У науци постоји теорија моногенезе, која говори о једном изворном језику људског рода (Будимир и Трамбети) и азбуке (Целер), што налази потврде у Светом писму: Бејаше на целој Земљи један језик и једнаке речи (Постање, 11,2). Божанске речи „језика светлости“ записао је Сит трећи дивски син Адамов, али, едомски језик глинених плочица свакако није јеврејски, јер је он настао тек између петог и десетог столетја нове ере, а савремен je убацивању самогласника у Свето писмo.
Реч је почетак креације и зато у Светом писму и стоји, да у почетку би реч а она беше у Бога, јер, речи су огледало стварности, као носиоци значења које припада свету идеја, за који је Тесла рекао како је исто тако стваран као и овај наш материјални свет. Моћ речи служи споразумевању, али она може постати моћ знања у комуникацији са божанским. Када су питали Конфучија, шта би урадио као владар света, он је одговорио како би прво научио људе да говоре! Јер, божији језик је огањ који прождире (Исаија, 30,27).
Универзално се испољава преко појединичног, али, њихова веза одређује наш став према стварности. Да би моћ речи као део Говора имале моћ знања, језик мора да буде духован! Са губитком духовности језика, губи се и знање које предпоставља познавање примордијалних процеса јер припада циклусном знању. Срби су једини народ на земљином шару који има духовни језик и циклусно знање, али су они зато избачени из културне историје света у мезолитском континуитету нашег међуледеног доба, што за последицу има редовно отимање и присвајање њихове културе.
Моћ речи и знања се везује за светлост која је у миту извор живота и сваког постања. Отуда и прича о збрци или пометњи језика, односно губитка духовности у комуникацији са божанским, које се символички везује за градњу астрономске опсерваторије познатије као Вавилонска кула. У њеној градњи учествовали су и Срби (Нестор) који су протоисторијски народ, старији од потопа и Ноја десетог по реду високог патријарха после Адама (Орбини, Вукчевић, Стријевски). То исто каже и Катарина Велика у једном писму Гриму, да је србски прајезик људског рода! Можда је то разлог, зашто је србски у последња два столећа постао „чобански језик баба Стамене“!
Првобитни језик стоји у вези светлости и божанског, али се најчешће зове „мајка језик“ јер дете увек прво проговори језиком мајке. Арапско предање назива арамејски (облик медског или сарбатског) рајским „језиком светлости“, док Диодор у петој књизи Историје то исто каже за Самотрачане, да су говорили древним препотопским „језиком богова“ а многе речи сачуване су у њиховим обредима! Истим језиком је говорио и Лемнос острво земљорадника. Ради се о језику медских Сарбата (Пелазга или Рашана), који су по јелинском предању прарод људски, старинци Хелма (Балкана) и потомци хиперборејских Титана.
Мезолитска култура Подунавља Хелма датована је на старост од десет миленијума (Г. Чајлд) а становници Подунавља су у шестом миленијуму старе ере отишли са Дунава на Исток, преко Дона, Дњепра, Волге и Урала на Хвалијско или Каспијско језеро (Х. Велс). Значи, приближно пре 8000 година, на простору од Хелма (Балкана) преко Међуречја до Каспијског језера говорило се једним те истим језиком народа Подунавља. То исто, у континуитету од осам миленијума доказује и Пешић.
Сви бели народи између Архипелага и Инда дошли су из Подунавља Хелма у Европи, а та сеоба је светска тема препотопске историје каже О. Х. Амрајн, који је због тога протеран из цивилозоване Швајцарске! Прве сеобе у нашем међуледеном добу на простору између Индије и Атлантика савремене су „мајка језику “ из Подунавља, и А. Пикте је поставио питање народа који је говорио хиперборејским језиком ведских химни. Његов одговор на ово питање гласи: србски или аријски језик на коме је написана Р(и)г Веда најстарија књига на свету. Зато, М. Алинеји налази компактну србску или аријску, алијас „индоевропску“ ономастику само у Европи. Отуда, Алинеи инсистира да се потпуно бесмислена, бајковита теза о такозваном касном доласку Србословена у Европу мора заменити сценаријем њиховог континуитета од палеолита!
