О злим духовима и њиховом утицају на људе

Вјероватно се често сријећемо с мишљењем да тамне силе дјелују на човјека услед урока или чаробњаштва. Притом је мало оних који обраћају пажњу на стварни утицај којем се човјек подвргава без икакве везе с магијом. Дакле, важно је имати тачну представу о најтамнијим силама и начинима на које оне утичу на људе.

Ко су, заправо, демони?

То су личносна, разумна, бестјелесна бића, која су отпала од Бога, и која су створила посебан свијет – непријатељски према свему што је добро. Оставши без духовног Неба, она се налазе у поднебесју или у ваздушној сфери (в.: Еф. 2: 2) и своју злобну пажњу обраћају на људски свијет.

Њима припада одређена власт у овом свијету, пошто је вијенац творевине – човјек – у грехопаду уступио своје мјесто цара свијета лукавом преваранту. Због тога је јасно да тамне силе могу да учине одређену штету. Тако се у Светом Писму, у књизи Товит, говори о демону Асмодеју, који је заредом убио седморицу мужева, за које се удавала Сара, Рагуилова кћи (в.: Тов. 3: 8). У књизи о Јову се говори о томе да је под дејством ђавола, ватра за коју је изгледало да је сишла с неба, спалила стада оваца која су припадала Јову заједно с пастирима (в.: Јов. 1: 16). Тамне силе су такође изазвале ураган који је срушио кућу у којој су се окупљала дјеца Јова, тако да су сва погинула (в.: Јов. 1: 18-19). Истина, у овом казивању постоји једна особеност. Све невоље које су се десиле Јову и његовој породици десиле су се по допуштењу Бога, Који је пристао да ради кушања праведника демони начине овакву штету (в.: Јов. 1: 6-12).

На овоме треба посебно задржати пажњу. Иако утицај демона на свијет због своје разорне силе може бити невјероватно јак, они сами зависе од Бога и могу да дјелују само онда кад Бог то дозволи. Из Јеванђеља знамо да су демони, чак и да би ушли у свиње, били приморани да ропски моле Спаситеља за дозволу (в.: Мт. 8: 31). Светитељ Јован Златоуст је ово објаснио на следећи начин:

„Демони без Његове дозволе не смију чак ни да дотакну свиње… Свако зна да демони више мрзе нас него бесловесне животиње. Дакле, ако нису поштедјели свиње, него су их све у трен ока бацили у бездан, тим прије би то учинили с људима које опсједају, које су вукли и повлачили по пустињама, да их Провиђење Божије и поред најгорих мука није обуздавало и није задржавало од даљег стремљења.“

То значи да истинска основа нашег духовног живота не треба да буде страх од палих сила, већ од Бога, страх да не отпаднемо од Њега због својих грехова, да на тај начин не постанемо приступачнији утицају палих анђела.

Свијет палих духова, који је за нас невидљив, ипак може да испољи своје постојање. Не само то, ово испољавање се често дешава управо тамо гдје га човјек уопште не очекује, на примјер, у мислима које се у њему рађају, у унутрашњим покретима душе и жељама. У житију свете мученице Јулијаније говори се о томе како јој се једном за вријеме молитве јавио ђаво у обличју светлог анђела и како ју је убјеђивао да принесе жртву демонима. Господ је укријепио свету Јулијанију, тако да се одупрла искушењима. Демон је признао светој угодници:

„Ја сам онај који је једном давно посавјетовао Еви у рају да преступи заповијест Божију на погибељ. И наговорио сам Каина да убије свог брата Авеља. Научио сам Навуходоносора да на пољу Деиру постави златног идола. Преварио сам Јевреје да се клањају идолима. Премудрог Соломона сам учинио безумним изазвавши у њему страст према женама. Ироду сам сугерисао да убије малу дјецу, а Јуди да изда Учитеља и да се сам објеси. И наговорио сам Јевреје да каменују Стефана, Нерона сам наговорио да разапне Петра с главом наниже и да мачем посијече Павла. Многе сам преварио и подвргао невољама.“

Злобни дуси могу да нас наводе на мисли које доживљавамо као сопствене. То су све оне мисли које нас воде у гријех и не дају нам да се окренемо Богу. Мрачни демони покушавају да утичу на вољу изазивајући у нама порочне жеље, гуше у нама глас савјести позивајући нас да се потпуно наслађујемо земаљским добрима, а после неразумног окушања, кад се открије празнина безбожног живота, они наводе душу на очајање.

