронта. Ипак, Немци су се плански повлачили са Балкана још од јесени ’44. године. Атину су напустили 1. новембра ’44. Скопље 13. новембра, Приштину 19. новембра, Нови Пазар 22. новембра, Сарајево 19. априла и Загреб 8. маја 1945. године.
Како би Немци напустили који град у њега би ушли партизани и проглашавали га ослобођеним. Док су омладину слали на Сремски фронт, комунисти своје старије јединице и официре остављали у позадини да спроводе другу фазу револуције. Са групом најближих сарадника Тито долази на периферију Београда, на Бањицу и говори да Београд представља духовни ослонац за ђенерала Дражу Михаиловића и његове четнике. Тако да једно место на Бањици постаје најважније за нову власт, концетрациони логор који су немци овде основали још ’41. године а Тито га назива по ђенералу Дражи, „логор ДМ.“ У целој Србији преузимају затворе и логоре од немаца, то им међутим није било довољно па су у затворе претворили још стотине чврстих грађевина са великим подрумима.
У овим подрумима су ударени темељи масовних гробница на којима лежи данашња Србија. О злочинима комуниста током и после Другог светског рата у посткомунистичким земљама почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија. У околини Марибора и Цеља 1996. године пронађене су масовне гробнице дуге преко 900 метара из којих је есхумирано преко 15 000 особа.
У Србији и 30 година након пада Берлинског зида партизани су табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста…
Аутор: Деан Савичић
Извор: Слободна Херцеговина,
Магацинпортал
ako neko zabranjuje istrazivanje komunistickih zlocina znaci da je i postavljen radi zastite bandita, bar dok ne pocrkaju, jebo im pas majku i jednim i drugim. — nego narod treba uzeti zakom u svoje ruke, dok oprastas i zaboravljas oni ce raditi svoj posao, slobodno s ledja ubijati, biti, rusiti i plkackati. — i danas nama vladaju zlikovci iz bosne i ustasluka dotumarali. — dokle bre vise; ili smo toliko retardirani da nismo sposobni ni u vlastitoj kuci red drzati a kamo li u drzavi. — sudeci po djubretu koje svuda bacamo, po bahatom ponasanju na ulici i drzavnoj upravi jos dugo ce mo morati staratelje imati, a ko sebe postuje odavde ce pobeci. — ko s nasiljem dosao mora s nasiljem dvostrukim otici, da se nista slicno ne bi ponovo dogodilo.