Упркос огромној распрострањености, србски (алијас словенски) језици су много мање диференцирани него германски или романски констатује Алинеи. Срби су још пре освита историје „поцепани“ на више огранака у Европи, Азији и Африци, тако, да на почетку историјског времена већ имамо сва наречја која и данас постоје (С. Лукин-Лазић). Доказ томе је чињеница, да сви Срби, алијас „Словени“, имају заједничку реч за појам „писати“(Л. Леже), од ариј. писјати, развити (мисао), ширити, боравити…
Срби (алијас Словени) су и данас после свих погрома још увек најбројнији у Европи, и једини народ који језички обухвата све три климатске зоне: континенталну, средоземну и подарктичку. Отуда, де Пејсонел у 18. столетју за србски језик каже да је најраспрострањенији, наводећи 60 различитих народа који су њиме тада говорили. Само србски језик има обележје архаичности у Европи (и Азији) каже А. Овелак, потврђујући да се најстарији језички облици односе на србски језик. Бартолд-Георг Нибур (1776-1831) немачки државник, дипломата и историчар, сматрао је језик Србије, по граматичкој структури, најсавршенијим од свих језика савремене Европе. А. Лефевр такође за србску граматику каже, да она носи печат апсолутне архаичности особито у деклинацијама, јер, ниједан светски језик нема такве облике конструкције реченице као србски десетерац.[1]
Србски или аријски је еталон главних евроазијских језика, а потврду даје Шафарик, када каже да је србски језик независне природе и не потиче од било ког другог европског језика! Ами Буе такође закључује, да је србски за све “словенске” језике исто оно, што и вештачки латински за оне који су из њега проистекли. Да србско словно писмо лингвистички, географски и са бројном вредношћу заузима централно место у европским језицима, тврде и многи други аутори: Фик, Грирсон, Шлајхер, Џајлс… (О. Луковић).
Срби су народ који је дао реч свим другим народима Европе (И. Живанчевић), а потврду овог закључка дао је УНЕСКО 1993. године, када је прогласио лужичко-србски за један од најстаријих језика на свету. Исто тврди и Павле Соларић, да су сви европски језици подунавског порекла са Хелмског полуострва! Валтер Вист такође каже, да су аријски и његова рецензија „санскрит“ настали од вендског или србског језика.[2] То тврди и Роберт Латам, Срби или Сарбати говоре језик најближи аријском или „мајци“ језика, јер једини имају директну везу са аријским! Сви остали језици настали су преко вештачког грчко-латинског преносника!
Духовност протоисторијског света утиснута је на употребној и вотивној керамици Винче, и представља праву ризницу писмености каже М. Гимбутас. Писмо Винче је морфолошки слично сумерском, алијас кимерском и кинеском која су временски млађа. Оно је апстрактно и системски дато, а његова основна одлика је линеарност која га директно повезује са критским и минојским линеаром, укључујући писма Истока која су по типу такође винчанска и аријска. Србска азбука је морфолошки идентична писму Винче (Р. Латам), чији континуитет потврђује историјска веза између винчанског писма и критског линеарног, која се огледа у мноштву паралела како наводи и Х. Харман у својој књизи Историја писма.
Србско име је старије од аријског, а Срби су пренели језик и писмо на Исток пре најмање осам хиљада година, о чему сведочи и спев Дионисаке у католичкој редакцији. Зато, Х. Ч. Јоши каже, да су Срби или Арији дали коначан облик индијској цивилизацији. Заједнички именитељ азијских и европских језика је србски или аријски, који је познат под мимикријама „староиндијски“ и „индоевропски“. Колико су ови називи бесмислени, показује чињеница да је античка Индија имала 60 различитих народа, као што савремена има 22 службена језика! Тиме се, првобитно лингвистички израз „индоевропљани“, који је измишљен крајем 18. столетја приказује као потпуна произвољност.
Савремени србски и аријски на коме су писане најстарије књиге, имају иста граматичка правила а припадају флексивној или најсавршенијој групи језика, што је само по себи доказ највеће старине.[3] Источне рецензије архаичног србског језика су исте фонетски и граматички, али се разликују лексички (Cory), па О. Шпенглер ведску рецензију аријског одређује као језик религије док “санскрит” сврстава у језик науке. Из србског су настале аријске рецензије ведског и „санскрита“, авестански, аморитски, арамејски… и сви главни језици Азије и Европе! Зато је владајућа империјална наука, морала крајем 18-ог столетја да прикрије србски или „мајка језик“ са измишљеним термином „индоевропски“.
Владајућа наука сматра да су азијске азбуке настале од арамејског а европске од феничког писма, али оба језика су хананска! У питању су дијалекти арамејског који су слични филистејском. Јер, сви ханански језици су слични међу собом, али су имали различита писма! Најранији натписи арамејског су на феничкој азбуци, а Феничани су хамовци као и Филистејци (Пеласти). Јеврејски је такође ханански а најближи је моавском и феничком језику, што говори о изворно филистејском пореклу Јевреја. Старо име Феникије је Ханан (Палестина), а Феничани су само друго име за пелашке Тројанце у Средоземљу, који су Арији по језику, писму и антрополошки, са „хомогеном културом у Средоземљу“ (Кр. Депен).