Наивно је мислити да демони обавезно утичу на људе у обличју мучних авети или у страшним облицима ђавоиманости. Њихов утицај на људе је веома разноврстан и није застрашујући на први поглед. На примјер, заиста је страшно то што демони спречавају окретање човјека Богу и животу по јеванђељским заповјестима. „Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом“ (Мт. 13: 19) – описивао је Господ у причи стање оних људи који су чули радосну вијест, али нису испољили усрдност према њој. Човјек чак ни не подозријева да је ријеч Истине, коју је једном чуо и која га је погодила у срце, али је није остварио у животу, украо лукави. Невјерујућима је, по ријечима апостола Павла, „бог вијека овог (односно ђаво – о. В.Д.) заслијепио ум да у њима не заблиста свјетлост благовијести“ (2 Кор. 4: 4). Ово се огледа у неспособности човјека да види и доживи Истину духовног живота и да дâ предност мртвим добрима земаљског свијета.

Демони нас проучавају, као добри психолози, гледају на шта ћемо се прије полакомити и тиме нас најприје искушавају. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26: 41). Без унутрашње будности и сталног обраћања Богу није могуће препознати сплетке лукавог.

Демони, да кажемо свјетовним језиком, раде индивидуално са сваким човјеком, у складу с његовим слабостима и пристрасностима. Једног саблажњавају тјелесним насладама, другог жудњом за чашћу и славом, а трећег – мишљењем о себи као о веома врлом човјеку. Ава Евагрије сматра да „једни демони човека искушавају као човека, а други га узнемиравају као бесловесну животињу. Први дођу код нас и убацују нам помисли таштине, или гордости, или зависти, или осуде, које не дотичу ниједну бесловесну животињу; а други, приближвајући се, изазивају гнијев или похот, не по својој природи, јер су ове страсти заједничке нама и бесловеснима и скривене су у нама испод разумске природе (односно налазе се ниже или испод ње).“

Преподобни Антоније Велики је учио да сваког хришћанина који напредује у духовном животу демони прво кушају кроз лукаве помисли. Ако се испостави да је подвижник чврст, нападају га посредством машталачких привиђења. Затим попримају обличје пророка, како би им подвижник повјеровао као да предсказују истину.

„Зато кад вам демони долазе ноћу, кад хоће да вам објаве будућност или кад кажу: ‘Ми смо анђели,’ немојте их слушати, јер лажу. Ако буду хвалили ваше подвижништво и говорили како сте блажени, немојте их слушати и нимало се немојте зближавати с њима, боље запечатите себе и свој дом крстом и помолите се.“

Ако пали анђели виде да човјек жели да достигне невјероватан саморазвој и савршенство, они му са задовољством помажу да открије у себи све „скривене могућности“ како би величином новог биоенергетичара зачудили и освојили срца многих других људи. А ако се човјек ради скидања урока обраћа окултисти, они учтиво скидају с њега сопствене оптужбе као да показују да су магија и биоенергија заиста добре за људе.

Истакнуги примјер овакве преваре представља позната бугарска предсказивачица Ванга (1911-1996). Као и код многих сличних људи испољавању изузетних способности код Ванге је претходила повреда: кад се дванаестогодишња Ванга враћала у село са сестрама од тетке, страшан ураган ју је подигао у ваздух и однио далеко у поље. Тамо су је затрпале гранчице и пијесак, Вангу су бољеле очи и ускоро је ослијепјела. После извјесног времена у њој су се откриле „необичне“ способности. Могла је да исприча човјеку његову прошлост, да му открије детаље, које нису знали чак ни његови најближи, откривала је од чега људи болују и често им је предсказивала будућност. Своје способности сматрала је Божијим даром.

А ко јој је заправо откривао тајне скривене од обичних смртника?

Својој рођаки Красимири Стојановој Ванга је објаснила да види више силе као провидне фигуре попут људског одраза у води, али да чешће чује њихов глас. Красимира Стојанова је о својој тетки написала неколико књига и у једној од њих каже следеће:

„Имала сам 16 година кад је једном у нашој кући у Петричи Ванга почела да говори са мном… само што то није био њен глас. Стекла сам утисак да не говори она, већ неки други човјек њеним устима. Речи које сам чула нису имале никакве везе с оним о чему смо прије тога разговарале. Као да се неко непознато лице умијешало у наш разговор. Чула сам: ‘Ево, видимо те…’ – и после тога је услиједио потпуни извјештај о ономе што сам тог дана радила све до тог тренутка. После краће паузе Ванга је уздахнула и рекла: ‘Ох, оставиле су ме силе…’ – и поново се вратила на наш пређашњи разговор. Питала сам је зашто је одједном почела да описује мој дан, али је одговорила да ништа није описивала, већ је понављала оно што је чула. Онда је уздахнула: ‘О, то су силе, мале силе које су увијек поред мене. Али има и већих које им командују. Кад оне одлуче да проговоре мојим устима бива ми лоше и после тога цијели дан не могу да се повратим.’“

