Осим слоготворног Р, мање је познато да слоготворни могу бити и Л и Н. Нажалост, захваљујући тековинама Вукове реформе, ова два самогласника налазе се само у страним, али не и домаћим речима.
Што се тиче српског слоготворног Л, у старословенском се писало као ЛЪ, које је код нас постало У, код Македонаца и Руса ОЛ, код Украјинаца ОВ или ОЛ, код Бугара ЪЛ, а код Шопа у западној Бугарској остало је старословенско ЛЪ. Примери су ВЛЪК:
– српски ВУК,
– македонски и руски ВОЛК,
– украјински ВОВК,
– бугарски ВЪЛК,
– шопски ВЛЪК,
СЛЪНЦЕ:
– српски СУНЦЕ,
– македонски (и руски и украјински) СО(Л)НЦЕ,
– бугарски СЪЛНЦЕ,
– шопски СЛЪНЦЕ.
Исто је тако и за назив Балканског полуострва – ХЪЛМСКО ПОЛУОСТРВО.
– ХЪЛМ у српском даје ХУМ (касније постао само назив за Херцеговину),
– македонски и руски ХОЛМ,
– украјински ХОВМ
– бугарски ХЪЛМ,
– шопски ХЛЪМ.
Негде се то слоготворно Л (ЛЪ) мења и у Е, па зато имамо и ХЕМ (у латинском је назив за Балкан HAEMUS), а и ХАМ. ХУМ значи ЦРНИЦА, ХУМУС, јер је Хумско полуострво, отуда је и ХАМ назив за ХАМИТЕ – Африканце, црнце.