Јелинска прича везује Кадма Феничанина[4] за азбуку коју је он тобоже донео у 15. ст. ст. ере. Она је савремена најранијем писму Истока, али, „Грци“ нису могли користити ово писмо античких Срба, из простог разлога што нису имали нити су могли да изговоре неке словне вредности. То је кефтско (критско) писмо на којем је писао Тамир, рашански песник који живео пре Кадма, као и остали рашански или пелашки песници после њега: Лино, Сорбеј (Орфеј), Тимотије, Пронапић и Момир бесмртни песник Илијаде, који је писао на бригијском дијалекту како извештава Диодор Сикулски.
На хиљаду година после Илијаде, истим писмом које је по типу винчанско и аријско, писао је апостол Павле своје посланинице. Како су апостоли Павле и Андрија могли да проповедају на Илирику ако нису знали добро србски? О томе сведочи Плиније који нас обавештава да су Венди и Сарбати један народ коме су божији апостоли на проповедали на србском језику. Кристијан Хенинг у свом Речнику (необјављеног) вендског језика такође каже, да су божија дела проповедана на вендском или србском језику, позивајући се на други том (8,9) Апостолске историје.
Уосталом, србски или вендски је био богослужбен језик у Виени (Бечу) све до 16-ог столетја. Али, да би то разумели, морамо да знамо да је Србска црква била примогена, а на њен континуитет се позивао и свети Сава, преко Охридске, Дрстарске, Скопске и патријаршије Сирбијума која се до 441. године налазила у данашњој Митровици, све док није премештена у Солун.
Србски језик има најсавршеније писмо са словним вредностима која не постоје у европским и азијским језицима! Ако језике разликујемо по грађи и материји, онда је језик колена србског (алијас „словенског“), први материјални доказ древног и самосталног народног стабла (Шафарик). За језик колена србског, који узима за први материјални траг древног и самосталног народног стабла Шафарик каже: Тако изворан, самосталан, чист, граматички савршен, богат и на толико наречја подељен језик какав је србски (алијас словенски), није могао настати без самониклог и стародавног народа.
Добровски за србски језик такође каже, да је најстарији од свих србословенских језика са највећим бројем корена. У Ведама има 800 корена (D. Witney), али, то су само главни, јер код Панинија у четвртом столећу старе ере има преко 1900, док Речник србско-аријски броји преко 1400 корена са преко 400 савремених србских инфинитива. Што се тиче корена, србски језик далеко надмашује све старе и нове језике Европе по броју чистих речи (Даница илирска, бр. 48, 1835):
Србски или славо-илирски 83.000 речи
Чешки или славо-чешки 57.000 речи
Енглески 37.000 речи
Италијански 35.000 речи
Француски 32.000 речи
Шпански 30.000 речи
Немачки 29.000 речи
Србски језик је „тешка мора владара света“ како каже један непознати аутор, јер, старост дрвета се одређује по годовима, а народ по језику (С. Јаконић).
Мезолитски континуитет културе Подунавља на Хелму постоји све до ренесансе, када се Европа упознала са „старим Грцима“ и „чудом у Јелади“. Отуда, Цицерон за своја дела каже, да је користио класичне оригинале и старохелмске источнике које помињу и други научници (Меје, Будимир…) Али, куд се дедоше ти старохелмски источници? Одговор је дао француски лингвиста А. Меје, закључивши да су они изградили европски менталитет. П. Соларић такође тврди да су сви европски језици подунавског порекла са Хелмског полуострва, а С. Лукин-Лазић да Срби („Словени“) имају сва наречја која и данас постоје још пре освита историје!
Под старохелмским источницима треба разумети мезолитски континуитет културе из Подунавља Хелма, који је прикривен фалсификовањем историје у ренесанси и каснијим вековима, од стране цркве уз прећутну сагласност владајуће науке. Тиме су „класични“ народи добили на поклон 2000 година историје, док су мезолитски континуитет и старохелмски источници прикривени избацивањем из историје.
Француски антрополог Миле је истакао етничку и језичку јединственост од преришћанског времена, све до краја 18. столетја на простору између Јадранског и Црног мора. О нешто ширем ширем простору, од Шпаније до Црног мора, сведоче Јафет и Мал који ту смештају Хете и Хетиде (народе сличне Хетима по језику и обичајима). Ни данас, после 4000 година, на нешто скраћеном простору од Алпа до Црног мора нема грубих дијалектолошких прелаза, што значи, да у последња четири миленијума није било никаквог већег досељавања!