Осјећај потиштености који признаје сама Ванга непогрешиво указује на то да су јој се јављали тамни духови који могу да јаве људима оно што је недоступно обичној спознаји. Красимира Стојанова наводи различите детаље о томе како је Ванга општила с оностраним свијетом. У цјелини, то су типична медијумска искуства, која су позната већ вјековима: „Понекад нисмо могли да схватимо зашто наша тетка блиједи, зашто јој изненада бива лоше, и зашто се из њених уста неочекивано чује глас који би нас запањио својом снагом, необичним тембром, ријечима и изразима којих нема у Вангином уобичајеном речнику. И одједном је проговорила са мном непознатим гласом од којег ме је обузела језа.“

Наравно, оваква врста обмане је изузетна. Обично се људи саплићу о најситније ствари: како да што боље уреде земаљски живот заборављајући на сопствену бесмртну душу; како да на прво мјесто уздигну себе и свој успјех потпуно игноришући невоље и патње ближњих. Циљ ђавола је да посије у људима злобу, самооправдање и неповјерење у Бога. Једна од омиљених ђавољих сугестија јесте сумњичавост: човјек измишља читаве догађаје у вези с појединим околностима у свом животу, а у болестима и неуспјесима не види испољавање Промисли Божије, већ магијске нападе злонамјерника.

Али постоји истина коју би требало да знамо. Највећу штету души доноси непомирљиво непријатељство с другим људима и оно нас најчешће наводи на размишљање о томе да наш непријатељ користи чаробњаштво. Обично се за урок или чаробњаштво сумњичи неко од рођака, комшија или колега. Тако се ствара плашљиво-окултни поглед на свијет у којем се личне невоље сједињују с љутњом на претпостављеног злонамјерника и тако се хришћанство потискује из нашег обичног, свакодневног живота мислима о завјерама и трагањем за магијском заштитом од њих.

Код старца Пајсија Светогорца постоје веома корисна размишљања у вези с овим:

„А какво зло људима чине медијуми, биоенергетичари, ‘јасновидци’ и њима слични! Не само да извлаче људима новац, него још и разбијају породице. На примјер, иде човјек код ‘јасновидца’ и прича му какве проблеме има. ‘Види, – одговара му ‘јасновидац’, – једна твоја рођака, мало тамнопута, мало вишег раста, бацила је урок на тебе.’ Човјек почиње да тражи ко у његовој родбини има такве карактеристичне црте. Није могуће да нико од његове родбине бар мало не личи на жену коју му је чаробњак описао. ‘А-а, – каже човјек нашавши ‘виновницу’ својих мука. – Значи, она је бацила чини на мене!’ И почиње да мрзи ову жену. А сама ова сиротица уопште не зна који је разлог његове мржње. Дешава се да му је учинила неко добро, али он пламти од мржње према њој и не жели чак ни да је види! Затим поново иде код чаробњака, а овај каже: ‘Е, сад треба да ти скинемо урок. За то треба нешто да ми платиш.’ – ‘Па добро, – каже збуњени човјек, – пошто је нашао ко је бацио урок на мене треба да га наградим!’ И богато плаћа. Видиш ли шта ђаво ради? Ствара саблазни. Док добар човјек – чак и ако стварно зна да је неко некоме учинио нешто лоше, – никад неће то рећи настрадалом: ‘Тај и тај ти је учинио зло.’ Не, он ће се потрудити да помогне несрећнику. ‘Слушај, – казаће му, – немој да примаш различите помисли. Иди, исповиједи се и ничега се не бој.’ Тако помаже и једном и другом. Јер, онај ко је причинио штету свом ближњем, видећи како се овај лијепо опходи према њему, почиње да размишља – у добром смислу ове ријечи – и каје се.“

Дешава се дивна ствар: прави напад непријатеља није нечије чаробњаштво или урок, већ мишљење о томе да је невољу која ти се десила изазвало чаробњаштво. Уопште, кад су у питању искушења палих анђела желели бисмо да подсјетимо на ријечи из Светог Писма:„Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вјером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свијету. А Бог сваке благодати, Који вас позва у вјечну Своју славу у Христу Исусу, нека вас Он, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укријепи, утемељи; Њему слава и сила у вјекове вјекова. Амин.“ (1 Петр. 5: 8-11).

Пише: Свештеник Валерије Духањин

Са руског Марина Тодић

Православље.ру, Принцип.ме