Немојмо бити у заблуди да се ратови воде само оружаним, политичким или економским средствима. Ова врста ратова је само највидљивија и најлакше се ње постане свестан. Но, ова врста ратова је, иако по својој форми најдраматичнија, ипак мање штетна по државно и национално ткиво од оне врсте која је усмерена на обичаје, навике, традицију, рефлексе, језик…
Наш језик је под нападом. Он се налази под тешком артиљеријском ватром… Узгред – не само српски, већ и сви словенски језици. Запад настоји да нам га промени јер је увидео битност језика као елемента националног идентитета. Такође, Запад је свестан да постоји повратна спрега језика на ум и на свест појединца и народа. Његов својеврсни фидбек ефекат. Који кроз непрестано понављање одређеног језичког садржаја носи одређено значење, одређену импликацију која полако али сигурно моделује свест нације… У смеру у којем је неко други испланирао. Конкретно, тај други је атлантистичка цивилизација којој Срби не припадају.
Конкретније, наш медијски простор је преплављен новим, наказним, Франкенштајн речима који се пре свега односе на редефинисање улоге породице, жене и мушкарца у српској традицији. Па смо, на пример, са медија који су носиоци западне политике у Србији и уопште унутар словенског етничког простора, засути готово карикатуралним новим и измишљеним речима као што су „суткиња“, „метеоролошкиња“, „психолошкиња“, па чак и језичким апсурдима који се односе на традиционално мушка занимања, као што је случај са „војникиња“…
Овај синтетички и наметнути новоговор налик ономе из Орвеловог романа, даје карикатуралне замене за исправне српске речи: „госпођа судија“, „госпођа метеоролог“, „госпођа психолог“, док је „госпођа војник“ апсурд сама по себи…
Чињеница је да је језик живо ткиво подложно непрестаној промени. Нове речи настају, старе се заборављају током историје свих језика. Но проблем који је кључан за овај контекст је потпуно вештачко и нагло измишљање нових речи које се одједном појављују и интензивно намећу.
Ту није реч ни о каквом органском процесу развоја језика већ о политичкој и идеолошкој творевини из кухиње атлантистичког Запада. Творевине која је оружје у специјалном рату Запада против српске традиције и националног идентитета. Наиме, идеја коју амерички апарат за вођење специјалног и хибридног рата жели да спроведе на експерименталном подручју које се зове Србија и друге словенске државе, је феминистички концепт поништења породице, мушкарца и жене. А у функцији лакше контроле нових колонија. Колоније је лакше контролисати и експлоатисати ако њихови народи не знају шта су и ко су. Ако им се ампутира идентитет и традиција као носилац њиховог идентитета.
Са Н 1, испоставе америчког либералног медијског упоришта Си Ен Ен-а, са Б92, и са још неких мање битних медија, засути смо лавином измишљених речи чија је једина функција поништење традиционалног српског језика и убиство српског идентитета. Суткиња… Метеоролошкиња… Зомбификација… Роботизација…
Уколико се ради о спонтаној појави развоја језика а не о мрачном феминистичко либералном пројекту, не би ли у функцији равноправности полова, требало променити српску реч женског рода „судија“ у мушки род – „судиј“ ако га ради мушкарац? Наравно да не… То би био апсурд… Имбецилност… Језичка карикатура… И деструкција језика…
И још једно питање… Уколико се не ради о планираном и наметнутом пројекту хибридног рата који је усмерен ка деструкцији словенских језика и идентитета, већ о некаквој спонтаној, свуда присутној појави, зашто се у Енглеском уместо „meteorologist“не користи „meteorologistess ? Или уместо „judge“ – „judgesse“ О замени речи „soldier“ речју „soldieresse“, не треба ни говорити јер би то представљало противуречност само по себи, а узгред, и очајан мањак доброг укуса.
Дејан Дамњановић, Борба за веру
Slične siledžijske budalaštine su uvodjene i u Hitlerovoj Nemačkoj. Izbačene su sve reči stranog porekla i zamenjene nezgrapnim neologizmima koji su ponekad bili i teško razumljivim, na pisaćim mašinama je čak ubacivano novo slovo, oznaka za SS, zapravo stara runa koja po obliku i zvuku liči na dva s. Takve novotarije su uvek znak da sa politikom nešto krupno nije u redu, da je na delu teška diktatura, teror nad stanovništvom. Današnju diktaturu sprovodi čitav jedan svet, zapadni, nad drugim, slovenskim. Kad pogledamo objektivno, diktatura ove vrste ne može biti sprovedena ako mi na nju ne pristanemo. Niko nam ne može zabraniti da govorimo i pišemo kao i dosad. Mnogi od nas tako i čine od početka ove najnovije “reforme jezika” i ništa se ne dešava. Zašto nas onda to pogadja? Nemojmo biti na kraj srca. Smejmo se onima koji i ovu budalaštinu sa Zapada prihvataju kao nešto vredno i primenjuju u svojoj, uglavnom radnoj svakodnevici, a privatno govore i pišu kao i dosad. Kad cela histerija prodje i ohlade se usijane glave, biće vremena da se dogovorimo o pravilima ponašanja u budućnosti.