Најстарији преписи Светог писма и Цицеронових текстова су по владајућој науци из десетог века, а “радови” Платона и Аристотела познати су тек од ренесансе, па се намеће закључак да је латински настао између 10-ог и 16-ог столетја као „lingua franca“ или вештачки језички инжењеринг. До почетка 16. столетја када национални језици још нису ни постојали, на латинском је било 77% штампаних (рукописних) књига (А. Фоменко), О томе сведочи чињеница, да на Апенинима и Западној Европи пре Дантеа нема друге књижевности осим латинске! Јер, “латински” је замишљен као глобални језик од кога је створен прво “грчки”, па онда сви остали “варварски” језици!
Наш латински је створен тек за време хуманизма каже У. Топер, a тако је и са „грчким“. Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Габович). У 12. столетју је уведен у римокатоличку цркву, као званични језик и никада није био народни већ „lingua franca“. Исто је рекао и П.Ф.Ј. Милер још 1814. године: Од изворног (србског) језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију. Зато, неки називају латински „шатровачки србски“.
Да је Милер у праву, сведочи чињеница да не постоји народни латински језик, упркос томе, што је на њему била целокупна средњевековна литература Запада? Кристоф Пфистер тврди да се порекло грчког и латинског може утврдити једино од пре 450 година, док хебрејски и данашњи национални језици имају највише 350 година! Милан Будимир је такође заступао тезу, да је такозвани „старогрчки“ (цинцарски) исконструисан језик са фалсификованим текстовима. Он је утврдио, да се „старогрчки“ (уствари цинцарски) базира на србским дијалектима који се у лингвистици називају пелашки језик, јер припадају старинцима Хелма прејелинским Пеластима или античким Србима. Сто година пре Будимира, Филип Фелмерајер је одрекао сваки етнички континуитет „Грка“, закључивши да су антички Срби пранарод данашње „Грчке“.
Новостворени „lingua franca“ послужио је за стварање националних језика и “преписе“ наводних “јеврејских”, „грчких“ и „византијских“ рукописа прилагођених идеологији хуманизма и ренесансе која је препознатљива. У тобожњим списима из 9. и 10. столетја провејава ренесансни дух, а до прелома у 18-ом столетју текстови мешају азбучна и абецедна слова, поред постојећих преузетих из србске азбуке (I, N, W…), или словне вредности које постоје само у србском писму! Очигледно је, да србски стоји у тесној вези са „грчким“ и „латинским“ што наводи на закључак о великој старости. Доналдсон то потврђује у својој језичкој студији, када каже да су србске речи најстарији говорни облици грчког и латинског језика.
„Старогрчки“ језик је преведен са арапског тек у 13-ом/14-ом столетју и конструисан из 24 дијалекта, послуживши за стварање “немачког” речника „теутског“ језика из 1616. године и првог речника немачког језика из 1774. године под именом „тојче“. Тек је крајем 18. столетја, од “тојче” (Теutsch) настало „дојче“ (Deutsch), у првом речнику „високонемачког говора“ од Јохана Кристофа издатог у Лајпцигу 1774-86 (Николић).
Француски језик је такође постао на основу најудаљенијег галског дијалекта из околине Париза (ст. име Бари), који је изабрала “елита” и Римокатоличка црква јер им је тако одговарало, а романски језици су драстично преслојени од стране вештачког латинског који је добрим делом уништио све старе дијалекте. Преко француског је настао и „кастрирани“ енглески језик, у коме постоји више од 50 посто азбучних слова, а који је умртвљен тиме што је претворен у нетворбен, да би се поново добио „lingua franca“ као језик целог света“ (Ј. Радојковић). Англосаксонцима је наметнут вештачки латински језик, па данашњи енглески речник садржи 70% конструисаног латинског вокабулара, поред тога што неке словне вредности постоје у говору а не постоје у писму!
Један протоисторијски језик је постојао од Британије до Индије, а србски је једини савремени светски језик који може да буде његов баштиник. Шафарик подвлачи, да су у античко време од свих европских народа само су Срби били у Индији, где су познати и под општим именом Арији које је временски млађе од србског! Међутим, за владајућу науку у Европи постоје само јелински и латински, док су сви остали језици „варварски“, иако је ова реч потпуно погрешно преузета из старохелмског источника и представља својеврсан доказ варваризма скоројевића.
Мезолитски континуитет културе предака Срба (алијас Словена) са Хелма (Балкана), условио је развој урбаних цивилизација на три континента. Зато, култура и језици Европе могу бити аутохтони, само преко Винче и Лепенског Вира чији су природни наследници Срби, као једини савремени народ који се може идентификовати на археолошким налазиштима протоисторије Подунавља.
Слободан М. Филиповић, ВасељенскаТВ
