Став

Oбележавање државности државе која одавно то није и како да је поново успоставимо

“Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, већ хоћемо ли или нећемо да постојимо.“[1]

Када су почетком 19 века Србију и Србски народ сви отписали и сматрали да више не постоји, Господ је услишио вапај свога народа и послао му Светог Витеза Православља Вожда Карађорђа, и Србски народ је Васкрсао. Слична ситуација је са Србијом и Србским народом је и данас, државе немамо и сви нас отписују, разлика је у томе што данас, бар до ових дана огромних потреса светских размера у најави, нема Вожда.

Данас је Србија само још једна Западна колонија којом управља шачица настраних и похлепом обузетих властодржаца који овај народ воде у пропаст и нестанак. Истовремено, народ прихвата да буде обична раја, чија сврха постојања је да испуњава вољу светских моћника, а преко њих сатане. О кукавно Србство, па зар после толико жртава и проливене крви постајемо поново нечија раја. У тој и таквој Србији где све мање наде има, а очајање и мрак покрива скоро све сегменте јавног живота, обележава се Дан државности државе која то одавно није.

Народ који је подигао устанак са Вождом на челу одликовала је вера у Бога и спремност на жртву ради општег добра, а данашење Србе обузело је маловерје из којег се рађа малодушност, плашљивост, кукавичлук и себичност. Данас су Срби дезоријентисани, духовно и материјално осиромашени и безвољни да се супротставе злу које прети да их потпуно уништи. Непријатељи Господа и нашег рода отварају победнички шампањац сматрајући да су нас захваљујући издајничкој колонијалној управи и нашој равнодушности сломили, да смо прихватили да се предамо у њихове сатанистичке руке.

Због велике вере у Бога, наши часни преци су у најтежим временима успевали да опстану и остану, а ми њихови потомци због нашег маловерја и безверја данас страдамо, пропадамо и нестајемо. Речи владике Максима[2] најубедљивије одсликавају стање народа србског: “Откуда данас међу људима, на жалост и међу хришћанима православним, толико кукавичлука, толико дефетизма, толико малодушности, неборбености? Од маловерја нашег.“

Да није све изгубљено, да можемо опстати и остати потврђују они Срби који су свесни да темељ нашег националног самосазнања и самоосећања гласи: Од Бога све потиче и Богу се све враћа, односно Бог је и почетак и крај. Речи врлинског светосавског родољуба који је убијен због вере у Бога и Србство, Небојше Крстић, дају нам убедљиво објашњење: “Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво чврсто држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна свој пут – пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима.“

Много је борби вођено у име Србског народа у последњих 30 година, и велика већина су завршене поразима, а из једног простог разлога: нису биле Богом благословене. Идеје око којих су се окупљали учесници тих борби биле су добре, али на жалост методологија њиховог спровођења у дело била је погрешна; после почетне полетности и добрих резултата, следио је суноврат, а после њега очајање, малодушје, самомржња… Да би нека борба била Богом благословена, треба пре свега да себе мењамо на боље кроз пост, молитву и покајање. Да завапимо Господу кроз сузе, да опрости грехе и нама и читавом нашем народу, и тек онда ће нам, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и целе Небеске Србије, Господ помоћи да савладамо све наше непријатеље који настоје да нас униште. То најбоље објашњава Св. Николај Жички: “Ако желиш поправити свет, поправи прво себе. Ако желиш поправити државу, поправи прво себе. Ако желиш поправити народ, поправи прво себе. Ако желиш поправити своје село, поправи прво себе. Ако желиш поправити своју задругу, поправи прво себе. У свему, дакле, почни од себе, и поправи прво себе. А како може човек поправити себе, о том постоји само једна једина наука у свету, која се зове Наука Јеванђелска.“

Oбележавање државности државе која одавно то није и како да је поново успоставимо
Браћо и сестре, покајмо се и завапимо Господу вапајем покајничког народа који верује у Господа и који се нада у победу са Господом, да нам подари Вожда и да у нама поново заживи устанички дух Вождових Срба, да будемо достојни потомци часних предака! Данас је Србски народ обезглављен, нема вођу као што су били Свети Немањићи, Вожд Карађорђе и Ђенерал Дража, али зато још увек има сачувано њихово семе слободе, које добар род доноси. Упамтите Срби да ми нисмо ничија раја, да смо слободан народ који зна своје порекло – порекло од Светих Предака, који зна шта је данас – Народ Светосавски, и који зна свој пут – пут Богочовека. Покажимо да у нама још тече крв часних предака и да нас ништа не може поколебати у борби коју Срби воде кроз своју историју, борби за Крст Часни и слободу златну или како каже свети Николај Жички: “За Крст као зависност од Бога, за Слободу као независност од људи.“

Србија пробуђена, покајана, очишћена, причешћена и сабрана под један Светосавски барјак у одбрану своје Православне вере и Отачаства има троструки благослов, како нам поручује Св.Николај Жички: “А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!“

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

[1] Свети кнез Лазар

[2] Епархија рашко призренска у егзилу

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
Борба за веру

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!